16:59 20 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Glumac Milan Marić u filmu Dovlatov Alekseja Germana Mlađeg

    Od Rusa možemo da naučimo kako se voli zemlja

    © Youtube / Cine maldito
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Kulturni kutak (92)
    0 501
    Pratite nas

    Za svakog umetnika je zemlja u kojoj je rođen njegova muza, kakva god da je. Želi da se bavi baš njenim anomalijama i da radi baš u njoj. Na bilo kojem drugom mestu umetnik ne radi punim srcem. Veoma je teška odluka za umetnika da ode iz svoje zemlje sa svešću da se možda nikada više neće vratiti, smatra glumac Milan Marić.

    Na Filmskom festivalu u Berlinu proteklog vikenda prikazan je novi film ruskog reditelja Alekseja Germana Mlađeg „Dovlatov“. Ulogu velikog ruskog i sovjetskog pisca tumači Milan Marić, nova zvezda domaće i, nadamo se, međunarodne filmske scene. 

    Kako se Marić snašao u ulozi jednog od, prema mišljenju mnogih, najvećih pisaca prošlog veka, ali i tragičnog junaka, progonjenog i neprihvaćenog u sopstvenoj zemlji, za nekoliko dana moći će da vidi i ovdašnja publika, na beogradskom Festu. Iz Berlina su za mladog glumca stigle veoma pohvalne kritike, poput ocene da je Marić „zapovednim, ironičnim prisustvom na impresivan način ušao u lik pisca“, kao i da u svojoj prvoj glavnoj ulozi prikazuje “spoj rafiniranosti i fizičke snage“. 

    „Pre snimanja filma nisam znao ko je Sergej Dovlatov, a zatim sam pročitao sve što je napisao i zaljubio se u njegov stil — na prvi pogled lak, duhovit, ciničan, bezobrazan, a u suštini veoma emotivan. To mogu samo veliki majstori, veliki pisci — da čitaoce ne opterete stilom i da ne zahtevaju od njega poseban angažman, a da ga udaraju pravo u glavu!“, kaže Marić u intervjuu za Sputnjikovu „Orbitu kulture“.

    Da li je takav i lik koji ste izgradili u filmu?

    — Jeste. Ugradio sam u njega sve što sam saznao od ljudi koji su ga poznavali, što sam pročitao… Svidelo mi se što se ne bavimo celim Dovlatovljevim životom, već smo se usredsredili na šest dana njegove svakodnevice u SSSR-u. Dovlatov je bio apsolutno kompleksan karakter koji nije mogao da pomiri svoju etiku i sistem u kojem je živeo. Mislim da ga je to i koštalo života, pošto je užasno teško otići. Tvoja zemlja je za tebe muza, kakva god da je, i želiš da se baviš njenim anomalijama i da radiš baš u njoj. Bilo gde drugde ne radiš punim srcem. Mislim da je veoma teška odluka, pogotovo za pisca, da ode iz svoje zemlje sa svešću da se možda više nikada neće vratiti… Dovlatov je, nažalost, umro u trenutku kada su njegove knjige počele da se objavljuju, u Americi. Mislim da je to cena koju je platio svojim načinom života i razmišljanjem.

    Aleksej German kaže da mu je bilo veoma važno da pronađe glumca koji vizuelno podseća na Dovlatova, koji je, pored velike unutrašnje dubine, bio i naočit. Kako je reditelj došao do Vas, ili kako ste Vi došli do njega?

    — Srpska glumica Danijela Stojanović godinama živi i radi u Petrogradu. Znala je da German traži glumca, a mene je gledala u Beogradu, u predstavi „Glad“. Pokazala mu je moje fotografije. Prvi krug kastinga je bio da im pošaljem crno-bele fotografije, neumetničke. Otišao sam u foto-radnju i uradio dva portreta, kao za pasoš. Sledeći krug kastinga je bio da snimim monolog iz „Ujka Vanje“ na srpskom, u nekoliko varijanti, i da im pošaljem. Poslednji krug kastinga je bio moj odlazak u Peterburg i rad na nekoliko scena s Germanom. Nakon toga su mi javili da sam dobio ulogu. To je bio divan osećaj. Trebalo mi je mnogo vremena da poverujem da se to sve dešava.

    Radnja filma je smeštena na sam početak sedamdesetih godina 20. veka. Kako doživljavate tu epohu i njen duh, ruske neformale? Kako to izgleda nekome ko je rođen dve dekade kasnije?

    — Bavio sam se malo SSSR-om. Nismo želeli da pravimo film o Sovjetskom savezu, već o čoveku koji živi u Sovjetskom savezu. To je tada značilo da, ako nisi član Udruženja sovjetskih pisaca, nemaš beneficije, da ne možeš ništa. A ne možeš da postaneš član ukoliko si disident, tj. ukoliko imaš problem sa sistemom… Za umetnike to nije bio samo stvaralački problem, nego i materijalni. Oni su svi redom podobijali otkaze po novinskim redakcijama. Veoma je važna ta njihova etika, koja je bila veoma jaka. S tim valovima disidenata, kod Rusa je to najjasnije kako umetnici ne mogu da pronađu ravnotežu s tako jakim sistemom koji, zapravo, guši svaku vrstu slobode i razmišljanja, i koji ne dozvoljava da bude preispitan. To je famozni sukob političara i umetnika. Političari, naravno, ne mogu da razumeju da su umetnici tu da preispituju sve, pa i njih. Političarima su umetnici uglavnom smetnja.

    S druge strane, bila je to epoha izrazito kreativnog duha.

    — To je paradoksalno, ali u svim jakim sistemima umetnost je cvetala. Valjda se nešto drugo probudi u čoveku, podstakne ga da traži neke sumanute kanale kako bi njegova umetnost izašla na svetlost dana.

    Važan lik u ovom filmu je Josif Brodski. Kakva je bila veza ove dvojice književnika?

    — Oni su se i previše poštovali. Dirljivo je koliko i kako su jedan drugom bili podrška. Brodski je završio u logoru, pa su mnogi svetski i evropski umetnici i intelektualci pisali molbe da ga puste. I pustili su ga uz uslov da ode iz Rusije. Dirljivo je to kako su oni jedan drugog tešili, bez rublje u džepu… Ali taj žar s kojim su pričali o umetnosti: „Ma, nema veze što pijemo neki metanol, šta je s umetnošću?“

    Kako je uopšte glumcu kad uđe u takvu vrstu priče, u takav duh? Kako se izlazi iz toga?

    — Još nisam izašao. Predivno je. Prvi put sam se bavio ruskim disidentima. To su dirljive priče. Za mene su Solženjicin i Dovlatov dva potpuno različita karaktera. I Solženjicin je disident, ali on je iskoristio sve mogućnosti koje mu je njegova pozicija u Evropi pružala. Naravno, uopšte ne dovodim u pitanje njegov rad i talenat, ali to mi nije zanimljivo. Možda je to bio njegov odgovor na odlazak iz Rusije — u Parizu će biti superstar i svi će znati za njega. Dovlatov je, međutim, umro od srčanog udara u 49. godini. Znamo da srčani udar dolazi od godina taložene tenzije i prećutkivanja. Nažalost, nije doživeo da vidi koliko je, zapravo, veliki pisac. Konstantno je samog sebe dovodio u pitanje. Teško je opstati u sistemu u kojem se propagiraju ljudi za koje si siguran, ne da si dva puta bolji, nego da si iznad njih za 99 odsto, a oni su proglašeni za vrhove umetnosti. Ti neminovno onda preispituješ sebe, a to košta života.

    Kakva je bila saradnja s Aleksejom Germanom? Kao mlad glumac našli ste se u potpuno nepoznatoj sredini, s nepoznatom ekipom…

    — Kada sam dobio ulogu, nisam znao ni reč ruskog, a imao sam samo tri meseca da naučim tekst. Uspeo sam, ceo film sam snimio na ruskom. Naravno, postoji nadsinhronizacija, jer je nemoguće ubiti akcenat. Što se tiče rada s Germanom, em mi je ovo prva glavna uloga, em sam radio sa strancem, sa čovekom čije sam filmove gledao, ali koga ne poznajem i koji ne poznaje mene. Jednom prilikom smo popričali pre snimanja, ali vrlo kratko. Bio sam pod pritiskom, imao sam tremu, morao sam da pričam na jeziku koji mi je u suštini nepoznat. Sve vreme mislim na srpskom, a moram da izgovaram replike na ruskom koje sam naučio napamet, moram da prenesem emocije, da razmišljam o kamerama… Nekoliko dana nakon početka snimanja tražio sam da najzad razgovaram s rediteljem. Dođem ja u studio, on kaže: „Izvoli”. Ja kažem: „Nisam siguran šta treba da radim, ja bih to ovako, ali ne znam da li je to dobar put“. A on mi kaže: „Zašto misliš da bih te pustio da radiš da ne valja?“. Tako smo došli do toga da ja njemu verujem i da on meni veruje, a to je divno za glumce.

    Izjavili ste u jednom intervjuu da su Rusi pravo ludi. Šta Vas je fasciniralo kod Rusa?

    — To je najdivniji mogući kompliment, jer kod njih nema foliranja. Kada piju — piju do kraja, dok ne počnu da puze po zemlji. To mi se svidelo. Nije izmišljeno ludilo. Stvarno su „ludi“ i to je za poštovanje. Bilo mi je vrlo prijatno da radim tamo, upoznao sam mnogo divnih ljudi, nisam imao nijedan problem tokom tih pet meseci. Divno smo sarađivali, a oni su se stvarno trudili da mi olakšaju što je moguće više to snimanje. Postoje neke kulturološke razlike u poređenju s nama, južnijim narodima, ali kad sam shvatio da iza toga nema nikakvih loših namera, prihvatio sam. Delovali su mi malo distancirano. Pitao sam ih zašto se niko ne smeje na ulici, a oni su mi rekli da na takve kod njih gledaju kao da su malo „šano-dušo“. Uz to su, međutim, dodali i da to znači da se, kad se smeju, smeju iskreno. Uz to, Rusi imaju najdirljiviji odnos prema kulturi koji sam video. U Petrogradu u svakoj većoj ulici postoji pozorište, ili galerija, ili muzej. Veoma vode računa o kulturi i ona im je veoma bitna. Znamo da su oni kroz kulturu gradili svoj identitet, gradili Ermitaž… Sve je tako grandiozno, ogromno. Od Rusa možete da naučite kako se voli zemlja!

     

    Tema:
    Kulturni kutak (92)
    Tagovi:
    umetnik, reditelj, pisac, premijera, film, glumac, Berslinski filmski festival, Milan Marić, Sergej Dovlatov, Josif Brodski, Rusija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga