15:14 23 Januar 2021
Slušajte Sputnik
    Sputnjik intervju
    Preuzmite kraći link
    Piše
    414340
    Pratite nas

    Kada sam na Dan pobede protiv fašizma bio u Moskvi, obećao sam sebi da ću, kad se vratim u Crnu Goru, da se pridružim političkim snagama i pokretima koji će se mirnim i demokratskim sredstvima boriti protiv sramne odluke o ulasku Crne Gore u NATO. Jer, baš NATO je vojni savez koji predstavlja savremeni vid fašizma.

    Ovo je u razgovoru za Sputnjik poručio Momir Bulatović, bivši predsednik Crne Gore i nekadašnji premijer SR Jugoslavije, koji se 9. maja pridružio paradi Besmrtnog puka na Dan pobede protiv fašizma, što se simbolično vremenski poklopilo sa odlukom Crne Gore o ulasku u NATO.

    Jesu li i ovo logična ishodišta političkog delovanja Mila Đukanovića i vas kao nekadašnjih političkih saveznika — on u zapadnu alijansu, a vi u Rusiju?

    — Moguće je da postoji neka koincidencija. Lično, ne bih to upoređivao zato što je Besmrtni puk univerzalna, globalna, večita vrednost, a ulazak Crne Gore u NATO je tekuća, prolazna, ljudska glupost. Priznajem da sam i u Moskvi osećao duboku tugu što pripadam državi koja je na prevaran način i protiv volje svog naroda ušla u NATO. Prethodnica NATO trupa i njihove logike nalazila se u Vermarhtu, pa čak i u onom Napoleonovom suludom pohodu na Rusiju. Crnoj Gori tu nije mesto.

    A gde je Crnoj Gori mesto, ako ne tamo gde sama odabere?

    — Odluka o ulasku u NATO nema apsolutno nikakav legitimitet jer je nije podržao narod. Crna Gora ne pripada istočnom svetu, već antifašističkom bloku na čijem čelu je bila i ostala Rusija. Sve drugo su prolazne pojave. Neko je dobro opisao, bio je 12. jul kad je osnovana nezavisna Crna Gora, kvinsliška tvorevina pod patronatom Italije, ali se posle desio 13. jul i svenarodni ustanak. Nažalost, neće samo jedan dan posle odluke o ulasku Crne Gore doći i do njenog izlaska, ali sam siguran — doći će i taj trenutak. Nemam dilemu.

    Koliko će vode proteći Moračom dok ne dođe taj dan i dok se ne promeni istorijska odluka koja zasad ima legitimitet Skupštine Crne Gore, a kažete, ne i naroda?

    — Sav fizički, umni i intelektualni napor uložiću da ta odluka o ulasku u NATO završi na đubrištu istorije, gde joj je i mesto. Protiv NATO-a ne žalim nijedan trud jer sam siguran da je to u korist sadašnjih i budućih generacija. NATO nije ni dobio ni izgubio ulaskom Crne Gore, a Crna Gora je izgubila mnogo svojih duhovnih, kulturnih i istorijskih vrednosti. U suštini, nije ovo borba protiv NATO-a, nego za Crnu Goru i njene vrednosti.

    Znači li to da se vraćate aktivnije i u dnevnu, stranačku politiku? Prvo mora da se obori vlast da bi se oborila i odluka o NATO-u.

     Momir Bulatović
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Momir Bulatović u studiju Sputnjika

    — Postoje neka pitanja koja su iznad strančarenja. Toliko sam dugo bio u dnevnoj politici Crne Gore da mislim da sam dosadio i bogu i narodu. Ali, dužan sam da iznesem svoj stav, da podržim one političke pokrete kojih ima jako mnogo u Crnoj Gori i koji su sve snažniji. Nema potrebe da se neko iz političke penzije vraća i da navraća vodu na svoju vodenicu. Politikom se bave sujetni ljudi, a ja sam svoju sujetu davno, davno proživeo.

    Baš ste vi, kao premijer SRJ, na proleće 1999. proglasili ratno stanje kad je Jugoslaviju napao NATO? Jesu li i tu lični motivi vaše nove borbe?

    — Nemam više nikakvu vrstu političke ambicije, ali imam obavezu prema senama ljudi koji su poginuli 1999. godine, jer sam i sâm tada imao u Jugoslaviji neku vrstu komande. Moram i poslednjim snagama da se borim da dokažem da njihova žrtva nije bila uzaludna i da se moralo i isplatilo boriti protiv napada tih ubica.

    Baš sad se „povampirio i Vilijam Voker, režiser slučaja „Račak, posle kog smo bombardovani, a sada ima novi projekat — Albanija do predgrađa Niša…

    — Voker je običan mali činovnik. Pion koji je trebalo da odigra jednu igru. Napad NATO-a nije se desio jer je Voker video „masakr u Račku“. A posle smo videli da masakra i nije bilo. Takve vojne akcije NATO priprema mesecima i godinama, a posle se nađe samo jedan pion koji treba nešto da izgovori da bi intervencija počela. Ovaj „povratak“ Vokera, Olbrajtove i ostalih liči na farsu. Odnos snaga u svetu je drugačiji, promenjene su okolnosti i na Balkanu, i mislim da je nemoguć neki novi sukob. Posebno ne verujem da reprezent toga može da bude neki Voker, isluženi špijun CIA koji nije znao da odigra ni jednu malu ulogu dodeljenu 1999. Uhvatili smo ga odmah u laži, i nije čak mogao ni da pobegne sa Kosova i Metohije pre bombardovanja, nego smo mu mi pomogli sa našim specijalnim snagama. Ostavio je čak na KiM i svoja vozila koja smo upotrebili za odbranu zemlje.

    Dakle, isključujete mogućnost novog balkanskog rata?

    — Molim se bogu da ne bude rata. Racionalnom analizom uveren sam da je rat nemoguć. Ne postoje unutrašnje gorivo niti pogonska sredstva za to. Nema sile koja može da ga nametne, kao što nam je Amerika 1991. nametnula rat sa ciljem da pokaže nesposobnost Evrope da održi mir u svojoj kući. Dejtonski sporazum iz 1995. identičan je planu portugalskog diplomate Kutiljera iz 1992. koji je prihvaćen u Bosni, pa na zahtev Amerike odbačen. Cilj je bio da SAD kažu Evropi — vi ste nesposobni, dovešćemo sve kod nas u Dejton i postići ćemo mir.

    Zar se uticaj EU ne poklapa sa politikom SAD?

    — Nažalost, živimo i diktat EU. Pa mi smo Evropa. Rusija je mnogo više Evropa nego Amerika. Pa zar posle svih ovih godina ljudi ne vide da SAD ne žele stabilnost u Evropi? Kad srušite mostove na Dunavu, koji je najveći evropski plovni put, kakve to ima veze sa šikaniranjem Albanaca na Kosovu. SAD ne žele mir i stabilnost u Evropi, već kontrolisani haos gde su oni glavni. Ali, istovremeno se taj balon njihovog uticaja debelo i znatno izduvao. Zato očekujem da će uticaj Rusije biti sve veći na Balkanu, i to ne da će navijati za jednu ili drugu stranu. Kad je jaka i stabilna Rusija, onda je miran i Balkan. To nas uči i istorija.

    Ipak, Crna Gora se jasno opredelila. Kako bi Srbija trebalo da se postavi u turbulentnim vremenima, okružena NATO-om, dok joj se, posle secesije Kosova, javno preti daljem komadanjem države?

    — Crna Gora se nije opredelila, nego se definitivno izgubila. Njena odluka ne proističe iz racionalnog i trezvenog razloga i nema demokratski kapacitet. Godinama proučavam šta radi NATO i pratim ekonomske posledice. To je skalamerija laži. Oni hoće militantnu organizaciju da predstave kao humanitarnu ustanovu ili kao dečji vrtić. NATO je izgubio rok trajanja i hoće da pređe u političku organizaciju, a znam mnogo ljudi koji su radili u centrali NATO-a, poput Vilija Vimera, i koji otvoreno govore da to nije sredstvo za širenje mira i demokratije. Kad su videli kako funkcioniše taj sistem, digli su ruke. Mnogi misleći ljudi šalju vapijući savet i Srbiji — ne ulazite u EU i NATO. Vlastodršci Crne Gore taj vapaj nisu čuli. NATO nije ništa od onoga što se priča, nije ni vodio ni pobedio nijedan rat. Ne može u omer i sklad da stavi ono što im je ratna retorika i, sa druge strane, realni potencijal koji gubi. Na Srbiji je da „sačuva živce“, bude strpljiva, realno sagleda situaciju i drži se onoga — „u se i u svoje kljuse“.

    Potpredsednik SAD Majk Pens i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker na zajedničkoj konferenciji za medije pre sastanka u sedištu EU u Briselu
    © AP Photo / Virginia Mayo

    Kako ocenjujete drugi zapadni spin — da je došlo vreme za promene granica na Balkanu? Koliko su ti „probni baloni realni i može li Srbija u nekoj prekompoziciji da istakne pravo na ujedinjenje sa RS?

    — Srbija sada ima realnu, stabilnu i odmerenu spoljnopolitičku poziciju. Rekla je da neće da žuri u tom pravcu kad je u pitanju RS. Ovaj izbalansiran pristup koristan je i za Srpsku. Što se tiče tih „probnih balona“, smatram da Evropa hoće da izmesti svoje unutrašnje probleme jer ne želi da se priča da u Uniji vlada haos. Onda se neko setio da izmesti taj haos prema „divljim balkanskim plemenima“. Beograd treba da nastavi stabilnu, solidnu i odmerenu politiku, da razvija odnose sa Rusijom i Kinom, nastavi put ka EU, šta god to značilo. I ja se pitam kako je putovati u kuću u kojoj vlada haos, ali u redu — dajmo i tome šansu. Svakako, polako isplivava suština — da je Srbija najjača regionalna sila. Ako bude mudrosti, balkanski problemi rešiće se između Albanaca i Srba na pametan način. Sve gluposti smo potrošili, očekujem da izvadimo arsenal mudrosti.

    Podmeće li nam neko „kukavičje jaje kad se lansira priča o „novoj promeni granica, a Zapad ovde pokušava da promeni samo granice Srbije?

    — Tako je, uvek nam se podmeće neko kukavičje jaje. Pitao sam i devedesetih iskusne političare, šta nam Amerika svojom politikom poručuje. Đilas i ostali su nam govorili da su i njima posle Drugog rata podmetali.

    Brine li se Beograd dovoljno o Srbima u Crnoj Gori?

    — Nažalost, voleo bih da Srbija jače štiti prava sunarodnika, ali je sada ovako verovatno da se ne bi kvarili bilateralni odnosi država. Biti Srbin u Crnoj Gori najnepopularnije je stanje i zanimanje. Ne prihvatam da su Srbi nacionalna manjina. U Crnoj Gori sada neko govori da je sto posto Crnogorac, ako nije, onda ima crnogorsko ime, a srpsko prezime. Beži se od Petra Prvoga Petrovića Njegoša i Svetog Petra Cetinjskog. Beže od istorije, pa upadaju u sopstvenu negaciju. Matija Bećković je lepo rekao: Crnogorke su jedine žene koje rađaju decu dve nacije.

    Verujete li intimno da će Srbija i Crna Gora ponovo nekad biti u zajedničkoj državi?

    — Ja i sad osećam da je to tako. Granica mi je neprirodna. Zvanično, teško je da se u kratkom roku sve vrati na svoje. Razbijena čaša teško se sastavlja. Sebe ubeđujem da smo u jednoj državi i da praktično sve treba da funkcioniše kao što sada funkcionišu Srbija i RS.

    Do kraja ste ostali prijatelj Slobodana Miloševića, a bili ste s njim i pred smrt. Koja je njegova najveća istorijska greška?

    — To što se rodio u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. U politici i istoriji neki ljudi su miljenici vremena. Mislim da su to sada i Aleksandar Vučić i Vladimir Putin. Šta god da urade politički se nekako složi baš sa onim što će i ljudi da prihvate. Milošević je iskreno voleo svoj narod. Sto puta mi je rekao: „Bio bih najveći u očima Zapada i njihov miljenik da sam rekao — ja sam predsednik Srbije i ne interesuje me položaj Srba van Srbije“. Da je skrštenih ruku gledao pogrom nad našim narodom. Narod u BiH i Hrvatskoj borio se za svoju slobodu, i mi često nismo mogli da ih nateramo ni na mirovne sporazume. Naše je bilo da im pomognemo, i to smo radili. Sad je drugo vreme, mi kao predsednici nikad nismo dobili poziv na Olimpijske igre, a danas idu i na Vimbldon. E, to znači biti predsednik (smeh).

    Posle 2000. očekivali smo ekonomski bum, otvaranje, partnerstvo sa Zapadom, pomirenje sa Albancima, a doživeli smo odvajanje Crne Gore, otcepljenje Kosova, pljačkaške privatizacije, a preti nam se i „Velikom Albanijom… Možemo li mi bilo kako da utičemo na procese koji se, izgleda, odvijaju isto, ko go da je na vlasti?

    — Ubeđen sam da možemo. Ali, posle Petog oktobra poverenje su dobili oni čiji je program bio više nego šarena laža. Pričalo se, uhapsite i izručite Miloševića i stići će milijarde investicija. Sada se vidi prevara. Ali, što bi rekao Justejn Gorder, kompletno saznanje o nekom događaju dobijemo tek kad više nemamo operativnu vrednost da nešto promenimo. Ali imamo mogućnost da nešto trasiramo za budućnost.

    Kako vam deluje ekonomski razvoj Srbije u kalupima i matricama MMF-a i međunarodnih finansijskih institucija? Ima li alternative?

    NATO znak
    © AP Photo / JONATHAN ERNST

    — Ko sledi instrukcije MMF-a, ne može na zelenu granu. Hvalim politiku Vlade Srbije na spoljnom planu, ali smatram da je neodgovorna i nepromišljena na unutrašnjem i ekonomskom planu. Vladaju floskule agencija za rejting, statističke ocene, pohvale MMF-a. A mnogo su važniji konkretni i realni problemi građana. Važnije je da se reše Sartid i Bor nego da vas pohvali MMF. Koga oni pohvale, može da računa na ekonomsku propast. Kao Grčka.

    Ali, čini se da se sve više povezujemo ekonomski sa Rusijom i Kinom. Premijer Vučić je upravo stigao iz Pekinga, najavljuju se novi projekti. Da li se dovoljno operacionalizuju ti dogovori da bi se pretočili u realan život?

    — Sporo, a nadam se da hoće. Virtuelna neoliberalna ekonomija pokazuje stepen napretka kroz duvanje bankarskih računa ili kroz BDP. Naspram toga je realna ekonomija koju guraju Rusija i Kina. Problem je što Srbija ne može da ispuni uslove, rusko tržište jeste veliko ali nije divlje i neuređeno. Srbija bi morala da pomogne privredi i poljoprivredi da ispuni standarde teže od onih koje ima EU, da objedini potencijale da izađe na to tržište. A veće nam tržište od ruskog i ne treba.

    Mejnstrim ekonomisti bi vam replicirali da najviše izvozimo u EU i da od toga ne sme da se odustane. A da li se sporo razvijamo baš zato što smo vezani za EU?

    — Mejnstrim ekonomisti plaćeni su da brane takvu poziciju. Matrica je — proda se preduzeće zapadnoj kompaniji, pa ona izvozi svojoj zemlji i ubira profit. To nije dovoljno za razvoj. Kupe Nemci fabriku, a onda kažemo, izvezemo u Nemačku za milijardu evra. Pa to je nemačko od početka do kraja. Moramo više da koristimo naše potencijale. Primer je Kina, koja je zadržala državnu industriju, grinfild investicije stimulisala i napravila ekonomski bum. Izbila je na svetsko prvo mesto ekonomije. A čarobna formula je da svi građani Kine treba da imaju ljudska prava, ali da je najveće pravo da niko nije gladan. Prvo to.

    Osim na ekonomskom planu, EU nas koči i u političkim i praktičnim odnosima sa Rusijom, što vidimo na primeru Humanitarnog centra u Nišu koji još ne dobija diplomatski status. Treba li Beograd ruskim humanitarcima da dodeli ono što im pripada?

    — Razume se. Kad napravite zajednički centar, obaveza je da se stranim državljanima dodeli i odgovarajući status. Nepristojno je da se sa Zapada mešaju u to, a veliki minus dajem Vladi Srbije koja Srpsko-ruskom centru još nije dala status koji zaslužuje. Jer oni zaslužuju i mnogo više.

    NATO, Crna Gora
    © Tanjug / VLADA CRNE GORE/ SASA MATIC

    Kako gledate na odnose Amerike, Rusije, Kine, Turske… Ide li svet ka mirnoj preraspodeli moći ili velikim sukobima?

    — Centralno pitanje uglednih američkih ekonomista i političara bilo je kakav će biti pad Amerike sa svetskog trona. Da li će to biti meko prizemljenje ili slobodan pad. Nadao sam se da će posle Trampove pobede uslediti meko prizemljenje i sporazumno ustupanje moći, ali sad, posle američkih raketa u Siriji i pritisaka unutar SAD, bojim se da stanaru Bele kuće pripremaju slobodan pad. Ne sumnjam da pad Amerike sledi i da smena moći mora da se izvrši. To je počelo i sada u Pekingu, kada je pokazano da projekti poput „Puta svile“ određuju budućnost planete, a ne glupiranje Amerikanaca sa bombardovanjem naroda po svetu.

    Da se vratimo na povod — kako vam je bilo u Moskvi na paradi Besmrtnog puka?

    — Ono što je mene ispunilo osećajem zadovoljstva jeste retka prilika da čovek učestvuje u jednoj takvoj veličanstvenoj manifestaciji. Kad dolazite iz male države, koja ima 600 hiljada stanovnika, a učestvujete na manifestaciji na kojoj ima skoro milion ljudi. Snažan je utisak kad vidite da svi ti ljudi imaju dva osnovna karaktera koji ih spajaju, a to su osećaj zahvalnosti i osećaj ponosa.

    Poneli ste u Rusiju i fotografiju oca…

    — Parada besmrtnih je prilika da ponesete slike svojih predaka koji su učestvovali u borbi protiv fašizma. Svi se pozdravljaju, čestitaju praznik i zahvaljuju — za slobodu i za život — veteranima kojih je, nažalost, sve manje među živima. Čast je biti među onima koje povezuje ponos, koji pripadaju jednom velikom narodu i slede jednu ogromnu ideju. Imao sam tu priliku da ponesem sliku svog oca, koji je sa 16 godina otišao u partizane. Tako da sam umirio svoju dušu, doneo senu oca u Moskvu i rekao šta mi je na duši o ulasku Crne Gore u NATO.

    Za kraj, zašto vas nema češće u srpskim medijima?

    — To dolazi u talasima i mahovima. Očigledno je da dođe neko vreme kada nekad neko poželi da čuje mišljenje starijeg i iskusnijeg političara iz one „daleke“ naše prošlosti. Prošlosti koja je, nažalost, još živa. Čini mi se da je ponekad življa nego što je i onda bila.

    Tagovi:
    Sputnjik intervju, Momir Bulatović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga