12:38 09 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Kolona tenkova Crvene armije prelazi preko Dvorskog trga u Lenjingradu za vreme Drugog svetskog rata

    Priča poslednjeg živog crvenoarmejca, koji je u Drugom svetskom ratu bio od prvog dana

    © Sputnik / Boris Kudoяrov
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    11232
    Pratite nas

    Na današnji dan pre tačno 80. godina počeo je Drugi svetski rat — rat u kojem je učestvovala većina tadašnjih država sveta uključujući i sve velike sile, koje su osnovale dva suprotstavljena vojna saveza — sile Osovine, na čelu sa Nemačkom i Saveznici, na čelu sa SSSR, Ujedinjenim Kraljevstvom i SAD.

    Po broju država i po broju ljudi koji su u njemu učestvovali, te broju ljudskih žrtava i stepenu materijalnog razaranja, Drugi svetski rat predstavlja najveći oružani sukob u istoriji čovečanstva, sa više od 100 miliona ljudi koji su služili u vojskama 30 različitih država.

    Međutim, poslednji živi vojnik koji je učestvovao u ovom ratu od prvog dana — Aleksej Botjan, ove godine je proslavio svoj 100. rođendan, a povodom ove godišnjice ispričao je kako je obarao nemačke avione, potom radio u obaveštajnoj službi, a pri kraju rata organizovao diverzije protiv hilterovskih snaga na teritoriji Poljske.

    Alekseju Nikolajeviču, vi ste se rodili u Belorusiji, međutim, Drugi svetski rat dočekali ste u ulozi oficira u poljskoj vojsci. Kako se to dogodilo?

    — Rodio sam se u tom delu Belorusije, koja je posle građanskog rata pripala Poljskoj, tako da sam do 1939. godine bio državljanin Poljske. Početkom te godine dobio sam poziv za vojsku, a tamo sam krenuo u podoficirsku školu. Budući da mi je ta škola išla dobro, jako brzo sam dobio zvanje kaplara. A u avgustu 1939. godine našu diviziju artiljerije poslali su na zapadnu granicu Poljske.

    Aleksej Botjan
    © Sputnik / Mihail Voskresenskiй
    Aleksej Botjan

    Mi smo stupili u borbu prvog dana, dakle 1. septembra 1939. godine. Tada sam obavljao dužnost ne samo komandanta, već i nišandžije. Imali smo najmoderniju tehniku, kao i nemačku optiku, koja je pokazivala i brzinu i udaljenost mete.

    Veoma korisna oprema?

    — Meni ta oprema nije bila potrebna, praktično. Meni je nišanjenje išlo prirodno. Ja sam usmeravao cilj, bez ikakve pomoći korigovao sve parametre i otvarao vatru. Prvog dana sam već oborio nemačkog „Junkersa“, a u narednim danima još dva.

    Šta se dogodilo da biste se potom našli na granici sa SSSR?

    Poljska vojska se povlačila. Nemci su bili daleko nadmoćniji. Nakon dve nedelje stiglo je naređenje da se povučemo u Rumuniju. Poljska je sa Rumunijom imala sporazum o nenapadanju. Međutim, mi smo odlučili da, ako se nekome budemo predavali, to će biti Crvenoj armiji.

    Stigli smo do Lavova i tamo se predali. Koliko se sećam, niko se nije predao Nemcima. Poslali su nas u specijalni kamp u blizini Kovelja. Držali su nas na nekakvom stadionu. Proveli smo dva-tri dana tamo, gde sam sreo svog ujaka, on je bio mobilizovan. Rekao sam mu da se moramo držati zajedno, te su nas strpali sve u voz, međutim, ubrzo sam shvatio da voz uopšte ne ide na sever, gde je moj dom, već na istok.

    Nakon pola časa vožnje šapnuo sam ujaku da moramo nekako da pobegnemo. Prišao sam vojniku koji je čuvao vrata, rekao sam mu da je izbila tuča u vagonu. Čim se sklonio sa vrata da vidi šta je po sredi, nas dvojica smo iskočili iz voza.

    Bili smo nedaleko od stanice, tako da smo se vratili i ušli u drugi voz, međutim, ispostavilo se da je i on pun crvenoarmejaca. Čim su me videli u poljskoj uniformi, odmah su me zarobili. Međutim, ja sam jako dobro pričao ruski jezik, pa su nekako imali poverenje u mene. Rekao sam im da moram do toaleta i pustili su me, čim sam se domogao klozeta, opet sam iskočio iz voza.

    Uspeo sam na kraju nekako da se dočepam kuće. U tom delu Belorusije se već ustoličila sovjetska vlast. Mi smo imali kuću na selu, mogao sam da ostanem tu i da se bavim poljoprivredom, ali sam želeo da odem do grada da vidim šta se dešava. Tamo sam video da traže učitelje za školu, a pošto sam završio pedagoško učilište, odmah su me primili, te sam postao nastavnik.

    Nastavnik je poprilično civilna profesija, kako ste uspeli da upadnete u sovjetske organe bezbednosti?

    — Aktivno sam učestvovao kao komsomol, tako da su me videli ovi iz bezbednosnih struktura. Godinu dana kasnije pozvali su me u Minsk na razgovor u Narodni komesarijat unutrašnjih poslova (NKVD), gde su me pitali zašto sam kao Belorus ratovao u poljskoj vojsci. Odgovorio sam da sam samo ispunjavao svoj vojnički dug, te da ću se, ukoliko bude potrebno, boriti i za Crvenu armiju.

    Nešto kasnije, iste te 1940. godine, poslali su me u Moskvu u školu NKVD, gde su nas učili obaveštajnim poslovima, pripremanju diverzija i tome slično. Međutim, kada je 1941. godine u rat ušao i Sovjetski savez, učestvovao sam u odbrani Moskve. Ja sam bio prebačen u posebnu obaveštajno-diverzantsku grupu, koja je operisala iza leđa protivnika.

    Praktično ceo rat sam proveo na teritoriji protivnika. Na početku sam bio u Ukrajini, a potom u Poljskoj. Moja grupa je ulazila u sastav partizanskih odreda kojima je komandovao Viktor Karasev, fantastičan i izuzetno hrabar čovek.

    Vi ste u Poljskoj bili još pre nego što je ta zemlja oslobođena od strane SSSR?

    — Naš partizanski odred je upao na teritoriju Poljske još 1944. godine. Pružali smo pomoć crvenoarmejcima prilikom njihovog napredovanja. Ja sam jako dobro pričao i poljski i nemački. Lako sam pronalazio ljude koji bi sarađivali sa nama. Organizovali smo diverzije, izbacivali vozove iz šina, imali smo jako dobre rezultate.

    Uglavnom sam šetao u uniformi poljskog železničara, dolazio sam na stanicu, pričao sa svojim kolegama. Sebe sam predstavljao kao Poljaka iz Viljnoa, s obzirom da sam taj grad znao baš dobro. Uspevao sam sa lakoćom da dobijam informacije koji voz šta prenosi. Tada sam već zaboravio da sam ikada bio učitelj, shvatio sam da je ovo bio moj pravi poziv.

    Postali ste legenda prilikom operacije spasavanja Krakova u januaru 1945. godine?

    — Krajem 1944. godine moja grupa je uhvatila jednog Poljaka koji je za nemačku vojsku radio kao kartograf. On je imao celokupne planove grada Novi-Sonča, koji se nalazi u blizini Krakova, a u kom je bilo veliko skladište municije i eksploziva. Znali smo da moramo to da uništimo, jer bi municiju Nemci koristili protiv Crvene armije, a eksplozivima bi digli u vazduh istorijski deo Krakova.

    Uspeo sam da ubedim drugog Poljaka da u taj zamak, gde se nalazilo skladište, unese jednu englesku minu, tako da je 18. januara 1945. godine u ranim jutarnjim časovima odjeknula strašna eksplozija. Toliko jaka da je od nje poginulo oko 400 hitlerovaca. Upravo iz tog razloga je i naša armija uspela da bez ikakvih prepreka napreduje, a Krakov je ostao sačuvan.

    Uspeli ste da ceo rat preživite bez ranjavanja?

    — Da, izgleda da me je Bog čuvao. Doduše, jednom prilikom sam se ozbiljno posekao, a ožiljak mi je ostao za ceo život.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga