10:34 27 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    0 1422
    Pratite nas

    U poljskoj istorijografiji i javnom mnjenju popularna je teza da su odluke o „poljskom pitanju“ donete na Krimskoj konferenciji „pod sovjetskim diktatom“. Međutim, odluke su bile rezultat teškog kompromisa lidera velike trojke.

    Dalji razvoj događaja pokazao je da je ovaj kompromis baziran na ozbiljnim osnovama, a granice koje su povučene na Jalti uglavnom su sačuvane i danas.

    Šta je zaista značio taj sastanak u istoriji Evrope i gde je u njemu „poljsko pitanje“? 

    Kada su se Čerčil, Staljin i Ruzvelt 4. februara 1945. godine sastali u carskom Livadijskom dvorcu, sudbina rata bila je već unapred rešena. Crvena armija je uvereno išla ka Zapadu oslobađajući jednu za drugom teritorije koje su nekad okupirali nacisti. Zapadni saveznici su upravo tada pobedili Nemce na Ardenima i bili su spremni da krenu prema Rajni. Nacistička država je bila osuđena na propast.

    Na konferenciji se rešavalo pitanje buduće teritorijalne i političke strukture Evrope. Objavljeni su zapisnici o pregovorima i zato se sa sigurnošću može reći da je „poljsko pitanje“ imalo važno mesto u diskusijama na konferenciji. 

    Kako je i šta predlagao za Poljsku

    Do februara 1945. godine Crvena armija je oslobodila veći deo Poljske. U Varšavi je formirana Privremena vlada Poljske koju su činili levičarski poljski političari i koja je bila orijentisana na SSSR. Ova vlada je već sticala međunarodno priznanje. Pored SSSR-a, Čehoslovačka ju je takođe smatrala legitimnim poljskim rukovodstvom. Istovremno u Londonu je i dalje postojala poljska vlada u izgnanstvu, još od jeseni 1939. godine. Na čelu vlade u Londonu bio je Tomaš Arciševski, koji je iz Varšave došao u Veliku Britaniju uoči ustanka 1944. godine. Arciševski je zamenio Stanislava Mikolajčika u novembru 1944. godine i zauzeo je još oštriji stav prema SSSR-u i vladi u Varšavi. 

    Vlada Arciševskog kategorički je odbacila odluku sa Teheranske konferencije 1943. godine. Na sastanku u glavnom gradu Irana Staljin je predložio da se premesti zapadna granica Poljske na zapad, a istočna granica da se ustanovi duž takozvane „Kerzonove linije“, Ruzvelt i Čerčil su rado podržali ovu ideju. 

    „Ovaj plan je dobar, čak najbolji od svih na koji Poljaci mogu da računaju jer je „nemačka zemlja mnogo vrednija od Pinskih močvara“, isticao je britanski premijer. 

    Stečaj vlade u Londonu

    Na Jalti je Staljin napravio analogiju između nove francuske i poljske vlade, ističući da ni vlada Šarla de Gola ni privremena vlada Poljske nemaju jasno izražen mandat birača. Ali pošto je SSSR priznao režim De Gola, onda i saveznici treba da urade isto sa privremenom vladom.  

    Američki predsednik i britanski premijer bili su pragmatični. Oni su razumeli da je Poljsku, u skladu sa dogovorom u Teheranu, oslobodila upravo Crvena armija. Nakon toga u zemlji se razvila potpuno nova situacija koju je bilo nemoguće ignorisati. Na Jalti su lideri Velike trojke doneli odluku o formiranju nove poljske vlad, koju će činiti predstavnici levičarskih i komunističkih snaga, ističući da će vlada biti formirana „uz uključivanje demokratskih lidera iz same Poljske i Poljaka iz inostranstva“.  

    Poljska kao imperije nije funkcionisala

    Pitanje novih poljskih granica bilo je jedna od važnih tema konferencije. Sudbina Druge poljske republike pokazala je da Poljska kao istočnoevropska imperija nije funkcionisala. Ambiciozna politika Jozefa Pilsudskog i njegovih naslednika pretrpela je potpuni diplomatski fijasko. Ipak, Poljaci su bili i ostali veliki evropski narod koji je imao bogate političke tradicije i ogromno iskustvo u borbi za nezavisnost. Osim toga, Poljska je na svojoj koži osetila užase nacističke okupacije i imala je pravo da joj se to nadoknadi.   

    Sa druge strane, stvaranje stabilne poljske države bilo je i u interesu Moskve. Na sastanku na Jalti Staljin je priznao da „poljsko pitanje“ za Ruse predstavlja pitanje bezbednosti jer tokom čitave istorije Poljska nijednom nije bila koridor kroz koji su neprijatelji dolazili do Rusije:

    „Poljski koridor spolja ne mogu da zatvore samo ruske snage. Mogu pouzdano da ga zatvore samo iznutra snage same Poljske. Za to je potrebno da Poljska bude jaka. Evo zašto je Sovjetski Savez zainteresovan za stvaranje moćne, slobodne i nezavisne Poljske.“ 

    Poljaci kao Kinezi

    Ruzvelt je primetio da u Sjedinjenim Državama živi 5-7 miliona Poljaka, koji su kao i on za istočnu granicu duž „Kerzonove linije“, ali Poljaci, kao i Kinezi, uvek su zabrinuti da ne izgube čast i poštovanje. Zato je američki predsednik zatražio od svog ruskog kolege da napravi male ustupke u južnom delu „Kerzonove linije“. Čerčil se takođe složio sa predlozima Staljina i Ruzvelta. 

    Kome je poljsko pitanje zadavalo glavobolju? Na kraju su se saveznici složili da istočna granica Poljske prolazi duž „Kerzonove linije“ sa malim odstupanjima od nje u korist Poljske, a na području grada Lavov u korist SSSR-a. Poljska je trebalo da dobije teritorijalnu odštetu na zapadu, zbog bivših nemačkih zemalja. 

    „Neka se i rat sa Nemcima produži još malo, ali mi moramo da nadoknadimo Poljskoj štetu zbog bivših zapadnih zemalja“, isticao je Staljin. 

    Što se tiče zapadnih granica države, doneta je zajednička odluka da zapadna granica Poljske treba da prolazi od Šćećina i dalje na jug duž reka Odra i Lužička Nisa. Pritom, britanski premijer je rekao da „Poljska treba da ima pravo da zauzme onu teritoriju koju želi i kojom može da upravlja.“

    Značajno je da su tokom konferencije upravo zapadni saveznici, a ne Staljin, isticali da „poljsko pitanje tokom pet vekova predstavlja glavobolju“ i da je potrebno uraditi sve što je moguće da se to zaustavi. Sovjetski lider se samo složio sa time. 

    Krimski sporazumi 

    Krimski sporazumi se često smatraju glavnim razlogom naknadnog formiranja socijalističke Narodne Republike Poljske. To nije sasvim tačno. Tokom konferencije nije bilo predviđeno da se Poljska i druge zemlje istočne Evrope grade pod okriljem SSSR-a po socijalističkom modelu.  

    U februaru 1945. godine saveznici su težili da što pre uspostave nove jake granice u Evropi. Takođe se primećivala i težnja Moskve da stvori „tampon-zonu“ između Istoka i Zapada — svojevrsni pojas od država prijateljskih prema SSSR-u, ali i neutralnih država, koji bi se protezao od Švedske na severu do Italije na jugu. 

    Krimska Poljska postoji i danas. Prvi put u svojoj novoj istoriji Poljska je postala suverena i monoetnička država, koja je više bila smeštena na severozapad nego na jugoistoku. Samo zahvaljujući odlukama Velike trojke, Poljaci su dobili veliki deo obale Baltičkog mora sa nizom luka. 

    Danas oni političari koji ponovo pokušavaju da iskoriste poljsku strategiju na Istoku prave veliku grešku. Njihovo oduševljenje himerama Međumorja, granicama do 1772. godine i snovima o „Poljsko-litvanskoj državnoj zajednici“ može doneti samo neprilike svim državama regiona. Mnogo decenija mira i stvaranje stabilnog pograničnog sistema u Evropi — to je način na koji čovek danas mora da razume Jaltu.  

    Tagovi:
    SSSR, Jalta, Poljska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga