21:56 13 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Avion Il-20 ruskog vojnog vazduhoplovstva u bazi Hmejmim u Siriji

    Posle obaranja „iljušina“: Izrael će morati da dokaže da poštuje Rusiju

    © AP Photo /
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    Viktor Marahovski
    68910

    Razjašnjenje svih okolnosti obaranja aviona Il-20 u Siriji se nastavlja. Okvirni stav Rusije izrazio je predsednik Vladimir Putin: do rušenja aviona doveo je čitav splet tragičnih slučajnosti.

    Međutim, velika je greška smatrati da je to poruka: „šta da se radi, to se događa, nikoga ne krivimo“. Naprotiv. Ovo je upravo slučaj kada je aktuelna fraza L. M Kaganoviča: „Svaka nesreća ima ime, prezime i položaj“.

    U ovom slučaju prvo je reč o petnaest poginulih vojnika. Drugo — o tome u kom kontekstu i zašto je splet slučajnosti bio moguć. I treće, o tome da bi takve slučajnosti trebalo unapred zauvek isključiti.  

    Upravo zbog toga stav koji Izrael javno izražava, a koji se svodi na dokaz teze — „Sirijci su nasumično pucali i uopšte ne znaju da koriste protivvazdušnu odbranu, oni su krivi“ — izgleda neprihvatljivo, i to ne samo za Rusiju. Na prvom mestu ni za sam Izrael.

    U tome i jeste stvar. U sirijskom ratu, koji je uopšte grafička ilustracija paradoksalnosti našeg sveta, neposredno učestvuje nekoliko najjačih vojnih mašina na planeti i svaka ima ciljeve koji su suprotni ciljevima neke druge. Međutim, broj poginulih među vojnicima ovih vojnih sila krajnje je ograničen. Svi znaju kako je ova situacija postignuta: zahvaljujući strogom i surovom sistemu koordinacije i zajedničkim dogovorima, koje moderira Rusija. Sirijski rat je, možda, „najdiplomatičniji“ i najpodređeniji pravilima u savremenoj istoriji.  

    Pri tome je Rusija postala „moderator rata“ ne samo zato što je uz njenu pomoć sirijska država ukinula svoju smrtnu kaznu i osvaja od bandi metar po metar svoje teritorije, već i zato što, za razliku od Sjedinjenih Američkih Država koje se nasilno nameću kao arbitri, Rusija zaista proučava, shvata i uzima u obzir suverenitet i interese učesnika.

    Uključujući i interese Izraela. Spisak slučajeva kada je Rusija izlazila u susret jevrejskoj državi poslednjih dana se više puta pominjao: to je i posredovanje u povlačenju proiranskih snaga (koje Izrael naziva teroristima) iz područja blizu izraelske teritorije. I odustajanje od već zaključenog sporazuma za isporuku sistema S-300 Siriji u vrednosti od pola milijarde dolara, jer je radijus dejstva sistema pokrivao celu izraelsku teritoriju. Lista je duga. Rusija je u praksi pokazala da ceni odnose sa Izraelom i shvata njegov položaj. Na kraju krajeva, Izrael Rusiji ne mora da objašnjava kako je biti u krugu zakletih prijatelja, patiti od terorističkog podzemlja i stalno čitati o tome kako si loš.

    Međutim, ovo poštovanje i razumevanje interesa u principu ne može da bude jednostrano. U jednostranom režimu to jednostavno ne funkcioniše, a samo je pitanje vremena pre nego što će neuspeh bilateralnog i ravnopravnog poštovanja pravila naneti štetu samom narušiocu.

    Ovde vredi napomenuti sledeće. Oružane snage SAD, kao globalnog konkurenta i zvaničnog protivnika Rusije, koje se nalaze u užasnim odnosima sa njom, vrlo rigidno poštuju pravila sirijskog rata i koordiniraju svoje akcije sa ruskim kolegama.

    Ali oružane snage odbrane Izraela, koje nisu neprijatelj Rusije i koje se nalaze u dobrim i konstruktivnim odnosima, iz nekih tajnih razloga su do danas dozvoljavale sebi ono što sebi nije dozvoljavala nuklearna velesila. Na primer, obaveštavati rusku stranu o jednoj od deset operacija na sirijskoj teritoriji. Ili, kao u slučaju nesrećnog napada na Latakiju — obavestiti o operaciji jedan minut (!) pre početka napada.

    Rezultat je bio taj veoma tragičan splet, na čijem kraju je pogibija ruskih vojnika.

    A pošto se to već dogodilo — dokazivanje da su „za sve krivi Sirijci koji nisu pravilno pucali“ jednostavno je neumesno. Zato što je svrha vojne diplomatije u početku bila upravo osiguranje bezbednosti vojnika država koje operišu u regionu. I pretpostavljalo se da će ovu bezbednost osiguravati sve strane koje učestvuju u diplomatiji.

    Izrael sada zapravo bira od dve jednostavne varijante. Ili će preuzeti na sebe obaveze i odgovornost da se tragične slučajnosti sa ruskim avionima u vezi sa njegovim operacijama više ne događaju. Ili će odbiti da preuzme odgovornost i tim samim prebaciti na Rusiju obavezu da u potpunosti obezbeđuje bezbednost svojih vojnika, ne oslanjajući se ni na kakve sporazume sa njim. Delimično je očigledno kako se to može uraditi: na primer, mnogo smo čitali o tome da sirijskim saveznicima nedostaje napredna protivvazdušna odbrana. Pa to je upravo slučaj kada Rusija svakako može da pomogne.

    Postoji mišljenje da se ovaj razvoj događaja Izraelu neće mnogo svideti. I zato je za njega od kritične važnosti da objasni sopstvenoj vojsci da je neophodno štiti ruske živote i na svaki način izbegavati kombinacije koje ih ugrožavaju — čak i ako su ove kombinacije dosetljivo-pametne i za njih će potom na društvenim mrežama dobiti mnogo „lajkova“. 

    Tagovi:
    Izrael, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga