03:56 20 Jun 2019
Slušajte Sputnik
    Sputnjik intervju

    Gledao sam kako mojim vojnicima raznose glave

    Sputnjik intervju
    Preuzmite kraći link
    Senka Miloš
    51030

    Navršava se 25 godina od masakra u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, kada su u napadu na JNA ubijena 42, a ranjena 73 vojnika i oficira različitih nacionalnosti. Za zločin niko nije odgovarao. Ne mogu da prihvatim da se to stavlja pod tepih kao smetnja političkim odnosima, živimo u bolu, kaže u potresnoj ispovesti za Sputnjik general Dušan Kovačević.

    Sagovornik Sputnjika bio je desna ruka generala Milutina Kukanjca, komandanta Treće armije, i direktan učesnik pregovora o izvlačenju vojske iz Sarajeva. Pravosudne institucije BiH nisu učinile ništa na procesiranju krivaca, a porodice žrtava nisu dobile odgovore na pitanja ko je naredio, a ko pobio njihove sinove i muževe. General Dušan Kovačević smatra da ima dovoljno nepobitnih dokaza o ovom zločinu.

    Šta je uopšte bio povod za napad na kolonu JNA? Vi ste jedan od retkih koji tvrdi da se Alija Izetbegović zapravo zalagao za mirno rešenje krize u Bosni i Hercegovini, teško je u to poverovati posle svega što se desilo kasnije.

    — JNA je bila 50 godina u Bosni, a muslimanska strana je uporno tvrdila, kao i sada, da smo bili agresori, kao da smo došli sa druge planete. Bilo je više povoda za taj napad, pre svega, muslimansko rukovodstvo pod palicom Ejupa Ganića po svaku cenu je htelo da dođe do rata, jer su procenili da jedino tako mogu da dobiju suverenu državu, koja će biti uređena kao islamska država. Alija Izetbegović potpisao je drugi Kutiljerov mirovni plan, koji su svi potpisali. Izetbegović je bio za to, ali je bio pod pritiskom američkog ambasadora u Beogradu Vorena Cimermana, pod pritiskom Engleske i Ganića koji je bio predstavnik te radikalne strane koja je tražila da se Alija likvidira, jer je bio nepouzdan. Znao je da bi to izazvalo rat. Po dolasku iz Lisabona Aliju niko od njih nije sačekao na aerodromu. Imao sam pristup obaveštajno-bezbednosnim informacijama. General Blagoje Adžić je lično zvao iz Beograda i rekao, spasite, zaštitite Izetbegovića, biće katastrofa. Priveli smo ga, zaštitili, objasnili o čemu se radi, Alija je bio nepoverljiv. Istovremeno je krenuo napad na komandu druge vojne oblasti sa svih strana, tu su izginuli ljudi. Nije mogao ništa da uradi, ali je bio voljan. Sledećeg dana, tog 3. maja, rekao je da će svojim prisustvom garantovati bezbednost kolone pri izlasku vojske iz grada na teritoriju Lukavice sa koje smo slobodno mogli da odemo, ali kolona je napadnuta.

    U Dobrovoljačkoj ste bili u vozilu saniteta u kome je poginulo nekoliko ljudi, između ostalih doktor Budimir Radulović, otac srpskog političara Saše Radulovića. Vi ste doneli ključnu odluku da to vozilo nastavi dalje, tako ste spasli živote. Kako je to izgledalo?

    Slučajno sam bio pored tog vozila, bio sam pretpostavljeni doktoru Raduloviću, on mi je rekao, šefe, uđite u sanitet, Kovačević se priseća ulaska u vozilo koje mu je možda sačuvalo glavu u Dobrovoljačkoj.
    "Slučajno sam bio pored tog vozila, bio sam pretpostavljeni doktoru Raduloviću, on mi je rekao, šefe, uđite u sanitet", Kovačević se priseća ulaska u vozilo koje mu je možda sačuvalo glavu u Dobrovoljačkoj.

    — Slučajno sam bio pored tog vozila, bio sam pretpostavljeni doktoru Raduloviću, on mi je rekao: Šefe, uđite u sanitet. Krenuli smo, na mostu Drvenija kolona je zaustavljena, napadnuti smo sa svih strana, uperili su nam cevi pušaka u glave, pripadnici Patriotske lige, Zelenih beretki, ali uglavnom su tu bili civili koji su otimali oružje i pucali u pripadnike JNA. Skidali su im uniforme. Na nas je otvorena vatra iz „kalašnjikova“, rafal je zakačio pukovnika Miru Sokića, koji je po nacionalnosti bio Hrvat. Razneo mu je glavu, krv i mozak bili su svuda, i po mom licu i telu. Tu je ranjen i pukovnik Mićo Pantelić. Tražili su da izađemo iz vozila, ja nisam dozvolio. Psovali su, govorili da smo srbo-četnici, da je Bosna muslimanska, da ne može biti srpska i hrišćanska. Ponovo se čuo rafal, u kabini vozila, ubijen je doktor Radulović. Neka sila, božje priviđenje, dala mi je snagu da se oduprem svim tim napadačima i naredim da krenemo prema vojnoj bolnici. Krenuli smo, na nas je otvorena vatra na jednoj raskrsnici iz džamije i obližnje knjižare. Nastao je haos, metkom u čelo pogođena je građanka na službi u JNA Nurmela Šuko. Ja sam ranjen u rame. Vojnik Dragan Kovačević ranjen je sa sedam metaka, spasao ga je zaštitni prsluk, koji sam mu dao. Nisam mu dao da ga skine, to mu je spaslo život, ali i meni, jer bi ti meci prošli kroz njega i ubili i mene.

    Razgovarala sam sa vašom ćerkom koja mi je rekla kroz koju golgotu su ona i majka prolazile dok ste vi bili u bolnici, a one u stanu u Sarajevu. To, nažalost, nije samo sudbina vaše porodice, u Sarajevu se desila velika tragedija, ali se zaboravlja da su u njemu živeli i Srbi.

    — To je još jedno pitanje koje se pred sudovima prećutkuje, i nikada se o tome na bilo kom nivou ne razgovara. U Sarajevu je bilo više od 150.000 Srba, sad ih ima vrlo malo. Ja sam učesnik, gledao sam te muke, ta stradanja, stravično šta se radilo. Kao kad su fašisti kupili Jevreje, zatvarali ih, mlatili, silovali, ubijali. Nema nikakve razlike između onoga što sam gledao u filmovima i što sam doživljavao, video u Sarajevu. Moja porodica, ćerka i žena, doživele su to. Svakodnevno su upadali u stan, odnosili stvari, pljačkali po kući. Pretili su da će ih odvesti u logor ili u javnu kuću. Mojoj ženi su govorili da sam četnik i da na to imaju pravo, da imaju naređenje da od njih rade šta hoće, pa čak i da ih odvedu na streljanje. Pokazivali su papir po kome imaju odobrenje. To je bilo strašno, obe su vrištale, zamislite kako majka kuka za svojim detetom od 16 godina koga vode u javnu kuću. Sreća je bila pa je bilo ljudi, jedna komšinica, muslimanka, to je sprečila. Upravo zahvaljujući njoj uspeli smo tek 9. avgusta da izađemo iz Sarajeva na sigurnu teritoriju.

    Govorilo se prošle godine u Banjaluci da bi 3. maj mogao biti proglašen danom obeležavanja stradanja svih Srba sarajevsko-romanijske regije, ali da bi prethodno Bošnjake trebalo na to pripremiti, jer je reč o osetljivom pitanju. Šta vi mislite o tome?

    — Govorim u svoje i u ime ljudi koji misle kao ja, koji su stradalnici, nosimo jedno razočarenje, neprijatno saznanje da politika izbegava da se o tom pitanju razgovara. Kako je moguće da srpska strana i Republika Srpska i Srbija ne traže da se nastavi istraga o zločinu u Dobrovoljačkoj. Za ovaj zločin postoje čvrsti, nepobitni dokazi iza kojih stoje sve međunarodne organizacije. Političari su mi rekli da čine koliko mogu, odgovorio sam predsedniku Vlade da to nije dovoljno. Kako je moguće da se za svako ubistvo jednog čoveka, muslimana i Hrvata, sudi na svim mogućim sudovima, a za ono što su uradili Srbima, ali i pripadnicima JNA koji su bili Hrvati i muslimani, ama baš nigde? To je strašno, to je nedopustivo, ne mogu da prihvatim da se to stavlja pod tepih kao smetnja političkim odnosima. Pomirenja ima samo onda kad se raščisti prošlost. Svi političari kažu, pustimo prošlost, gledajmo budućnost. Onaj ko to kaže je prevarant, jer neće da kaže u koju to budućnost svi Srbi treba da idu. Nama se u sto godina ponavlja apsolutno ista prošlost. Naša budućnost je prošlost, stradanje, nestajanje, zločini na pravdi boga, samo zato što smo Srbi, pravoslavci i želimo i da budemo svoji na svome, a nikada ne želimo drugome zlo.

    Tagovi:
    JNA, hrvati, suđenje, nepravda, dobrovoljačka, žrtve, muslimani, napad, Srbi, zločin, general Dušan Kovačević, Ejup Ganić, Alija Izetbegović, Sarajevo, BiH, Republika Srpska, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga