21:15 14 Jul 2020
Slušajte Sputnik
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    4740
    Pratite nas

    U čudesnoj moskovskoj noći pod zidinama vaskrsle svetinje srce mi je u grudima tuklo kao ludo. Vuklo me da ničice padnem na zemlju pred silom koja je hram vaskrsla iz ruševina, pred silom koja je vaskrsla i Rusiju pa sad stoje u svoj svojoj veličini, i hram i Rusija... Velika je sila Gospodnja.

    Kolumnista portala Iskra Zoran Šaponjić objavio je posle posete Moskvi tekst „Rusija“. Tekst prenosimo u celini:

    Pognute glave stajao sam pred kupolama hrama Hrista Spasa, nad Moskvom je sipao sneg, a mene je srce vuklo ka tihom Donu! Samo da legnem u stepu, među žute, sasušene travke, u sneg koji se tek uhvatio po zemlji, da odozdo, na plavom nebu gledam velike bele oblake kako plove na jug. I da mi pahulje napune očne kapke, da ostanem tako, da sanjam Grigorija Melehova i Aksinju Astahovu i onu njihovu čarobnu olujnu noć kraj Dona…

    Sovjetska Moskva / Savremena Moskva
    © Foto : Aad van der Drift

    Nad Moskvom je, u čarobnoj noći sipao sneg. Velike bele pahulje prelamale su se i hiljade svetala nad krstovima hrama Hrista Spasa. Ni usudio se nisam da podignem glavu, da pogledam gore, u zlatne kupole. Nigde na svetu okruglom čovek nije tako mali kao pod kupolama i krstovima hrama Hrista Spasa, dok nad Moskvom sipa sneg. Stajao sam pognute glave, ćutao i sanjao… Sećao se jednog oktobarskog dana, bila je 1990. godina, i Trojicko Sergejevska lavra, i padao je sneg, i ruskih monaha kako su ničice padali na zemlju pred oltarom i ostajali tako satima, u nedogled ponavljajući molitve.

    I, Gospod uslišio molitve, Rusija se vratila sebi! Jasno sam to onomad video u Moskvi dok sam stajao pred kupolama hrama Hrista Spasa.

    U čudesnoj moskovskoj noći pod zidinama vaskrsle svetinje srce mi je u grudima tuklo kao ludo. Vuklo me da ničice padnem na zemlju pred silom koja je hram vaskrsla iz ruševina, pred silom koja je vaskrsla i Rusiju pa sad stoje u svoj svojoj veličini, i hram i Rusija… Velika je sila Gospodnja.

    U čudesnoj moskovskoj noći, na skoro praznom Crvenom trgu, dok sipa sneg, pred crkvom Vasilija Blaženog, duša mi vapi da ponovo vidi Bajkal. Beskrajne oljhonske stepe iza Hužira i beskrajnu plavu pučinu i ono jutro kada je na tren, u Malom moru, pukla magla nad jezerom i iznad ukazalo se nebo. I, nikad mi čarobnije jutro nije svanulo i nikad dalje nisam video dok se iznad širio beskrajni plavi krug i u njemu zvezda. I, samo još jednom da zakoračim u stepu iza Kadiljne, da vidim cvetove podsnježnika i kalakolčika, i plave fialke i ljubičastog pervocvetnika i tisučljetnika kako krajem kratkog sibirskog leta žive svoje poslenje dane i polako okreću svoje glave ka svojoj majčici sibirskoj zemlji…

    I, zaista, ima li išta lepše na svetu ovom od čarobnih kupola i krstova crkve Vasilija Blaženog dok u noći nad njima sipa sneg, ima li išta lepše od čarobne tajge iza sela Baljšoe Golousnoe na Bajkalu. I, nije „sila, snaga i čar sibirske tajge u drveću gigantskih razmera niti u grobnoj njenoj tišini, već u tome da samo ptice selice znaju gde je joj je početak i kraj“, zapisao je jednom Čehov.

    A gde je „sila, snaga i čar“ kupola i krstova crkve Vasilija Blaženog? U čemu je njihova lepota? I hoće li iko ikad na svetu napraviti nešto tako lepo, nešto tako nestvarno, neshvatljivo? Koliki treba da bude jedan narod, kolika jedna zemlja da rode takvog arhitektu i takvog graditelja? Koliko treba da bude velika, koliko lepa jedna zemlja da zasluži takvu crkvu? Koliko je Bog veliki kad takvu lepotu spusti na Zemlju? I, koliko treba jednom narodu da pređe taj put, od hrama Hrista Spasa do crkve Vasilija Blaženog, od mesta na kome vidi vaskrs, slavu i moć Gospodnju, do drugog, na kome vidi lepotu Gospodnju?

    U čudesnoj moskovskoj noći, moj brat u veri Saša i ja, dugo smo ćutali pod zidinama crkve Vasilija Blaženog. Svako sa svojim mislima i osećanjima. A, šta reći, šta reći pred lepotom lica Božijeg…

    „Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje…“

    I zaista, kolika je duša jednog naroda, kad sagradi takav hram… I, može li u jedan hram, u njegove kupole i zlatne krstove da stane sva lepota, da stane sva duhovnost, sva istorija, sva duša jednog naroda? Može li, pitao sam sam sebe pod kupolama crkve Vasilija Blaženog, dok je nad Moskvom sipao sneg? Može, bio sam uveren, uvereniji nego ikada, nego i jednom ranije.

    I, dugo sam posle, dok se bližila zora, šetao praznim ulicama Moskve. Stajao pred belim, kao mleko belim, stepenicama i stubovima Boljšog teatra. I pokušavao da shvatim, kolika mora da bude jedna zemlja, koliki jedan narod, kad rodi tolike velikane i sinove. I, kolika je njena duša, i kako je ta duša neuništiva, i kako posle svakog iskušenja vaskrsne, još moćnija u svoj svojoj lepoti.

    Vuklo me je srce te čudesne moskovske noći, kao da ga je neko zgrabio čeličnim mengelima u donsku stepu. Da legnem među žute, sasušene travke, da sanjam velike bele oblake kako plove na jug, i da tu ostanem dugo, da mi srce, jednog dana, kad krenem na veliki put, bude puno lepote i da ona nikad ne izađe iz mene.

    Tagovi:
    Hram Hrista spasa, Moskva
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga