10:18 24 Januar 2020
Slušajte Sputnik
    Region
    Preuzmite kraći link
    6553
    Pratite nas

    Oni su počinili toliko grozne zločine da su ih čak i nacisti 1942. hapsili zbog zločina.

    Prošlo je više 70 godina otkako je u Zagrebu zbog zločina u Jasenovcu obešen Miroslav Filipović, poznat i kao „fra Sotona“, jedan od, po brutalnosti i sadizmu, najozloglašenijih ustaških zločinaca iz Drugog svetskog rata, piše hrvatski portal „Ekspres“.

    Rođen je u Jajcu 1915, a 1938. se zaredio i ušao u franjevački red u samostanu Petrićevcu u Banjaluci, dobivši redovničko ime Tomislav. Nije poznato kako se do 26. godine života radikalizovao, ali se zna da je već u prvim danima NDH njegov nadređeni u samostanu tražio od njega da se prestane petljati s ustašama.

    On to nije poslušao i čim je u januaru 1942. diplomirao teologiju u Sarajevu, postao je vojni kapelan u ustaškoj vojnici. Već 7. februara zabeleženo je da je učestvovao u pokolju oko 2.300 civila u predgrađima Banjaluke, sekirama i krampovima. Ono što je o Filipoviću tada zabeleženo, iz današnje perspektive može se činiti kao puka fikcija. Već u ustaškoj uniformi, jer franjevci za njega više nisu hteli ni da čuju, on i još nekoliko ustaša zatekli su u selu Šargovcu pedeset dvoje dece na nastavi.

    Ušli su u jedan razred, pristojno pozdravili učiteljicu i decu, da bi Filipović zamolio nastavnicu da odabere nekog od učenika. Filipovića su u tom kraju jako dobro znali, pozdravljao se s meštanima, pa je učiteljica mislila da želi da neko od učenika nešto odrecituje. Odabrala je Radojku Glamočanin, a on je dete, koje mu je prišlo bez straha, podigao na katedru i prerezao joj vrat nožem.

    U haosu koji je usledio rekao je svojim kolegama: „Ustaše, ovo ja u ime Boga pokrštavam ove izrode i vi sledite moj put. Ja primam sav greh na moju dušu, a vas ću ispovediti i rešiti svih grehova“.

    Na suđenju 1945. Filipović nije priznao da je učestvovao u klanju 52 dece, ali jeste da je video kako se iz tog pokolja ustaše vraćaju oblivene krvlju. Sud mu tada nije verovao. Kao što u njegovu nevinost za taj pokolj u februaru 1942. nije verovao ni general Vermahta Edmund Glaise fon Horstenau, vojni izaslanik pri Veleposlanstvu Trećeg rajha u NDH.

    Miroslav Filipović, zvani Fra sotona,  je bio franjevac, ustaša, jedno vreme komandant logora Jasenovac i logora Stara Gradiška.
    Javni domen
    Miroslav Filipović, zvani Fra sotona, je bio franjevac, ustaša, jedno vreme komandant logora Jasenovac i logora Stara Gradiška.

    Papski legat u Zagrebu ga je suspendovao, i Filipović je nakratko završio u pritvoru kao optužen za „preterane zločine“ po tadašnjem nemačkom ratnom pravu, jer nacisti apsolutno nisu videli korist od zločina nad civilima koji su time bili naterani da uzimaju oružje protiv okupatora.

    Međutim, iz zatvora ga je izvukao Vjekoslav Luburić, tada upravnik logorskog sistema u NDH, i smestio ga u Jasenovac. Kao jednog od koljača, naravno, nakratko i kao upravnika Jasenovca, odnosno Stare Gradiške.

    Bio je u stanju čoveku da prereže grkljan, a potom da ga raspori preko rebara i trbuha.

    Jednom prilikom je 56 bosanskih Jevreja povezanih žicom izudarao sekirom i pobacao u jamu. Drugom prilikom je 42 zatvorenika, jednog po jednog, ustrelio u potiljak. Imao je običaj da pokoljima pristupi ritualno, izgovarajući da je „pravda zadovoljena“.

    Preživeli su svedočili i kako je, blago se smešeći, jednom prišao majkama s decom, počeo da se igra s jednim detetom i baca ga u vazduh, kao u igri. Žene su tek tad videle da u jednoj ruci ima bajonet i da pred ostalim ustašama pokazuje kako dete promašuje nož. Iz trećeg pokušaja dete je dočekao na bajonet, a u histeriji i plaču žena nastao je pokolj u kojem su ih sve pobili.

    Luburić je Filipovićem bio impresioniran, pa ga je kao „majstora“ prozvao Majstorović. Na suđenju je Filipović priznao „samo“ stotinjak svojih ubistava, pravdajući ih „naređenjima koja je morao izvršavati“. Ostala ubistva je negirao, kao i silovanja u logoru pre pokolja, ali je rekao da ih je video.

    Nakon smrtne presude, vlasti su ga obesile.

    Što se tiče Vjekoslava Luburića Maksa, opevanog kao zapovednika „svojih mesara“, rođenog u Humcu kod Ljubuškog 1913. za njega je kćerka Ante Pavelića, Višnja, malo pre smrti 2015. rekla da je bio „ludak, umno bolestan čovek i da ga se uopšte nije moglo kontrolisati“.

    Vjekoslav „Maks“ Luburić je bio ustaški oficir i gotovo ceo rat zapovednik sistema koncentracionih logora među kojima je najveći koncentracioni logor Jasenovac.
    Javni domen
    Vjekoslav „Maks“ Luburić je bio ustaški oficir i gotovo ceo rat zapovednik sistema koncentracionih logora među kojima je najveći koncentracioni logor Jasenovac.

    Deo istoričara danas pokušava da objasni da je Luburić postao takav jer mu je, navodno, kad je imao samo deset godina, kraljevska žandarmerija do smrti pretukla oca. On je 1929. pokušao s advokatom Antom Pavelićem da pobegne u inostranstvo, ali ga je policija uhvatila i problematičnog 16-godišnjaka vratila majci.

    Dve godine kasnije je uspeo, pridružio se prvim ustašama u Mađarskoj, ali ga je stajalo slobode to što je došao kao delinkvent. Vlasti su ga uhapsila zbog nekakve pronevere i osudile na pet godina zatvora. A kad je 1936. pušten, praktično je umirao od gladi na ulici.

    Za klupu optuženog za ratne zločine bilo bi dovoljno i to što je upravo on bio taj koji je u avgustu 1941. osnovao logor u Jasenovcu. Samo u dečjem logoru u Sisku umrlo je između 1.152 i 1.631 dece u jezivim uslovima.

    Praktično je zapovedao logorskom mašinerijom smrti u NDH.

    Nije se libio da strelja ni „domobrane“. Krajem 1942. zbog divljanja ga je sam Pavelić jedva zaštitio od Fon Horstenaua, koji je činio sve što je mogao da ga strpa iza rešetaka. Iza Luburića je ostalo desetine hiljada streljanih, poklanih, raskomadanih civila svih uzrasta, vera, nacionalnosti, polova — doslovno reke krvi.

    Zatvorio je čak i ha-es-esovca Ratka Mačeka, a pri kraju NDH on je bio među najzaslužnijima za sprečavanje Vokić-Lorkovićevog pokušaja puča u marionetskoj državici koja se totalno raspadala.

    Iz NDH je ipak pobegao pre konačnog pada. Tek nakon mnogo godina i svih tih zločina, Luburić se u emigraciji setio da predloži „ujedinjenje svih Hrvata“.

    Međutim, gotovo identično kako je i sam ubijao, 1969. stradao je i on.

    Njegov posilni Ilija Stanić, sin jednog od pokojnih ustaša, a u tom trenutku jedini u koga je Luburić imao poverenja, ispostavilo se da je Udbin agent. Mesecima je Stanić pripremao da s njim ostane sam, da ga pre toga drogira praškom za spavanje, da ima apsolutno čistu situaciju. Konačno, 20. aprila 1969. Stanić je sve to pripremio u Luburićevoj kući u Karkahanteu u Frankovoj Španiji.

    Kad je 56-godišnji Luburić bio u kuhinji, Stanić mu se prikrao s čekićem i raspalio ga svom snagom u čelo. Luburić je pao, pokušao ustati, a ovaj mu je viknuo: „Majku ti j… ustašku! Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu“ i posle toga mu s još tri udarca razbio lobanju.

    Tagovi:
    domobrani, koljači, silovanja, ratni zločinci, ustaše, nacizam, genocid, Vjekoslav Luburić, Fra Sotona, Francisko Franko, Ante Pavelić, NDH, Jasenovac, Španija, Nemačka, Hrvatska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga