16:59 20 Novembar 2019
Slušajte Sputnik

    Zakoračite u prelepu divljinu među opasne ruske zveri sa Irinom Jakunjinom (1)

    © Sputnik / Olivera Ikodinović
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 442
    Pratite nas

    Irina Jakunjina, fotoreporter, pustolov i strastveni ljubitelj prirode, odrasla je u Krasnojarsku, tik uz prirodni rezervat „Stolbi“ i sibirsku tajgu, ali ju je oduvek privlačila divljina i raznolikost ruske prirode.

    Sa samo 23 godine, sa rancem na leđima, krenula je da obilazi ruska prostranstva i danas, skoro dve decenije kasnije, nije se zaustavila.

    Prezime je odredilo

    Njen avanturistički duh nikada ne miruje. Možda je, kaže, i njeno prezime predodredilo za takav život, jer „jakunit“ u prevodu sa turskog označava „lovca na šumske zveri“. A susretala se i sa medvedima i sa drugim zverima.

    Nedaleko od grada Krasnojarska nalazi se prirodni rezervat ’Stolbi‘, kombinacija brdsko-planinske tajge, veoma lepo i popularno mesto za aktivan odmor i rekreaciju. Ali, meni se činilo da šetnje u blizini grada nisu dovoljne, htela sam da se nađem u divljini i da prođem planinskim stazama“, priča Jakunjina.

    Na svom prvom putovanju od opreme je imala samo veliki ranac, koji joj je sašio prijatelj, a ostalo je pozajmila, vreću za spavanje i druge neophodne stvari. Umesto šatora, sa sobom je ponela tendu.

    © Sputnik / Olivera Ikodinović
    Za nju je svaki detalj izazov

    „Čula sam od prijatelja o ruti na Hamar-Dabanu, grebenu iznad Bajkalskog jezera u Irkutskoj oblasti. Odlučila sam da odem tamo — sama. To je zaista bila veoma lepa ruta, uz planinsku tajgu. Stazu je činio uspon od 27 kilometara… Na kraju se ispostavilo da nisam sve vreme sama noćivala, pošto sam srela društvo, koje je tamo imalo svoju kolibicu. Skijaši koji tamo treniraju na padinama planina imaju kolibe, gde mogu da se presvuku i da prenoće. Tu imaju peć i ’nari‘ (krevet, uzdignut od poda), gde se može prileći. Bilo je to u avgustu, u vreme kada je nemoguće proći našim šumama, a ne naći nešto jestivo. Tajga je puna šumskog voća i pečuraka, a sakupljali smo i veoma retko lekovito bilje, kao što su sahan-dajla i zlatni koren. Zlatni koren je nešto kao sibirski ženšen, veoma dobro, tonizirajuće sredstvo, a sahan-dajla je takođe tonizirajuće sredstvo, adaptogen i antidepresiv“, navodi Jakunjina.

    Bajkalsko proleće

    A potom su usledila putovanja po Sibiru — istočne Sajanske planine, Dolina vulkana... Kaže da su sva mesta na kojima je boravila jedinstvena, ali posebno izdvaja proleća na Bajkalu, kada je jezero još pod ledom, zimu na Sajanskim planinama — u prirodnom rezervatu Ergaki na jugu Kransojarskog kraja, biciklističku turu Tuva-Mongolija-Altaj u letnjem periodu i jesenja putovanja na obalu Crnog mora.

    „Na Bajkalu i njegovoj okolini sam mnogo puta bila. Na severu Bajkala postoje termalni izvori, vrlo atraktivni. Prelazili smo i Bajkalsko jezero na skijama. Veoma je lako klizati se po Bajkalu. Poteškoće nastaju samo kada gomile leda, visine čoveka ili brdašceta, počinju da pucaju i da se tope. Njih treba savladati i to je veliki fizički napor. A na ravnom ledu je sve prilično lako. Mi smo prolazili dnevno od 40 do 70 kilometara. Nisam bila pripremljena za takve napore, pa kada sam prvi put stala na led Bajkala, nisam ni znala ima li razlike između leve i desne skije. Ali, bez obzira na to, prvi dan sam prešla više od 40 kilometara. Bajkal je veoma moćno mesto i vi i sami počnete da se osećate kao moćno biće. Priroda daje snagu, razvija mogućnosti, a kod nekih, kako se smatra, Bajkal razvija čak i talente“, opisuje svoj doživljaj Jakunjina.

    Medvedi iz Sahalina

    Potom su usledila putovanja na Altajske planine i ostrvo Sahalin, koje se nalazi na Pacifiku, na ruskom Dalekom istoku. Ostrvo je dugo skoro hiljadu kilometara. Sa jedne strane obale Sahalina zapljuskuju vode Ohotskog mora, a sa druge Japanskog mora.

    © Sputnik / Olivera Ikodinović
    Priroda Sibira za nju je večna inspiracija

    „Priroda je potpuno drugačija nego sibirska. Iako Sibir povezuju sa medvedima, najviše medveda sam videla upravo na Sahalinu. Uoči zimskog sna medvedi izlaze na ušće reka i u plićacima love ribu, jer im je potrebno da unesu kaloričnu hranu pred zimu. Na takvim mestima ih bude mnogo — oko 11 medveda se moglo izbrojati na jednoj reci. To je divljina, tamo nema turista… A što se tiče Sibira, koliko god da putujem po tom prostranstvu, shvatam da ga za ceo život ne mogu celog obići. Mnogo lepota i veoma puno ezgotike, u pravom smislu te reči“, priča Irina.

    U svakom delu Sibira, napominje Jakunjina, žive ljudi različitih nacionalnosti i različitih kultura, koji govore različitim jezicima. Različit je i životinjski i biljni svet.

    „Recimo, u susedstvu sa mojim Krasnojarskim krajom je Republika Tuva, koja je toliko kontrastna i raznolika da na jugu drže kamile, a na severu — severne jelene, irvase. Tamo postoji i mali narod, Tuvinci-todžinci, i oni se bave uzgajanjem jelena i riba“, priča Jakunjina.

    Ne vraćaj se bez jelena

    Većina njenih putovanja trajala je više od tri nedelje, a najviše vremena je provela u divljinama tajge, daleko od civilizacije, čak tri meseca.

    „Mi imamo izreku koja glasi: ’Koliko god vuka da hraniš, on uvek u šumu gleda‘. I ja sam, izgleda, takav vuk. Zaista sam želela da provedem u divljini neko duže vreme. Volim komfor, ali izgleda da ga doživljavam drugačije od ostalih ljudi. Dobila sam poslovnu ponudu, koju nisam mogla da odbijem. Moj zadatak je bio da fotografišem sve što mi se učini zanimljivim, a jedino je rečeno: ’Ne vraćaj se bez (fotografija) jelena!‘.

    To je bilo veoma nepristupačno mesto, iako se nalazi nedaleko od Krasnojarska, u susednoj Republici Hakasiji, na granici sa Tuvom. To su planinski predeli, planinska tajga. Bila je sredina marta, putovalo se motornim sankama po zamrznutim rekama. Potom, kada je led počeo da se topi i otvara na rekama, bili smo otcepljeni od sveta, a moguće je tamo stići samo helikopterom. Kada su se stvorili uslovi, putovali smo na konjima. Mene motorne sanke ne mogu da oduševe, a konje sam tada prvi put koristila kao prevozno sredstvo“, priča Jakunjina.

    © Sputnik / Olivera Ikodinović
    Uvek okružena vedrim i nasmejanim ljudima

    Plinskom bocom na zveri

    U toj divljini ima puno snežnih leoparda, risova, jelena, vukova, medveda, divljih svinja, ptica grabljivica i drugih životinja. Opasnih situacija nije bilo, iako se susretala sa zverima.

    „Na tom putovanju bilo nas je troje, a jedan od nas je imao oružje. Momci su imali drugačiji zadatak, koji je bio u vezi sa nekim građevinskim projektima. Po pravilu, trebalo je svuda zajedno da idemo, ali mi smo se ipak razdvojili, jer sam ja morala više vremena da provodim u prirodi i da fotografišem. Bila sam ’naoružana‘ plinskom bocom. Na sreću, nisam morala da je upotrebim, iako je vuk prošao ispred mene. Ispostavilo se da je njegov cilj bio jelen. Inače nisam bojažljiva po prirodi, ako nema realne opasnosti po život. Veoma sam smirena i ponekad dozvoljavam sebi da putujem sama i da spavam u šumi, u šatoru, ili u mreži. Ne skačem na svaki šum. Mnogo puta mi se dešavalo da oko šatora šeta medved, ja ga čujem kako njuška, diše, kreće se… Jednom nam se u Ergakiju dogodilo da smo čuli toliko glasno mljackanje, da nas je i probudilo. Ostavili smo ispred šatora mnogo hrane u vojničkom kotliću, sa poklopcem koji se teško otvara, a kada sam ustala, videla sam medveda. On me je čuo i mirno otišao. Sutradan ujutru, videli smo da je naš kotlić jednostavno rasparčan. U svakom slučaju, rizične i opasne situacije su prilično retke pri susretu sa predatorom i najčešće do njih dovodi ljudsko ponašanje i reakcija čoveka“, zaključuje Jakunjina.

    Drugi deo priče o Irini Jakunjinoj čitajte sutra na našem sajtu.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga