07:56 02 Decembar 2020
Slušajte Sputnik
    Svet sa Sputnjikom
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 1752
    Pratite nas

    Sve je bilo kao u pesmi — kad sam 1999. morao da napustim Prištinu, mitropolit Amfilohije se pojavio kao anđeo s neba i mantijom mi obrisao suze, kaže đakon i pesnik Milutin Popadić, čije su stihovi, pročitani na sahrani mitropolita u Podgorici, ganuli vernike.

    Pesma „Vladiko i đede“ nastala je, prema rečima Popadića, pre nešto više od dve godine kao zahvalna pesma mitropolitu Amfilohiju.

    „Oprosti mi, vladiko, đedom ću te zvati. S Kosova ti pišem, tu želim ostati. I odmah ću rado da kažem, pre svega, znam, Kosovo voliš od zemlje do neba…“, glase prvi stihovi koje je okupljenima ispred Hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici u nedelju pročitao umirovljeni vladika Atanasije Jevtić.

    Popadić u razgovoru za Sputnjik kaže da je od prve do poslednje strofe opisao istinit događaj od 16. juna 1999, kada je posle Kumanovskog sporazuma vojska i policija SR Jugoslavije morala da napusti Kosovo i Metohiju, a srpski narod je ostao sam, kako ističe, jedino sa majkom crkvom.

    Amfilohije je stizao svuda gde je teško

    „Kad je srpski narod morao da napušta svoja ognjišta, moj stariji brat i sestra i ja smo morali da odemo iz rodne Prištine u centralnu Srbiju. A onda, kao anđeo s neba koji je uvek stizao gde god je bilo teško, u porti crkve Svetog Nikole u Prištini, gde je služio moj otac, pojavio se mitropolit. Videvši nas uplakane, okružene Albancima koji su likovali zbog našeg odlaska, mantijom mi je brisao suze i govorio da ne treba da plačemo i da ćemo se vratiti“, pripoveda Popadić, koji danas služi kao đakon u crkvi u Novom Pazaru.

    Prisustvo mitropolita Amfilohija Srbima sa Kosmeta davalo je toliku snagu, dodaje đakon, da smo imali utisak da nas brani najveća svetska sila, jer smo znali da je sa njim Bog, a mitropolit je stigao da ode i u Đakovicu, i u Pećku patrijaršiju, Prištinu…

    Otkriva i da je tokom litija za odbranu svetinja u Crnoj Gori napisao još jednu pesmu koju je posvetio mitropolitu Amfilohiju i episkopu Joanikiju.

    Otac Popadića, Miroslav, sveštenik u crkvi Svetog Nikole u Prištini, ostao je, inače, u njoj i posle odlaska jugoslovenske vojske, kako kaže novinar iz Gračanice Živojin Rakočević, upravo zahvaljujući mitropolitu Amfilohiju, ali i svojoj veri. Međutim, kada je crkva zapaljena, otac Miroslav je u podrumu čekao da i sam tu izgori, dok nisu došli vojnici Kfora i spasli ga.

    Sahranjivao mrtve po Kosmetu

    Rakočević ukazuje i na druga svedočanstva hrabrosti mitropolita Amfilohija tokom tragičnih godina na Kosmetu, gde je dolazio i sahranjivao srpske žrtve.

    „Gde god je čuo za nesrećnike koji su nedeljama ostajali ubijeni po svojim kućama i njivama, nije se ustezao da dođe, opoje ih i sahrani. Detalji o hrabrosti mitropolita mogu se naći u njegovim dnevnicima Letopis novog kosovskog raspeća. Recimo, priča iz Belog polja kod Peći kad su sahranjivali nekoliko ubijenih muškaraca. A mitropolit ne dade Maricu Mirić, odnese je u Patrijaršiju. Marica je zverski mučena, silovana i zaklana pred majkom. Mitropolit je odlučio da je sahrani uz oltar Pećke patrijaršije. Kad su ga pitali mora li baš tu, rekao je — neka, ona je mučenica“, priča Rakočević.

    Naš sagovornik ističe i da je mitropolit Amfilohije bio i među prvima koji su pomagali povratnike na Kosmet, pa su se tako prvi Srbi vratili u Osojane uz njegov blagoslov. Kao egzarh pećkog trona ostavio je trajan pečat i ta prisutnost na Kosmetu može se meriti samo sa onim što je za južnu srpsku pokrajinu uradio patrijarh Pavle, ocenjuje Rakočević.

    Tagovi:
    đakon, stihovi
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga