00:38 25 Jun 2019
Slušajte Sputnik
    Aleksandra Kolontaj

    Seks revolucija 1917: Rusija umalo dobila kabine za vođenje ljubavi na ulicama

    © Wikipedia /
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    11237

    Među ruskim revolucionarkama mnogo je upečatljivih ličnosti, a jedna od njih je Aleksandra Mihajlovna Kolontaj. Prva žena ministar u istoriji, druga u istoriji žena ambasador, teoretičarka međunarodnog feminizma, a uz to i lepotica. Da ne govorimo o slavi koju je stekla kao ideolog seksualne revolucije.

    Upravo njoj, tradicionalno, ali pogrešno, pripisuju autorstvo poznate teorije o „čaši vode“. 

    Otac joj je bio general, a majka iz porodice fabrikanta. Devojačko prezime joj je bilo Domontovič. Imala je odlično domaće obrazovanje: govorila je nekoliko stranih jezika, odlično je poznavala književnost, lepo je crtala. Njena sestra je bila u to vreme poznata operska pevačica Mravina, a njen dalji brat, pesnik „srebrnog veka“ Igor Severjanin.

    U mladosti je blistala u mondenskom društvu, uspevajući da zavede mnoge muškarce. Neki nisu imali sreće, pa su se ubili. Odbila je da se uda za imperatorovog ađutanta, izabravši siromašnog oficira, vojnog inženjera Vladimira Kolontaja. 

    Pet godina kasnije ostavila je i njega (uzgred, s maloletnim sinom) — zbog revolucije… I drugih muškaraca. Njih je u Aleksandrinom životu bilo mnogo, a mnogi od njih su bili istaknuti boljševici. Recimo, Aleksandar Šljapnikov, narodni komesar za rad, ili Pavel Dibenko, narodni komesar za pomorstvo.

    Ako se ima u vidu da je i sama Aleksandra Kolontaj nakon Oktobarske revolucije postala narodni komesar za državni nadzor, nameće se zaključak da je među članovima kabineta stalno „mirisalo na ljubav“.

    Priča se da se jednom prilikom, kada se Dibenko i Kolontajeva nisu pojavili na jednom važnom savetovanju vlade —zaljubljeni su otputovali na Krim, zaboravivši na obaveze — Lenjin našalio: „Smatram da streljanje nije dovoljno stroga kazna. Predlažem da ih osudimo na to da budu verni jedno drugom tokom pet godina“. Za Aleksandru Kolontaj bi to bila zaista surova kazna. Lenjin je dobro poznavao svoje ministre.

    Put Aleksandre Kolontaj od mondenskih salona do boljševičke vlade nije bio bez prepreka. U ranoj mladosti je „bolovala“ od liberalizma, pod uticajem jednog od svojih pedagoga. Tek u vreme kada se udala, ljuljajući bebu, čitala je Lenjina. Njegovi radovi su je privlačili, ali je Aleksandra Mihajlovna iznutra bila veoma slobodna žena, tako da je čak i Lenjin za nju bio samo poštovani lider, nikako idol.

    Aleksandra Kolontaj
    © Sputnik / RIA Novosti
    Aleksandra Kolontaj

    Boljševizmu, takođe, nije prišla odjednom. Napustivši muža i sina 1898. godine, Aleksandra Kolontaj se uputila u Švajcarsku, gde se upisala na Ciriški univerzitet, kako bi slušala predavanja Henriha Herknera, u to vreme poznatog profesora političke ekonomije. Godinu dana kasnije preselila se u Englesku da bi izučila radnički pokret. 

    Lenjin ili Plehanov

    Godine 1901. upoznala se s Georgijem Plehanovom, koji je na nju ostavio izuzetno snažan utisak. Tek 1905. godine prvi put se susrela s Vladimirom Lenjinom.

    Njegovo gledište se Aleksandri Mihajlovnoj učinilo kao ubedljivije od Plehanovljevog, ali joj se ovaj drugi više dopadao kao čovek.

    Zbog toga, kada se ruska socijaldemokratija raspala na boljševike i menjševike, Aleksandra Kolontaj nije prišla ni jednoj, ni drugoj frakciji, jer nije mogla da bira između Lenjina i Plehanova.

    Dugo je živela u emigraciji, gde se zbližila s najautoritetnijim vođama svetske socijaldemokratije, kao i s poznatim sifražetkinjama.

    Ženski pokret uvek je privlačio Aleksandru Kolontaj, koja je, napisavši mnoge radove na ovu temu, najzad postala i jedna od glavnih teoretičarki feminizma. I to ne samo u Rusiji. 

    Pre Prvog svetskog rata Aleksandra Kolontaj bila je bliska mnogim Lenjinovim oponentima, i s desnog, i s levog krila. Ipak, njeni i Lenjinovi stavovi o svetskom ratu su se podudarili, zbog čega se približila boljševicima. Posle Februarske revolucije vratila se u domovinu, postala član Izvršnog komiteta Petrogradskog saveta i, za razliku od mnogih, odmah podržala Lenjinovu politiku hitne proleterske revolucije. 

    Ljubav kao čaša vode

    Kao ministar je zapamćena samo po jednom. Prema nalogu Narodnog komesarijata za nadzor, 1918. godine odred crvenogardejaca pokušao je da oduzme stambene prostorije mitropolita Manastira Aleksandra Nevskog u Petrogradu. Prema odluci Vlade, taj prostor je trebalo da bude pretvoren u dečje prihvatilište. Vernici su se, međutim, usprotivili. Žrtva ovih događaja bio je protojerej Petar Skipetrov, koga je smrtno ranio jedan crvenogardejac. Upravo su ovi događaji poslužili kao razlog da patrijarh Tihon anatemiše bezbožnike-boljševike. 

    Aleksandra Kolontaj i Pavel Dibenko
    © Sputnik / RIA Novosti
    Aleksandra Kolontaj i Pavel Dibenko

    I pre i posle revolucije Aleksandra Kolontaj je bila samostalna figura. Izjašnjavala se protiv Brestovskog mira. U periodu Kronštadske pobune tražila je od Lenjina objašnjenje: „Drugovi su čekali odgovor na događaje koji se dešavaju u sovjetskoj radničkoj Rusiji, događaje grozne, koji obiluju posledicama. Očekivali smo da će u partijskoj sredini Vladimir Iljič otkriti, pokazati suštinu, reći kakve mere Centralni komitet preduzima da se ovi događaji ne ponove. Vladimir Iljič je zaobišao pitanje o Kronštatu“. Ona je od vođe tražila nemoguće: jasan odgovor na pitanje kako da se u isti koš smeste vlast naroda i diktatura proleterijata. 

    Lenjin nije odobrio ni pokušaj Aleksandre Kolontaj da odnos prema seksu zasnuje na marksističkoj tački gledišta. Ona je tvrdila da „manja uštogljenost u komunikaciji polova neposredno proističe iz osnovnih zadataka radničke klase“. Njen navodni argument je bio da razmena emocija i seksualna bliskost jesu prirodne ljudske potrebe, isto kao i uzimanje tečnosti. Ona je od Lenjina tražila da se na ulicama otvore kabine za vođenje ljubavi, jer je seks fiziološka potreba, koju treba zadovoljiti kao i potrebu za vodom.

    Lenjin je, sudeći po memoarima Klare Cetkin, prokomentarisao ovu ideju sarkastično: „Naravno, žeđ zahteva zadovoljenje. Ali zar će normalan čovek, u normalnim uslovima, leći na ulicu u blato i piti iz bare? Pa čak i iz čaše čiji je rub dotaklo na desetine usana?“ Njegov zaključak je glasio: „Hvala za takav marksizam“.

    Nesuglasice u vezi s Brestovskim mirom, seksualnom revolucijom i Kronštatom nisu, međutim, uticale na odnos vođe i Aleksandre Kolontaj.

    Kada je zajedno sa Šljapnikovom stala na čelo radničke opozicije, ona i Lenjin su se konačno razišli. Istina, Lenjin se uskoro udaljio od posla, a na čelo partije je došao Josif Staljin, koji je Šljapnikova streljao, dok je Aleksandra Kolontaj od 1922. do 1945. radila na diplomatskom polju. Bila je ambasador u Norveškoj, Meksiku i Švedskoj. I to dobar ambasador. 

    Razmišljajući mnogo o slobodnoj ljubavi, Aleksandra Kolontaj o „čaši vode“, ipak, nikada nije govorila. To su reči Šopenove prijateljice, čuvene Žorž Sand. A i to, ako je verovati uspomenama Franca Lista. Ova formula se na boljševike, naravno, može primeniti. Iako nije reč o seksu. 

    Pedantno razradivši pitanje preuzimanja vlasti i lako rešivši pitanje cene ljudskog života, oni istovremeno nisu imali ni najmanju predstavu o budućnosti. Ili, tačnije, zamišljali su je isto onako smutno, kao i srednjovekovni utopisti. Ova kratkovidost Lenjinovu gardu ipak nije uznemiravala. 

    Preuzimanje Zimskog dvorca u Petrogradu za njih je bilo isto kao ispijanje iste te čaše vode. Razaranje do temelja starog sveta, a potom… Videćemo.

    Evropski obrazovana, idejno potkovana i iznutra oslobođena Aleksandra Kolontaj napisala je priču „Brzo“. Godina je 1970. Nema ni bogatih, ni siromašnih, u celom je svetu pobedio komunizam, reč „rat“ je zaboravljena, radni dan je dva sata. Graciozne devojke s pletenicama i bezbrižni momci u živopisnoj odeći. „Ne žive u porodicama, nego su raseljeni na osnovu uzrasta. Deca su u ’Dečjim palatama‘, mladići i devojke tinejdžeri u veselim kućicama okruženim vrtovima, odrasli u naseljima izgrađenim prema raznim ukusima, starci u ’Domu za odmor‘“.

    Tagovi:
    boljševici, Oktobarska revolucija, Komunistička partija SSSR-a, Aleksandra Kolontaj, Josif Visarionovič Staljin, Vladimir Iljič Lenjin, Sovjetski Savez, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga