23:05 12 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Vitalij Šentalinski

    Otišao je Vitja. Zauvek!

    CC0
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    Ljubinka Milinčić
    0 571

    Umro je Vitalij Šentalinski, polarni istraživač, novinar, osnivač Komisije za istraživanja stvaralaštva represiranih ruskih pisaca, ali pre svega veliki pisac.

    Šentalinskog sam upoznala pre mnogo godina u Beogradu. Bio je prvi pisac koji je, kako kaže, dobrovoljno ušao u Lubjanku, zloglasni Berijin zatvor u centru Moskve, i iz njega izašao. Bilo je to vreme Jeljcinovih sloboda, kad je sve bilo otvoreno, pa i tajni arhivi KGB-a. Šentalinski je iz gomile dokumenata izabrao one koji su se odnosili na ruske pisce, o tome napisao knjigu, a ovde je objavio Petar Živadinović u „Paideji“. Razgovarali smo pre svega o knjizi, o životu i delu Babelja, Bulgakova, Gorkog, Mandeljštama, Berđajeva, Cvetajeve, Šolohova, Ahmatove, Pasternaka i drugih pisaca, čija bi biografija bez tih podataka bila nepotpuna i neshvaćena, ali i o tom strašnom vremenu koje je današnjim generacijama teško i da zamisle. Iznenadio me je njegov govor bez mržnje, bez osvetoljubivosti, bez želje da sudi… Cilj mu je bio samo da na svetlost dana iznese tajne o životu ljudi koji su obeležili jednu epohu. Iznenadili su me mir i razumevanje sa kojim je prihvatio i saznanje da su neki od njih sarađivali sa policijom, neki čak i prijavljivali svoje kolege, proglašavali ih špijunima. Na sve je gledao ljudski, sa toplinom, sa razumevanjem… nazivao ih je robovima slobode. Za njega su oni bili, pre svega, RUSKI PISCI, pod represijom. Voleo ih je i prihvatio baš onakve, kakvi su bili, cenio njihov rad, razumeo slabosti…

    Život je uredio tako da se ponovo sretnemo i družimo u Moskvi. Za mene je on bio oličenje onoga kako sam, čitajući rusku književnost, zamišljala ruskog pisca. Blag, kritičan prema stvarnosti, ali bez trunke pakosti i u poznim godinama željan i spreman da menja svet. Nikad neću zaboraviti naša druženja u Jasnoj Poljani, u Tolstojevoj kući, priču o velikom piscu i njegovoj smrti; posetu Puškinovom imanju — kad sam ja njemu objašnjavala da bez Save Vladislavića ne bi bilo ni Puškina… Ostaće mi u sećanju njegove priče o polarnom ostrvu Vrangel, gde je bio u pet dugih ekspedicija, odsečen od sveta, u vrlo maloj grupi ljudi. O „purgi“, polarnoj oluji koja nosi sve živo, a čovek koji mora da izađe iz skloništa, mora da se veže za stub, i samo tako, na dugom konopcu ide do cilja. Tako se i vraća… Ili o statui bele balerine koju je Nikolaj Drugi nosio na sva svoja putovanja, a Sovjeti je bacili u ostavu u kojoj se drže metle i četke, ili o Krimu, a pogotovu o razočaranju događajima o Ukrajini koja je ilustrovao pričom o svom prijateljstvu sa ostrva Vrangel, koje se, prirodno, jer su bili orijentisani samo jedan na drugog, pretvorilo u više nego bratsko. Decenijama su potom, jedan kao pisac, drugi kao kompozitor, jedan u Moskvi, drugi u Kijevu, sarađivali, posećivali se, svakodnevno razmenjivali pisma i poruke… A onda je došao „Majdan“ i iz Kijeva je stiglo pismo: „Ne želim više ni da te čujem, ni da te vidim“. Uzalud je Vitja, zvao, pisao… dobijao je samo poruke mržnje… Čitao mi je to pismo sa suzama u očima, dok smo sedeli u njegovoj dači u okolini Moskve, i dodavao: „Znam, doći će vreme, ponovo ćemo se družiti“.

    Nije ga dočekao. Vitja je otišao, odneo je sa sobom i bol i tugu, ali i radost zbog lične i profesionalne ispunjenosti, zbog velike porodice koju je sa svojom Tanjom stvorio, zbog dece i unuka koji su ga obožavali, a verujem i zbog prijatelja kojih je njihov topli dom u Moskvi bio uvek pun. I koji su, kao u nekom ruskom romanu, u dugim zimskim večerima, uz topli čaj, satima uživali dok im on čita svoju najnoviju pesmu ili priču.

    Iako je svetsku slavu stekao trilogijom „Vaskrsla reč“, „Iznenađenja Lubjanke“ i „Zločin bez kazne“, njegov književni opus je daleko bogatiji. Bio je odličan pesnik, prozaik, snimio je nekoliko dokumentarnih filmova. Posebno bogatstvo predstavljaju njegovi dnevnici koje je godinama, kao Sofija Tolstoj, prekucavala njegova Tanja, i za koje se iskreno nadam da će ugledati svetlost dana.

    Šentalinski je završio Arktički morski fakultet u Lenjingradu i žurnalistiku na čuvenom „Lomonosovu“ u Moskvi. Poseban i važan deo njegovog života predstavlja pet polarnih ekspedicija na polarnoj stanici na ostrvu Vrangel. A odužio se i svojoj novinarskoj profesiji — bio je urednik radija i televizije, specijalni dopisnik časopisa „Oko sveta“, pisao je za „Ogonjok“… Za svoj rad dobio je brojne nagrade.

    Hvala ti Vitja, za sve. U druženju s tobom bilo je lako shvatiti šta je „ruska duša“.

    Tagovi:
    Vitalij Šentalinski
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga