16:51 20 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Dan sećanja na žrtve terorističkog napada u Beslanu

    Tri dana pakla u Beslanu: Šta stojite, ubijaju vam decu

    © Sputnik / Mihail Mamontov
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    26130
    Pratite nas

    Pre petnaest godina priredba u školi u Beslanu prekinuta je pucnjem iz automata. Grupa terorista je upala u školsko dvorište, ubivši dvoje ljudi, dok je decu i roditelje saterala u sportsku salu. Za taoce je uzeto 1.128 osoba. Kada je kriza okončana nakon tri dana, među mrtvima je bilo čak 314 talaca. U napadu je ubijeno 186 dečaka i devojčica.

    Elvira Tuajeva se nalazila u sportskoj sali sa dvoje dece. Artur je imao 11 godina i krenuo je u peti razred, dok je kćerka Karina išla u sedmi razred. U ta tri nesrećna dana nije se pomerala od dece i bila je spreman da umre, ali je sudbina odlučila drugačije. Samo ona je uspela da izađe živa iz škole...

    „Kada ljudi filozofiraju da vreme leči sve, ne verujte im. To je glupost i neistina. Čovek jednostavno uči da živi s tim i pokušava da ne poludi. Međutim, bol ne prestaje. Svakog 1. septembra poželim da budem vučica. Dve nedelje pre tragedije sam sanjala da stojim sama, plačem, a neko mi odozgo govori: ’Što stojite? Ubijaju vam decu!‘. Probudila sam užasnuta i nisam nikako mogla da izbacim to iz glave. Nisam mogla ni zamisliti da će nas tragedija stići u školi. Niko nije preživeo. Lako je sada suditi zašto se baš to tako desilo“, govori Elvira.

    Slike dece koja su nastradala u Beslanu
    © Sputnik / Anton Podgaйko
    Slike dece koja su nastradala u Beslanu

    Ona se stalno pita kako su to teroristi ušli u grad u kolima punim eksploziva, zašto ih niko nije zaustavio, da li su postojale neke informacije da se sprema teroristički napad, zašto niko nije proverio školu za vreme priredbe...

    Početak školske godine

    Tradicija je da 1. septembra roditelji vode decu u školu, zbog čega je i bilo tako mnogo taoca.

    „Sećam se kako su teroristi upali, rafala iz oružja, našeg zaprepašćenja kada su nas uterali u sportsku salu. Stalno sam bila pored dece, nisam ih puštala od sebe ni na korak. Prvih sati sam mislila da će nas uskoro osloboditi. Nakon ručka su saopštili svoje zahteve i tada je postalo jasno: odrasli neće izaći živi. Međutim, za decu se nismo plašili, ona nisu bila kriva ni za šta. Nisam ni pomišljala da se njima nešto može desiti“, seća se Tuajeva.

    Drugog i trećeg dana ljudi su počeli da umiru. Teroristi im uopšte nisu davali vodu za piće, niti su smeli da leže, samo su mogli da sede u jednom položaju. Nisu izdržali ni fizički ni mentalno. Devojčica koja je imala šećer je umrla u strašnim mukama, jer nije imala lekove.

    „Nešto pre prve eksplozije teroristi su počeli da iznose leševe. U sali je počelo komešanje. Nisu dozvoljavali da se ustaje, ali su mnogi iskoristili odsustvo pažnje terorista i pokušali da se podignu, da traže vodu. Sin me je molio da mu dam kap vode. Neka žena pored mene mi je rekla da je našla vodu i pokazala je na kraj sale. Artur je potrčao u tom pravcu, ja za njim, ali nisam mogla da ga zaustavim. U tom trenutku je odjeknula eksplozija. Ja sam odmah izgubila svest i probudila se tek kada su pokušali da nas premeste u kuhinju. Sve je bilo kao u magli, nisam znala gde su mi deca, gde idem, okolo su bile ruševine, dim i krv. Zatim sam videla prozor i pokušala da izađem napolje. Neke ruke su me prihvatile. Sledeći put sam se probudila u bolnici“, seća se Elvira.

    Prvo su pronašli mrtvu Karinu, dok su za Arturom dugo tragali po bolnicama.

    Žena plače na groblju Grad anđela u Beslanu gde su sahranjeni poginuli u terorističkom napadu 1. septembra 2004. godine.
    © Sputnik / Anton Podgaйko
    Žena plače na groblju "Grad anđela" u Beslanu gde su sahranjeni poginuli u terorističkom napadu 1. septembra 2004. godine.

    „Uvek sam maštala da svoj život posvetim porodici. Deca su bila moje blago. Nakon njihove pogibije ja sam se izgubila. Sve vreme upoređujem svoj život sa baštom u kojoj samo što se pojavilo zelenilo i odjednom je pao grad“, navodi Elvira koja i dan-danas plače za svojom decom.

    Međutim, kako sama kaže, Bog ju je još jednom pogledao i dao joj je drugog sina. Dala mu je ime Artur, u čast prvog sina.

    „Mi i dalje živimo u Beslanu. U ovom gradu nikad neće prestati žalost. Teško mi je što sam ovde, ali me nešto ne pušta. Toliko puta smo se spremali da odemo — uveče objavimo oglas za prodaju stana, a ujutru ga povučemo. Stalno mi je pred očima kako su oni rasli, šetali. To ne mogu da zaboravim“, sa suzama je završila Elvira svoju ispovest.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga