00:59 24 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Sputnjik intervju

    Ako Crna Gora uđe u NATO, Rusija će braniti Srbiju (video)

    Sputnjik intervju
    Preuzmite kraći link
    Ljubinka Milinčić
    815913

    Rusija je bila, jeste i biće velika sila, i mi nećemo ustupiti ni delić našeg suvereniteta ni za kakve želje naših zapadnih partnera. To ih, naravno, nervira.

    Kada je posle Oktobarske revolucije reka ruskih plemića, intelektualaca i oficira, najobrazovaniji sloj carske Rusije, napustila zemlju tražeći uhlebljenje po celom svetu, tadašnja Jugoslavija primila je gotovo 50 hiljada izbeglica. Među njima bila su i dva unuka čuvenog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja. Oni će kasnije biti jedini Tolstojevi potomci koji će se vratiti u svoju domovinu — ostali će se rasuti po svetu. Tako su svi Tolstoji koji žive u Rusiji danas — srpski Tolstoji. Jedan od njih, Petar Tolstoj, potpredsednik Državne dume Rusije, došao je u Beograd da na dan početka bombardovanja Srbije oda poštu žrtvama.

    „Za našu porodicu Srbija je veoma bliska zemlja, ona je posle građanskog rata primila mog dedu i moju baku, i moj otac se rodio u Srbiji. Zato se osećam kao kod kuće“, kaže Tolstoj ekskluzivno za Sputnjik.

    Posle evociranja uspomena na detinjstvo, na baku koja je kuvala srpsku hranu, seća se i tih dana 1999. godine koji su ostavili dubok trag ne samo u Srbiji već i u Rusiji:

    — Sećam se, tada sam već radio na televiziji u Rusiji i trebalo je upravo u to vreme da imamo video-konferenciju sa Beogradom. Jako dobro se toga svega sećam. Za Rusiju je to bila veoma teška lekcija. Srbija, mala zemlja, primila je na sebe udarac te zapadne licemerne pseudohumanističke mašine koja je odlučila da demokratiju može da nameće pomoću avionskih napada. Kao prvo, to je bilo narušavanje međunarodnog prava, a kao drugo, sve do sad mnogi se u Rusiji stide što nismo mogli da pomognemo Srbiji. Siguran sam da sadašnja Rusija ne bi mogla da postane ovakva zemlja kakva jeste da nije bilo devedeset devete godine i bombardovanja Srbije. Mi smo uvek dušom i srcem doživljavali Srbiju kao veoma blisku zemlju, kao deo Rusije na Balkanu. Ta apsolutno drska, nepravedna agresija na Srbiju bila je kraj iluzije o zapadnim vrednostima i zapadnom, takozvanom evropskom snu. Ispostavilo se da se taj san u stvari kači na krila aviona i pada na zgrade.

    U Moskvi se često kaže da je taj događaj prvi put posle dužeg vremena ujedinio Rusiju. Razni ljudi imaju različite stavove, ali u tom trenutku svi su se osećali upravo onako kako vi kažete.

    — Da, to je, naravno, usledilo, ali najvažnije za našu novu istoriju je što je to označilo kraj iluzijama. Nema više iluzija o zapadnim evropskim vrednostima, o metodama kojima su oni navikli da nameću svoje interese, o dvojnim standardima koje oni koriste tvrdeći na primer da Kosovo može da odluči o svojoj nezavisnosti, a da ljudi na Krimu nemaju to pravo. To je sve pokazatelj laži koja je, nažalost, dovela do nestanka poverenja između NATO-a, Evrope, Zapadne Evrope, Evropske unije i Ruske Federacije. Ta situacija nije dobra za svet.

    Očigledno je da je tu lekciju Rusija naučila, ali to je trebalo da bude lekcija i Zapadu, koji izgleda ništa nije shvatio. On i dalje pokušava da nametne demokratiju tomahavcima, to radi po celom svetu i čini se da tome neme kraja.

    — U suštini, da. Nažalost, to će se nastaviti dok ne pretrpe neki ozbiljan poraz. Imaju iluziju da su pobedili u Hladnom ratu i da zato imaju pravo da nameću svoje standarde celom svetu. Ali mi vidimo s kakvim uspehom to rade u Avganistanu, Iraku, Libiji. Pokušali su i u Siriji. Ta mesijanska ideja da su oni sposobni da predlože ljudima bolji život potpuno je propala. I sada, umesto da se zajedno borimo protiv terorizma, protiv opasnosti koje stvarno postoje, oni pokušavaju da druge uče kako da žive. Tome treba da dođe kraj.

    Ne prestaju da uče i Srbiju. Vi se sada nalazite u Sputnjiku, koji Evropska komisija proglašava glavnim neprijateljem Evrope. Tobože smo mi pokvarili sliku idealne Evrope i evropskog društvu na Balkanu. Vi ste rukovodilac ruske delegacije u parlamentarnoj skupštini OEBS-a. Očekujete li sad neke sankcije OEBS-a?

    — Nikako. Mi čvrsto branimo svoje interese i direktno govorimo našim partnerima, i američkim i evropskim, da oni nemaju pravo da drugima dele lekcije, niko im to pravo nije davao i mi nemamo nameru da slušamo njihove mentorske lekcije. To je stav predsednika Rusije Vladimira Putina i to je spoljna politika Rusije, njome se rukovode članovi parlamenta i ja kao zamenik predsednika Državne dume koji se bavi tom sferom. Mi tu politiku sprovodimo apsolutno otvoreno i pošteno. Mi smo spremni na dijalog, ali na ravnopravnim uslovima i sa uzajamnim poštovanjem, a ne da nas neko uči kako da živimo sa Ukrajinom, šta da radimo sa Krimom itd. Neka se bave izgradnjom zida sa Meksikom.

    Da, to je za njih vrlo aktuelno pitanje. A kako vi vidite poziciju Sputnjika? Kako je Sputnjik postao glavni neprijatelj čitavog sveta?

    — To je priča o novinarstvu u Evropi, koja, nažalost, zatvara oči na jednu stvar, dok o drugoj veoma glasno govori. Sputnjik je jednostavno pokušao da predstavi širu sliku. Kada razgovaram sa svojim kolegama iz evropskih zemalja o situaciji u Donbasu, oni mi govore „mi o tome ne možemo da govorimo, o humanitarnoj situaciji ne možemo, takva je politika redakcije, o tome ne pričamo. Mi pričamo samo o Ukrajini, samo o vlastima koje privremeno vladaju u Kijevu, dok o Donbasu ne možemo da govorimo“. Siguran sam u jedno: postoji reč „istina“ i istina ima snagu. Istina pre ili kasnije postaje javna. Sve što je tajno postaje javno. Naravno, ljudi u Evropi i u svim zemljama koji se danas nalaze pod tim informacionim presingom, oni će tu tajnu saznati i razumeti. Što kasnije se to desi, gore će biti za one koji su sve to vreme lagali, lagali o Rusiji, lagali o situaciji u svetu, lagali o prividnim vrednostima. Mogu samo da ih žalim, jer to nema budućnosti. Evropska unija liči danas na SSSR pred raspadom, kada nijedna odluka nije mogla biti doneta, kada ogromna birokratska mašina nije uzimala u obzir nikakve nacionalne interese. Do čega je to dovelo, znamo. Naravno, mi ne želimo našim evropskim partnerima takvu sudbinu, ali ne treba padati u euforiju i verovati da mogu da predlože drugim narodima bolji život. Zasad, osim potrošačkog društva i borbe za zaštitu LGBT populacije, ništa novo nisu predložili svetu. Videćemo kako će se razvijati događaji, ali ja se zalažem za istinu. Smatram da će, ako Sputnjik uspe da deo te istine predstavi slušaocima i čitaocima, biti odlično.

    To što nas ne vole već nešto govori.

    — Verovatno.

    Za Zapad, za one koji čitaju njihovu štampu, gledaju njihovu televiziju, „istina je da je Rusija glavni neprijatelj, da je ona đavo koji ne spava, već samo misli kako da učini nekome nešto loše. Šta je to Rusija uradila da se oni svi zajedno bore protiv nje, kao jedinog neprijatelja?

    — To je vrlo jednostavno. Mi smo alternativa zapadnoj civilizaciji, alternativni sistem vrednosti, mi poštujemo međunarodno pravo, pravo malih država koje takođe ne žele da gube svoj suverenitet. Rusija je bila, jeste i biće velika sila, i mi nećemo ustupiti ni delić našeg suvereniteta ni za kakve želje naših zapadnih partnera. To ih, naravno, nervira. To je povratak Rusije na međunarodnu scenu. To što se dešava u Siriji, to što se dešava i što će se dešavati u Ukrajini, za njih je veoma bolno. Međutim, oni će morati to da prihvate i da što pre revidiraju svoj stav. Što pre to urade, biće manje loše posledice po njih.

    Govore da ste suviše veliki, suviše bogati, da treba da podelite to što imate u Sibiru: zlato, naftu itd…

    — Čekamo ih u Sibiru. Neka dođu i pomognu proizvodnju zlata i nafte, ako imaju tu želju. Rusija je otvorena za saradnju, uključujući ekonomsku. Ne uvodimo mi sankcije Zapadnoj Evropi, već Zapadna Evropa pokušava da uvede sankcije protiv Rusije. Međutim, mi smo pod sankcijama živeli čitav 20. vek i ne plašimo ih se. Kako bi se naša deca i unuci samostalno opredeljivali kakva će biti njihova zemlja, kakav će biti svet, pretrpećemo i snaći se bez njihovih saveta.

    U poslednje vreme ljudi sve češće govore da im se čini da ovaj informacioni rat i sve što čujemo i vidimo svakodnevno nagoveštava neku vrstu rata: veliki, mali… Ljudi su počeli da se plaše. Situacija liči na 39. godinu, na vreme uoči Drugog svetskog rata. Čini li vam se da ta opasnost postoji?

    — Svaka kriza, kriza poverenja i vrednosti je opasna, ali se nadam da će biti dovoljno razuma, ili možda neće biti dovoljno smelosti evropskih političara, da dovedu do sukoba. Nije to u interesu ni Evrope niti Rusije. Rusija se nikoga ne plaši, ali ne želimo nikakvo zaoštravanje. Spremni smo da razgovaramo o stvarima koje nas dele, i ne bismo želeli da se situacija zaoštrava. To smo već prolazili kroz istoriju.

    Sasvim nedavno, činilo se da se situacija menja, jer se vlast u SAD promenila. Došao je novi čovek u kojeg se polagala velika nada. Zasad ne vidimo šta će Tramp uraditi. Kako vam izgleda, da li se nešto promenilo?

    — Kao prvo, taj čovek je predsednik SAD. To je velika zemlja. On brani interese američkog naroda. To je predsednik Amerike, ne Rusije, niti Srbije. On i ne treba da radi za naše interese. On treba da brani interese naroda koji ga je izabrao. Mislim da mu treba dati vremena da formuliše ideje iz međunarodne politike. Naravno, budi nadu to što Tramp priznaje da svaka država ima pravo da brani svoje interese, a ne da radi samo u interesu SAD. To je već veliki napredak u poređenju sa globalističkim shvatanjima Klintonove i Obame. Ta želja da uguraju sve u mesijansku mudrost globalističke demokratije dovela je, između ostalog, i do bombardovanja Jugoslavije.

    Vi ste ga izabrali, vi ste ga tome i naučili?

    — Nismo ga mi birali, ali moram još jednom da ponovim da ne treba da gajimo iluzije — on je pragmatičan čovek, a sa takvima je Rusiji uvek bilo lakše da radi nego s ljudima koji su se bavili licemernom i lažnom politikom.

    S njim bi želeo da sarađuje i Porošenko, on mu nudi nekakvu saradnju, nekakve specijalne veze. Šta vi očekujete u Ukrajini, čini se da se Porošenko odrekao jednog dela svoje teritorije i da bi mu laknulo kad bi Rusija pripojila Donbas i konačno se sve to završilo?

    — Rusiji nije potreban nikakav deo, Rusiji je potrebna zakonita, stabilna, normalna situacija u Ukrajini. Sadašnje vlasti pretvaraju situaciju u Ukrajini u nestabilnu, nezakonitu, a Ukrajinu u evropsku Somaliju. Zato ja ništa ne mislim o Porošenku i verujem da ti ljudi neće dugo ostati na vlasti u Ukrajini. Čitavo njihovo delovanje u poslednje vreme samo potvrđuje da Ukrajinu čekaju nove promene.

    Ipak, u Ukrajini se pojavila ogromna mržnja prema Rusiji. Ne mrze, naravno, svi, ali su odnosi veoma iskvareni. Koliko će vremena biti potrebno da se sve to vrati u normalu, da ljudi mogu da žive zajedno?

    — Ja mislim da je veliki deo Ukrajine doveden u zabludu ogromnom propagandom, s jedne strane o evropskom snu, a s druge strane da Ukrajina može da postoji nezavisno od Rusije, kao, na primer, velika Češka. U suštini, to je nemoguće i na ekonomskom i političkom i kulturnom planu. Mi smo jedan narod, mi imamo zajedničke korene, zajedničke rođake, zajedničku istoriju. I zato Ukrajina neće moći da se podeli na dve zemlje veštački, siguran sam. To što se sada dešava, promeniće se tokom sledećih pet ili deset godina. To je pitanje rada propagandne mašine koja unutar Ukrajine radi u korist nacionalista koji su uvek postojali u toj zemlji, i u interesima zapadnog društva koje želi da ima takvu evropsku Ukrajinu. Pseudoevropsku.

    Upravo je zato Donbas hteo da se pripoji Rusiji. Tamo su bili referendumi, oni mole, žele, traže… Da li je Rusiji vreme da razmisli o tome?

    — Mi ne smatramo Ukrajinu tuđom zemljom i ne želimo da je izgubimo: ni Donbas, ni Kijev, ni Lavov, ni Ivanofrankovsk… Spremni smo i čekamo nazad celu Ukrajinu.

    Ali prošle su tri godine od povratka Krima Rusiji, a Zapad i dalje hoće da ga vrati nazad. Kada će shvatiti da je Krim Rusija?

    — To je za nas čisto teoretsko pitanje. Jasno je da oni ne razumeju naše interese, ali neće se još dugo čekati da shvate da je Krim Rusija, možda pet-deset godina. To je nesporna činjenica, oni ne mogu da ne primećuju Rusiju, a Krim je deo Rusije. I to se već događa, nedavno su dolazili poslanici iz Francuske, bila je i delegacija iz Italije, parlamentarci iz OEBS-a… Mi se maksimalno trudimo da otvorimo Krim za sve one koji bi da se uvere da Krimljani stvarno žele da budu u Rusiji. Prošle nedelje sam bio u Sevastopolju, gde se svečano obeležavala treća godišnjica povratka Sevastopolja u Rusiju. Ljudi su došli na centralni trg, ne možete da zamislite, za njih je taj dan kao Dan pobede, oči im gore. Veoma se nadam da je ta realnost jača od bilo kakvih političkih izjava. Mogu još sto godina da pričaju da je Krim Ukrajina, ali Krim nikada nije bio, niti će ikad biti Ukrajina. To je sigurno.

    Kako Krim danas živi? Znamo da se gradi most, ima mnogo projekata… Da li je Rusija uspela da Krim dovede do nivoa životnog standarda Rusije?

    — To se postepeno dešava. Možda to ide sporije nego što bi hteli Krimljani i građani Sevastopolja, ali ide. Mogu da vam navedem primer. Bili smo u muzejskom kompleksu u Hersonu, blizu Sevastopolja. To je veliki, ozbiljan muzej. Direktorka muzeja mi je rekla da za 20 godina u Ukrajini nije ni sanjala o takvom razvoju i takvom finansiranju koje su dobili u poslednje dve godine.

    Marin le Pen je upravo posetila Moskvu, kako vidite francusku realnost i uopšte realnost u Evropi? Hoće li doći na vlast neke druge snage koje nisu toliko antiruske, koje ne čitaju samo antirusku štampu i ne gledaju samo takav televizijski program?

    — To zavisi od izbora Evropljana. Sada će biti izbori u Francuskoj, pa u Nemačkoj, videćemo kakvi će biti rezultati. Znam samo jedno: da ljudi koje zovu evroskepticima, koji ne veruju u univerzalnost rešenja koja dolaze iz Brisela i oni koji su za svoj suverenitet, sada jačaju.

    Ne mogu da ne pomenem Crnu Goru, koja za svoj istorijski opstanak može da bude zahvalna pre svega Rusiji. Čitava njena istorija je veoma tesno povezana sa Rusijom. Šta je sve to pokvarilo i kako Rusija gleda aktualne događaje?

    — Mi sa izvesnom tugom gledamo na ono što se dešava sa Crnoj Gori, jer ako ona uđe u NATO, to će je staviti u isti red sa zemljama koje su na svojoj teritoriji rasporedile američke baze i radare PRO. Rusija u tome neosporno vidi direktnu vojnu pretnju, i za sebe i za svoje saveznike. Mogu samo da kažem da će u tom slučaju Rusija pomagati Srbiji i da neće dozvoliti unipolarno jačanje na Balkanu sa ulaskom Crne Gore u NATO. Možemo samo da žalimo zbog toga, a znam da se i mnogi Crnogorci ne slažu sa time i ne žele to.

    Zaista mnogi. Ali vi ste tamo poslali teroriste, neke bake, deke, da ubiju njihovog lidera. Šta je to bilo?

    — To je čista predstava, jeftina politička zabava za narod. Znate, to je kao sa ruskim hakerima: niko nije video ruske hakere, a svi veruju da oni postoje. To su uradile crnogorske vlasti upravo da bi dobile izbore i da bi dobile mandat za dalje akcije u vezi sa uvlačenjem Crne Gore u NATO i njenu integraciju u Severnoatlantsku alijansu.

    Kad je reč o hakerima, da li vam je prijatno što svi veruju da oni postoje, da je Rusija izabrala predsednika Amerike. Hoćete i nama da pomognete da i mi izaberemo nekog jako dobrog?

    — Obavezno ćemo pomoći. Naši hakeri će pomoći i evropskim zemljama, svuda, samo treba da shvatimo odakle su ti hakeri. Čini mi se da kada političari greše, onda pokušavaju da posledice tih grešaka svale na ruske hakere. Sa istim uspehom se mogu optužiti afrički krokodili za to što si izgubio izbore. Ako si izgubio, priznaj grešku i idi dalje.

    Milo Đukanović na mitingu DPS-a u Podgorici.
    © REUTERS / Stevo Vasiljevic

    Juče su me na jednom forumu me pitali — šta radi Rusija, šta misli, i kakvi su ruski interesi u Srbiji? Šta Rusija hoće i kakvu Srbiju želi da vidi? Imate li odgovor na to?

    — Smatram da naše istorijsko prijateljstvo ništa ne može da razruši, i veoma bih želeo da Srbija bude deo one civilizacije koju predstavlja Rusija i da ostane bratska zemlja za Rusiju. I u ekonomiji, i u vojnoj sferi polje za našu saradnju je dosta široko. I čini mi se da, posebno imajući u vidu situaciju sa Crnom Gorom, moramo da je razvijamo.

    Ali svesni ste kakav pritisak trpi Srbija da bi se odrekla Rusije, da bi uvela sankcije Rusiji. Smatrate li da možemo da odbranimo naše prijateljstvo, koje je svakako za Srbiju jako važno?

    — Uveren sam da možemo. Rusija će učiniti sve da bismo to zajedno odbranili. Zato što to nije samo prijateljstvo: to je naš izbor, naš izbor slobode za budućnost, to je izbor suvereniteta naših zemalja koje ne nameravamo da delegiramo nekakvim birokratama u Briselu.

     

    Tagovi:
    Petar Tolstoj
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga