00:58 11 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    1332
    Pratite nas

    Pre 10 godina u ovo doba postavljali smo kamere u jednoj seoskoj školi u Karačajevo-Čerkesiji, čekajući da stigne predsednik Vladimir Putin. Međutim, ušao je Boris Gromov i rekao da Putin neće doći, budući da su teroristi zauzeli neku školu sa oko, kako se tada pričalo, 200 ljudi u njoj. Odmah smo ušli u helikopter i poleteli ka Beslanu...

    Glavna urednica televizije RT i Sputnjika Margarita Simonjan je za vreme terorističkog napada na školu u Beslanu, tokom kojeg je stradalo 314 talaca od kojih 186 dece, radila kao reporter i bila na licu mesta. Videvši sve te užase koji su se dogodili tih dana u Beslanu, Simonjanova je napisala članak koji objavljujemo u celosti.

    Beslan je već bio izolovan, niko nije mogao ni da uđe ni da izađe iz grada. Nakon polučasovnog ubeđivanja i nekoliko telefonskih poziva, pustili su nas da uđemo. U gradu je bilo mnogo vojske i vojne tehnike, iako je od zauzimanja škole od strane terorista prošlo svega nekoliko sati.

    Postavili smo kamere pored škole gde su se okupljali članovi porodica i proveli smo tamo sa njima tri dana. Po ceo dan smo snimali, imali uključenja u program, trčali od jednog mesta do drugog, a uz to svakog časa preživljavali pakao od iščekivanja da vidimo kako će se sve to razrešiti.

    Nije bilo lako živeti u stanu jednog lokalnog policajca, tu prekoputa škole. Noću smo kameru držali na prozoru i dežurali po smenama. U hodniku zgrade spavali su Japanci, takođe sa kamerama. Svi su čekali da bude izvedena operacija spasavanja talaca. Međutim, ni prve, a ni druge noći operacije nije bilo. Tih dana stalno se čula pucnjava iz škole, rafalna paljba, a katkad i pokoja eksplozija. Svi muškarci su naoružani, sede, čekaju.

    Slike dece koja su nastradala u Beslanu
    © Sputnik / Anton Podgaйko
    Slike dece koja su nastradala u Beslanu

    Po gradu se šire glasine — jedni kažu da su operaciju izveli Ingušetijci, da traže od Putina da pusti teroriste iz zatvora i da izvuče vojsku iz Čečenije. Pojedini kažu i da je Putin popustio i prihvatio zahteve.

    Međutim, odjednom smo ugledali Ruslana Auševa, predsednika Ingušetije, kako ulazi u dvorište škole.

    Uspeo je da se dogovori da puste najmlađe. Vojnici su na rukama izneli decu, ali nigde nije bilo ni krika, mrtva tišina. Ljudi govore i da predsednik lokalne skupštine Mamsurov ima dvoje dece koje su u školi, da je Aušev bio u mogućnosti da ih izvuče, ali da je Mamsurov to odbio. Pričaju i da u školi nije samo 200 ljudi, nego 500, zatim ne samo 500 nego 5.000.

    Na trgu se pojavljuje Leonid Rošalj, poznati pedijatar, objašnjava okupljenim građanima koliko deca mogu da prežive bez vode. Govori o tome da teroristi nisu omogućili štabu da deci daju vodu, jer su se bojali da neće kojim slučajem da sa vodom daju i sredstvo za spavanje, kao što je to bio slučaj sa pozorištem „Nord Ost“.

    Sledećeg jutra svima je naređeno da se udalje od škole. Međutim, nama su dozvolili da ostanemo tu gde smo i bili. To je bio već treći dan, poznanici iz štaba nam govore da će operacija biti sprovedena ubrzo.

    I odjednom — eksplozija, najjača dosad. Odmah za njom i druga, a ubrzo i pucnjava. Pucaju sve veze, mi se uključujemo u program preko satelita. Na sve strane pucnjava, ljudi trče, polugola krvava deca jurcaju, beže, ulaze u ambulantna kola. Sve se to dešava uporedo sa neprekidnim rafalima.

    Naoružani muškarci trče i pucaju, pucaju i oni koji imaju bradu, i oni koji je nemaju, zatim muškarci u vojnim uniformama, muškarci u sportskoj opremi — svi pucaju i trče. Pakao u školi traje do nekih dva sata ujutru. Posle prvog talasa dece i roditelja, više ih nismo videli kako trče.

    Grad prestaje da bude pričljiv. Umesto žamora čuju se krici i urlici. Ti urlici ne jenjavaju cele nedelje, dokle god su trajale sahrane. Ja urličem takođe, dok pišem tekstove o tome šta se dešava. Cela sveska je natopljena mojim suzama, nikada toliko nisam plakala. Skupljamo sve iskaze preživelih, svi govore jedno te isto — desila se eksplozija, razvalili su prozor i mi smo izleteli, dok su pucali na nas. Pričaju ovo samo oni koji su uspeli da pobegnu, oni drugi više ništa nikada neće ispričati.

    U blizini škole sedi muškarac, njegova žena je bila u školi. Uspela je da izvuče dvogodišnju ćerku, a onu drugu, koja je imala 12 godina, nije uspela, pao je plafon na nju. Da je pokušavala i nju da spase, pitanje je da li bi uopšte ikoga spasla.

    Taoci, pregovori sa teroristima, rat u Čečeniji, mogućnost rata Osetinaca i Ingušetijaca — ko još pamti u kakvoj smo zemlji živeli? To je bilo pre svega 10 godina. Trebalo bi se češće prisećati svega toga, tada bi nam sve ovo oko čega se danas svađamo delovalo besmisleno.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga