02:12 14 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    11571
    Pratite nas

    Ministarstvo odbrane Ruske Federacije saopštilo je da će borbene sposobnosti sistema protivraketne odbrane Moskve biti proširene. Zvuči uobičajeno i po protokolu, ali postoji jedno „ali“. Zahvaljujući ovom sistemu PRO, američki list „Nešenel interest“ je pre nekoliko godina odbrani Moskve dao ocenu „odlično“.

    Najzaštićeniji grad na svetu nije Vašington, Okrug Kolumbija. To je Moskva. Ruska prestonica je jedina u svetu zaštićena raketama sa nuklearnim bojevim glavama, navodi list.

    Kako su štitili glavni grad SSSR-a

    Radovi na stvaranju sistema protivraketne odbrane Moskve započeti su u SSSR-u krajem 1950-ih godina. Eksperimentalni protivraketni kompleks „A“ je 1961. godine prvi put presreo i uništio balističku raketu u letu i počelo je stvaranje punopravnog sistema protivraketne odbrane A-35 „Aldan“ (prema NATO klasifikaciji — ABM-1 „Galoš“).

    Deset godina kasnije, najkomplikovaniji sistem je uveden u naoružanje. Ali nije se tapkalo u mestu, i balističke rakete prve generacije zamenjene su balističkim raketama sa više bojevih glava — bilo je potrebno poboljšati protivraketnu odbranu, piše vojni analitičar Dmitrij Kornjev u svom autorskom tekstu.

    Posle dugogodišnjeg rada konstruktora, industrije i vojske, sistem protivraketne odbrane Moskve i Centralnog industrijskog regiona, kome su dali naziv A-135 „Amur“ (u NATO klasifikaciji — ABM-3 „Gorgon“), prema Ukazu predsednika Ruske Federacije 1996. godine stupio je u naoružanje.

    Sada se, prema izjavama Ministarstva odbrane Rusije, „uspešno odvijaju radovi na perspektivnim antibalističkim raketama, prelazi se na savremenu bazu elemenata, uvode se visokoproduktivna specijalizovana sredstva za elektronsko računanje“.

    Od čega se sastoji protivraketni sistem

    „Oči“ sistema predstavlja višenamenska radarska stanica „Don 2N“, sa sedištem u Moskovskoj oblasti. Radovi su započeti 1979. godine i trajali su sedam godina. Tokom izgradnje ovog objekta korišćeno je više od 30 hiljada tona metala, 50 hiljada tona betona, položeno je oko 20 hiljada kilometara kabla. Antene stanice, koje se nalaze na četiri strane zgrade u obliku džinovske zarubljene piramide omogućavaju kružan pogled.

    Kompleks je opremljen sistemom automatizovane zamene modula radara za sprovođenje održavanja i popravke. Ovo je zaista jedinstveno radio-inženjersko postrojenje koje može da „vidi“ čak i minimalne objekte (prečnika pet centimetara) na udaljenosti do 2.000 kilometara. Bez obzira na strateški značaj objekta, pristup njemu je ponekad dozvoljen čak i blogerima.

    „Mozak“ sistema protivraketne odbrane je komandno-računarska stanica 5K80 sa superkompjuterima „Elbrus 2“. On se nalazi na udaljenosti od 100 kilometara od radara „Don 2N“ i povezan je sa njom uz pomoć kompleksa za prenos podataka. Modernizovan je 2000—2010-ih godina. Za vreme raketne odbrane upravo komandno-računarska stanica kontroliše rad čitavog sistema protivraketne odbrane u potpuno automatskom režimu.

    Udarne jedinice su antibalističke rakete-presretači srednjeg i kratkog presretanja. Stanje krajem devedesetih godina: dva lansirna sistema od po osam raketa srednjeg dometa 51T6 i pet sistema antibalističkih raketa kratkog dometa 53T6 (68 raketa — dva lansirna sistema sa po 16 raketa i tri sistema sa po 12 raketa).

    Još jedna važna komponenta je tehnički položaj u pripremi raketne odbrane. Ovde se rakete iz fabrika spremaju za postavljanje u lansirne rampe, gde godinama ostaju na borbenoj dužnosti. Takođe, tehničke pozicije se povremeno obnavljaju jer je servisiranje raketa u lansirnim rampama veoma komplikovano, a nekada i nemoguće.

    Ako rakete lete prema Rusiji…

    Kada se rakete lansiraju bilo gde u svetu, ruski veštački sateliti sistema za upozoravanje na raketne napade počinju da rade. Sateliti identifikuju rakete i određuju pravac njihovog leta. Ako su rakete lansirane u pravcu Rusije, one će se za nekoliko minuta pojaviti u radarskom vidnom polju. Radar određuje stepen opasnosti raketa za zaštićeno područje i predviđa putanju njihovog leta. 

    Ako opasnost ipak postoji, informacija o mogućem raketnom napadu stiže do rukovodstva Oružanih snaga Rusije i sistema protivraketne odbrane.

    Moskovski sistem protivraketne odbrane sa svojim moćnim radarom „Don 2N“ počinje da prati rakete koje se približavaju, čim se pojave iznad radio-horizonta. Utvrđuje se putanja njihovog leta i donosi se odluka o mogućnosti pogađanja ovih meta. Radar identifikuje sve delove ovih složenih balističkih raketa, pokušava da odredi stvarne borbene jedinice rakete koja napada i da ih razlikuje od ostalih komponenti rakete i lažnih meta.

    Zatim započinje sa radom komando-računarski centar sistema protivraketne odbrane. Raketna odbrana je brza, i nakon komande dežurne posade, raketna odbrana automatski počinje da uništava sve raspoložive mete. U situaciji kada se neprijateljske rakete približavaju strateškim ciljevima velikom brzinom, čekanje komande za uzvratnu reakciju od višeg vojnog rukovodstva države je poput samoubistva, čak i ako čitav proces traje nekoliko minuta.

    Dva nivoa raketne odbrane

    Pretpostavlja se da antibalističke rakete dalekog presretanja 51T6 sa nuklearnim bojevim glavama treba da budu prve koje ulaze u bitku. Njihov zadatak je da unište mete izvan atmosfere na udaljenosti 300-500 kilometara od položaja sistema protivraketne odbrane. 

    Raketa bi, u idealnoj situaciji, trebalo da eliminiše sve komponente. U stvarnosti, najzaštićeniji elementi rakete — borbeni blokovi — mogu da „prežive“. 

    Radar „Don 2N“ prati da li se nakon granatiranja raketama-presretačima velikog dometa promenila balistička meta i analizira da li su ostale još neke mete za ešalon sistema protivraketne odbrane. Ako neki objekti nastave da se kreću po prethodnoj putanji, tada rakete kratkog presretanja 53T6 počinju da rade. Oni uništavaju metu na udaljenosti od 20 do 100 kilometara od lansirnih rampi i već u atmosferi na visini do 30-40 kilometara. Ove rakete su takođe opremljene nuklearnim bojevim glavama.

    Činjenica je da je 90-ih godina prošlog veka, kada je stvoren sistem protivraketne odbrane, samo nuklearna eksplozija mogla garantovati potpuno uništenje borbenih blokova rakete koja napada. Tokom 2010. godine, proizvodnja rakete 53T6 nastavljena je uz upotrebu samo ruskih komponenti uz određene promene u konstrukciji. Nova raketa — 53T6M — već ulazi u sastav naoružanja u okviru programa modernizacije sistema A-135. Iako tačni podaci nisu objavljeni, smatra se da su obnovljene rakete preciznije. Brzina rakete 53T6 i njenog modernizovanog modela, prema procenama stručnjaka, može dostići tri kilometara u sekundi, pa i više.

    „Ukrajinski“ faktor u odbrani Moskve

    Prema podacima radara „Don 2N“ komandni centar upravlja raketom, kontroliše njen let svake sekunde. Brzina približavanje rakete meti je zaista kosmička — do sedam-osam kilometara u sekundi i više. Kašnjenje u navođenju od milisekunde pri ovim brzinama dovodi do promašaja od desetak metara.

    Važno je napomenuti da su rakete dalekog presretanja povučene iz upotrebe 2004. godine zbog pripreme programa modernizacije sistema protivraketne odbrane. To je, između ostalog, nastalo iz potrebe za potpunom zamenom uvoza u tako osetljivoj i strateški važnoj oblasti, jer su se za raketu koristile komponente zemalja Zajednice nezavisnih država, pre svega Ukrajine. Pored toga, isticala je garancija ovih raketa. Bilo je moguće produžiti je, ali očigledno uzimajući u obzir prvi faktor, donesena je odluka da se smanji broj ovih raketa. 

    Veruje se da će sistem protivraketne odbrane A-235 koji se trenutno razvija i koji će zameniti prethodni, imati mogućnost za presretanje raketa bez primene nuklearnih punjenja. Možda je to ono što se podrazumevalo pod „perspektivnim raketama“ o kojima se pre nekoliko dana govorilo u Ministarstvu odbrane Rusije. Međutim, zbog tajnosti projekta, trenutno nisu dostupne nikakve informacije.

    U budućnosti, rakete mogu biti opremljene bezatomskim kinetičkim presretačem, malim uređajem koji može da uništi metu zahvaljujući kinetičkoj energiji u direktnom sudaru sa metom. Takođe je moguća i upotreba rasprskavajuće bojeve glave za ciljano delovanje. Ali to još nije potvrđeno, i odbrana Moskve u potpunosti, kao i pre, zavisi od nuklearnih bojevih glava.

    Čak bez rakete dalekog presretanja, koja će se obavezno pojaviti u budućem sistemu za protivraketnu odbranu, sistem A-135 ima mogućnost uništavanja bilo koje klase bojevih glava i izvršava svoj glavni zadatak.

    Rusija će uzvratiti udarac uz pomoć nuklearne trijade

    Sistem A-135 je jedinstven. Naravno da Izrael, SAD, Kina i Indija vrše uspešna testiranja i ponekad stvaraju veoma dobre raketne komplekse, ali samo ruski A-135 je u pripravnosti od svih kopnenih sistema koji mogu da odbijaju udarac interkontinentalnih balističkih raketa. Međutim, to ne treba doživljavati kao svemoguće oružje. Sistem je stvoren da bi se glavni grad osigurao od ograničenog raketnog udara iz bilo kog pravca. 

    Veruje sa da sistem ima mogućnost da uništi oko desetine komplikovanih balističkih meta. Pritom, savremena interkontinentalna balistička raketa može da pošalje nekoliko bojevih glava duž pojedinih putanja do mete, a svaku takvu bojevu glavu će sistem protivraketne odbrane shvatiti kao poseban cilj.

    Može se pretpostaviti da će i sam komandni centar protivraketne odbrane biti jedan od glavnih ciljeva prvog udara. Međutim, glavni zadatak sistema verovatno će biti rešen: on će vojno-političkom rukovodstvu zemlje pružiti dovoljno vremena da odluči o napadu naše nuklearne trijade.

    Tagovi:
    odbrana, rakete, Moskva
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga