17:03 04 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    11674
    Pratite nas

    Genijalni proračun velikog naučnika, kolosalni rad inženjera i radnika, i na kraju, srećan slučaj. Sve ovo je postalo ključno za otkriće sibirske, tj. tjumenske nafte – resursa koji je deceniju hranio našu zemlju i hrani je i danas. Šestedeset godina je prošlo od otvaranja prvih naftnih bušotina. Kako se sve ovo dogodilo?

    U dvadesetom veku Rusija se zaista „spojila sa Sibirom“. Ovo je bilo toliko impresivno da je imalo veliki uticaj na razvoj zemlje tokom čitavog narednog perioda. Sovjetski „petro–dolari“ i Brežnjevljeva stagnacija, krah SSSR-a, bankrot 1998. godine, gomilanje rezervi i uklanjanje dugova koji su se stvorili u poslednjih 15 godina – sve je to manje ili više bilo povezano sa eksploatacijom, potrošnjom i izvozom ruske nafte. 

    Sibirsku naftu su tražili 13 godina

    Kao i u svakom velikom poduhvatu, gotovo je nemoguće izdvojiti baš tu „reku Rubikon“, preko koje je prešao običan prokonzul Julije Cezar i postao rimski diktator. Sibirska nafta se nije pojavila odmah. Njeno pronalaženje i otkriće je rezultat decenijskog napornog rada. „Veliku“ naftu na zapadnom Sibiru su tražili aktivno 13 godina. Potraga za naftom u tjumenskom regionu je počela gotovo odmah nakon što se završio Drugi svetski rat, početkom 1947. godine. Odlučujuću ulogu su odigrali stavovi i pretpostavke jednog od osnivača sovjetske naftne geologije, Ivana Gupkina.   

    Sibir
    © Sputnik / Fred Grinberg
    Potraga za naftom u tjumenskom regionu je počela gotovo odmah nakon što se završio Drugi svetski rat, početkom 1947. godine.

    Gupkinova teorija eksploatacije nafte bila je praktično nepoznata u inostranstvu. Njegovi naučni radovi i udžbenici nisu prevođeni na strane jezike. Međutim, on se može nazvati jednim od osnivača biogene teorije o poreklu nafte kao primenjenog znanja. Stvar je u tome što su organska struktura nafte i mogućnost njenog dobijanja iz bioloških supstanci, poput ribljeg ulja, uspostavljene u Nemačkoj u devetnaestom veku, ali to znanje nije bilo primenjeno u praksi. Gupkinove zasluge ne uključuju samo razvoj biogene teorije, već i njenu transformaciju u kompleks efikasnih praktičnih metoda za pronalaženje nalazišta nafte.

    Baš kao što su Gupkinova dela bila nepoznata na Zapadu, sve do raspada SSSR, priča o otkriću tjumenske nafte nije bila objavljena. Na primer, u klasičnom delu „Istorija krupnih otkrića nafte i gasa “ francuskog geologa Alena Perodona, prvi put objavljenom 1985. godine, o otkriću nafte i gasa u sovjetskom Sibiru bile su napisane bukvalno tri stranice, dok je američkom istraživanju u Saudijskoj Arabiji dodeljeno celo poglavlje.

    Za to su uglavnom postojali dobri razlozi. Tajnost u vezi sa naftnom i gasnom industrijom u SSSR nije diktirala samo sovjetska zaštitna paranoja. Potraga za naftom u Tatarstanu i Sibiru preduzeta je kao pokušaj da se izbegne ranjivost glavne stare naftne provincije SSSR – Azerbejdžana i Severnog Kavkaza.

    Ranjivost azerbejdžanskih nalazišta

    „Ranjivost“ nije preterivanje. Nakon potpisivanja pakta o nenapadanju između Nemačke i SSSR-a 1940. godine, postojao je i čak počeo da se primenjuje plan zajedničke anglo-francuske operacije „Štuka“, čija je svrha bila uništavanje naftnih polja u Bakuu. Kako se ispostavilo nakon rata, britanski Generalštab je razmatrao mogućnost napada na ova polja u drugoj polovini 1942. godine, u vreme najvećih uspeha nacističkih snaga na Kavkazu, kako bi sprečio da sovjetska nafta padne u ruke Nemaca. Takve vojne pripreme nisu nestale ni nakon izbijanja Hladnog rata. Naftna polja Bakua su uvek bila prioritetna meta u američkim planovima nuklearnog bombardovanja SSSR-a. Stoga je odlučeno da se ne okleva sa geološkim istraživanjem Zapadnog Sibira nakon rata – 4. jula 1945. godine Integrisana komisija za naftu i gas pri prezidijumu Akademije nauka SSSR usvojila je rezoluciju „O perspektivi eksploatacije nafte u Zapadnom Sibiru“.

    Naftne pumpe u Bakuu
    © AFP 2020 / MLADEN ANTONOV
    Naftna polja Bakua su uvek bila prioritetna meta u američkim planovima nuklearnog bombardovanja SSSR-a.

    Do velike sibirske nafte u to vreme ostalo je još dugih 15 godina. Iznenađujuća je činjenica da su masovni radovi u Sibiru započeti bukvalnom na čistom polju zahvaljujući autoritetu Gubkina i shvatajući da „tamo nečeg ima“. Naknadno otkriće ogromne zapadno sibirske naftne provincije za SSSR je predstavljalo dar sudbine. Glavni izvor nafte i gasa nije bio samo daleko od problematičnih i ranjivih granica, već je bio bukvalno u srcu ogromne zemlje, pouzdano zaštićen samom geografijom.  Ali je upravo geografija bila i glavna prepreka u istoriji otkrića sibirske nafte.

    Ledeni obelisk u Berezovu

    Tokom prvih šest godina, potraga za naftom u blizini Tjumena nije dala rezultate. Stotine kilometara cevi za bušenje nisu vodile nikuda, i u najboljem slučaju su izvlačili mineralnu vodu na površinu. Rad se često morao obavljati u najtežim uslovima: leti po vrućini na +45 stepeni, i zimi kada su mrazovi dostizali -57.

    Otporna bušotina R-1, koja je postala presudna za celokupnu industriju nafte i gasa u Zapadnom Sibiru, bila je tek 51. po redu i uključena je u običnu „mrežu“ uz pomoć koje su napravili opštu geološku kartu regiona. Na njenu efektivnost je uticao komičan slučaj: mesto bušenja koje je prvobitno pokazivala karta bilo je na teritoriji rekreativnog centra na obali reke Kazim. Ili zbog toga što okružne vlasti nisu htele da pokvare rekreativni centar, ili zbog nedovoljne plovnosti reke, bušotinu obične „mreže“ su pomerili za čitavih 50 kilometara na područje malog sela Berezovo. Ali ovaj prenos bušotine je postao proročanski.

    Šef istraživačke grupe Aleksandar Bistricki počeo je bušenje R-1 sa entuzijazmom. Sredstva iz Moskve su kasnila, pa je morao ići i pozajmljivati goriva i maziva u drugim organizacijama, da bi uspeo sa bušenjem u sezoni.

    Sibir
    © AFP 2020 / JEFF PACHOUD
    Tokom prvih šest godina, potraga za naftom u blizini Tjumena nije dala rezultate.

    Međutim, Bistricki nije uspeo da trijumfuje: u aprilu 1953. godine, iz nepoznatog razloga, uklonili su ga sa radova na bušotini u uklonjen je sa svoje funkcije. Navodno iskusni geolog nije hteo da vuče tešku, glomaznu opremu za bušenje nekoliko kilometara kroz močvare, već je postavio bušački toranj tamo gde su ga istovarili sa šlepa, nekoliko kilometara zapadno od sela Berezovo, na obali reke Vogulke. Buduće otkriće je spasila činjenica da je novi šef grupe za bušenje Grigorij Surkov, nastavio da gradi bušotinu, u potpunosti se pridržavajući plana svog prethodnika, ne uzimajući u obzir tačku na karti koju je postavila velika vlast.

    Prvo otkriće gasnog nalazišta u Sibiru došlo je sasvim iznenada: 21. septembra na dubini od 1344 metra, grupa se već spremala da završi prokopavanja bušotine počela je sa podizanjem alata. Kada je preostalo da se podigne samo oko 200 metara cevi, bušotina R-1 je počela da izbacuje vodu i gas. Prizor ogromne fontane koja ključa i izbacuje vodu na oko 50 metara, toliko je uplašio meštane da je gotovo celo selo pobeglo na drugu stranu reke Sosve.

    Reka Sosva
    © Foto : wikipedia
    Prizor ogromne fontane koja ključa i izbacuje vodu na oko 50 metara, toliko je uplašio meštane da je gotovo celo selo pobeglo na drugu stranu reke Sosve.

    Grupa za bušenje nije mogla ništa da uradi sa ogromnom gasnom fontanom. Štaviše, umešalo se i naglo zahlađenje koje je otežalo sve hitne radove. Ostavili su opremu, uspevši samo da u najtežim uslovima izmere količinu gasa, koja je dnevno iznosila skoro milion kubnih metara . Tokom zime oprema se pretvorila u ogroman ledeni obelisk.

    Ukroćivanje gasnog zmaja je povereno vraćenom na dužnost Bistrickom. Posle zime, kada se toranj konačno otopio, trebalo je još tri meseca: bušotinu su pritisli teškim rastvorom od gline i postavljeni su zatvarači. Tako je pronađeno prvo nalazište gasa u Zapadnom Sibiru. Ali do prvog otkrića sibirske nafte je ostalo još sedam dugih godina.

    Reka Konda je bila presudna

    „Zvanični“ datum otkrivanja tjumenske nafte je prilično proizvoljna stvar. Prvi izviđači su krenuli na sever od Tjumena još 1958-1959. godine, ali očigledno nisu išli kako treba. Situacija se promenila tek nakon godinu dana, kada su na sever oblasti, na područje reke Konde, poslali brigadu majstora za bušenje Semjona Urusova. Prema Urusovim sećanjima, nakon dobijanja ove naredbe, deo brigade se pobunio: radnici nisu goreli od želje da napuste opremljeni grad Tavdu i upute se u duboku tajgu. Na kraju je manje od polovine brigade odletelo u ekspediciju na Kondi, 11 ljudi na čelu sa Urusovim, koji su u leto 1959. godine dopremljeni avionom do pritoke Konde.

    Dalje je ulogu odigrao „gospodin slučaj“. Zbog deficita radnika, Urusov nije mogao ostati blizu sela Šaim, gde je prema planu bilo potrebno postaviti opremu za bušenje, a nije bilo lokalnih seljaka koji su želeli da napuste farmu radi honorarnih poslova. Stoga je Urusov naredio da se postrojenje pomeri 25 kilometara istočno. Tamo se nalazilo selo Mulimja, gde je bilo moguće zaposliti radnike sa lokalne farme drvne industrije. To su i učinili. Članove koji su pristigli su smestili u lokalne kuće. Svi bivši pomoćni bušači postavljeni su za glavne, a na njihovo mesto su došli lokalni stanovnici.

    Reka Konda
    © Foto : wikipedia
    Na kraju je manje od polovine brigade odletelo u ekspediciju na Kondi, 11 ljudi na čelu sa Urusovim, koji su u leto 1959. godine dopremljeni avionom do pritoke Konde.

    Istražna bušotina R-2 blizu sela Ušja je 25. septembra 1959. godine dala prvi priliv nafte, sa malom stopom proizvodnje za to vreme, samo oko jedne tone dnevno.

    Danas to izgleda kao dobar rezultat, ali krajem 1950-ih to je bila praktično nula, bušotina neprikladna za industrijsku eksploataciju. Ali to je bio rezultat koji je dao novu nadu.

    U suštini, samo je odlučnost Ursova spasila situaciju. Stvar je u tome što je on za navigaciju 1959. godine dobio samo jedan karavan sa opremom i tehnikom, koji je uspeo da za kratko sibirsko leto stigne do Irtiše i Konde iz Hanti-Mansijska. Drugi karavan, zbog ranog zamrzavanja na ušću Konde, morao je da se vrati, ostavljajući grupu bez dobre polovine opreme.

    Hitna izgradnja aerodroma

    Kao rezultat toga, neke od najpotrebnijih materijala su morali dostaviti avionima An-2 do mesta sletanja, koju su hitno iskopali i napravili na periferiji sela Ušja. Mnogo opreme je moralo da se napravi na licu mesta, uz podršku muliminske farme drvne industrije, koja je grupu snabdevala drvima. Dizelski motori za bušenje su isporučeni preko zimskih puteva. Proveli su svu zimu 1959/1960. godine pripremajući se za narednu sezonu bušenja. Nova mesta su morala da budu opremljena, kao i uvek, u močvarama i neprohodnoj tajgi, sa mrazom od -40 stepeni.

    Ali tako veliki napori Urusova i njegovih radnika su dali dobar rezultat – stopa proizvodnje sledeće bušotine R-7, koja je završena 30. aprila 1960. godine na zvanično odobrenom Muliminskom trgu, bila je od 10 do 12 tona dnevno. Takav rezultat je već bio najava prave, „velike“ nafte.

    I ona, velika nafta, je stigla. Grupa Urusova je 13. juna završila bušenje još jedne u nizu bušotine R-6, prokopavanje na dubini od 1523 metra završeno je za 18 dana. Četiri dana kasnije bušotina je perforirana i 18. juna su dobili dugo očekivanu fontanu prve tjumenske nafte. Rezultat nije bio samo dugo očekivan, već i važan da je nakon poruke Urusova, šef Tjumenske ekspedicije Mihail Šalavin lično odleteo na Kondu. Na bušotini je nekoliko puta otvarao ventil i vizuelno određivao protok nafte, dok se nije uveo u njen industrijski kapacitet. Nakon toga on je u Tumenu dao čudnu poruku na radiju na azerbejdžanskom jeziku: „Iki juz ali – uč juz!“ („Dvesta pedest–trista!“). Srećom, šef Tjumenskog odeljenja za geološku proizvodnju je bio Razl Erve, koji je kao i Šalavin, došao u Tjumen sa naftnih polja u Bakuu, on je čekao tu poruku i razumeo je: nova bušotina daje 250–300 tona nafte dnevno! Ovo je bila velika pobeda!

    Pročitajte još:

     

    Tagovi:
    Rusija, nafta
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga