18:04 19 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    3831
    Pratite nas

    Šef diplomatije Rusije Sergej Lavrov u ekskluzivnom intervjuu Sputnjiku govorio je o perspektivama rusko-američkih odnosa, situaciji u Libiji i na Bliskom istoku i svetu.

    Želeli bismo da razgovor počnemo od rusko-američkih odnosa, ako nemate ništa protiv, od pitanja koje se tiče izbora koji Americi predstoje za manje od dva meseca. Američka elita, nezavisno od partijske pripadnosti, veoma često govori o izuzetnoj ulozi svoje zemlje kao apsolutnog globalnog lidera. Kako, prema Vašem mišljenju, američki princip sopstvene izuzetnosti utiče na međunarodne procese?

    ─ Svi su sigurno već izveli zaključke za sebe, imam u vidu one koji pomno i profesionalno prate tok unutarpolitičke borbe. Unutarpolitička borba uvek je bila motiv za stavove koje su imali i republikanci i demokrate u Americi. Izuzetak nije ni to što sada vidimo. Najvažnije je prikupiti što više argumenata kako bi se nadigrali suparnici na informativnom, retoričkom i polemičkom polju.

    Uskoro predstoje debate između glavnih kandidata za predsednika iz Demokratske i Republikanske stranke i rusko pitanje, pitanje mešanja Rusije, što je već postalo kliše, u unutrašnja pitanja SAD ima jedno od dominantnih mesta. Istina, poslednjih nedelja, možda poslednjih nekoliko meseci, istisnula nas je Kina koja sada ima počasno mesto u nabrajanju neprijatelja Amerike, koji čine sve kako bi se u Americi desili neki katastrofalni procesi. Mi smo se na to poslednjih godina u velikoj meri navikli. To počelo još sa administracijom Baraka Obame. Upravo je Obama izjavljivao, i to javno, da rusko rukovodstvo namerno radi na tome da se pokvare odnosi između Moskve i Vašingtona.

    On je izjavljivao da se Rusija mešala u izbore 2016. godine, on je, pod tim izgovorom, uvodio sankcije bez presedana. Teza o američkoj izuzetnosti je nešto što dele i demokrate i republikanci, kao i svi drugi politički pravci u Americi. Više puta smo komentarisali da je u istoriji bilo pokušaja da se neko predstavi kao gospodar sudbine celog čovečanstva, kao bezgrešan i neko ko sve bolje razume nego drugi, ali da oni nisu doneli ništa dobro. Zato potvrđujemo pristup koji imamo prema bilo kojim unutarpolitičkim procesima u bilo kojoj zemlji – to je unutrašnje pitanje SAD.

    Tužno je što oni upliću ogromnu količinu retorike i to retorike koja nije odraz stvarnog stanja stvari na međunarodnoj sceni, u svoje unutarpolitičke stvari. Tužno je što se radi osvajanja što više predizbornih poena, bez ikakve sumnje i ustezanja, s povodom ili bez povoda, uvode neosnovane sankcije protiv onih koji na međunarodnoj sceni kažu nešto što nije u saglasju sa američkim predstavnicima.

    I taj sankcioni instinkt koji se razvio pre svega kod aktuelne administracije, ali, ponavljam, i Obama se bavio time, postaje zarazan i prenosi se i na, nažalost, evropski kontinent: Evropska unija sve češće pribegava sankcijama. Prema tome, moj zaključak je veoma jednostavan – mi ćemo, prirodno, sarađivati sa svakom vladom koja bude izabrana u bilo kojoj zemlji, to se odnosi i na SAD, ali razgovor o svim pitanjima koja njih interesuju vodićemo sam ravnopravno, na osnovu uzajamne koristi i potrage za ravnotežom interesa. Razgovarati sa nama ultimatumima – to je besmisleno i beskorisno. Ako to još neko nije razumeo, to su onda – loši političari.

    Pomenuli ste sankcioni pritisak. U mnogim slučajevima on se ne pojavljuje u političkim krugovima već ih iniciraju mediji. U SAD, Velikoj Britaniji, Evropi, to se dešava prilično često. Američki mediji su optužili Rusiju za zaveru s talibanima protiv američkih vojnika u Avganistanu, u britanskom Ministarstvu spoljnih poslova  su tvrdili da se Rusija gotovo sigurno mešala u parlamentarne izbore 2019. godine, zemlje EU ove nedelje razmatraju novi paket sankcija protiv Rusije u vezi s navodnim kršenjem ljudskih prava. Ima li šanse da se takav pristup, politika demonizacije Moskve, nekako promeni ili se, naprotiv, pojačava?

    ─ Za sada ne vidimo signale da će se ta politika menjati. Nažalost, takve sankcione težnje samo rastu. Od najnovijih primera, nas žele da kazne i za to što se dešava u Belorusiji, i za incident s Navaljnim, iako kategorički odbijaju da ispune obaveze iz Evropske konvencije o pružanju pravne pomoći i da odgovore na zvanične zahteve (ruskog) Državnog tužilaštva.

    Pretpostavke su apsolutno izmišljene: Nemačka kaže: „Ništa ne možemo da vam kažemo, obratite se Organizaciji za zabranu hemijskog oružja“, mi smo se njima obraćali nekoliko puta, a tamo kažu ─ obratite se Berlinu. Postoji i poslovica na tu temu i upravo u tom stilu naši zapadni, ako tako mogu da kažem, partneri reaguju na naš pravni pristup i gromoglasno izjavljuju da je „trovanje utvrđeno, osim Rusije to niko drugi nije mogao da uradi, priznajte“.

    Sve je to bilo sa Skripaljima. I uzgred da kažem, uveren sam, da nema sadašnje situacije s Navaljnim izmislili bi nešto drugo. Sve je, u ovoj fazi, potčinjeno tome da se što jače potkopaju odnosi između Rusije i EU. U Evropskoj uniji ima zemalja koje to razumeju ali nastavljaju s principom konsenzusa, tzv. solidarnosti. Taj princip grubo zloupotrebljavaju zemlje koje čine rusofobnu, agresivnu manjinu. U doba društvenih mreža, u vreme kada se objavljuju dezinformacije i fejk saopštenja, dovoljno je samo u medijsko prostranstvo ubaciti bilo kakvu izmišljotinu a posle niko neće čitati demanti.

    Prvi utisak koji se stvara tim senzacijama, ako tako mogu da kažem, to je ono na šta računaju njihovi autori. Zato smo i Amerikancima i Englezima više puta rekli: „ako imate neke prigovore na naš račun, hajde da imamo profesionalni diplomatski dijalog na bazi činjenica.“

    Pošto se najveći deo prigovora o mešanju tiče sajber prostora – nas optužuju maltene za državno hakovanje, za prodiranje u sve moguće i nemoguće sisteme životnog osiguranja naših zapadnih kolega ─ predložili smo da se obnovi dijalog o sajber bezbednosti, međunarodnoj informativnoj bezbednosti u svim svojim aspektima, i rekli smo da smo spremni da razmotrimo ono što nas sve brine: i kod nas je registrovano puno slučajeva koji dopuštaju da se sumnja na mešanje zapadnih sajtova, predstavnika, hakera, u naše životno važne resurse. Kategorički smo odbijeni. A znate li, kakav je izgovor? „Pozivate nas na dijalog o sajber bezbednosti, tj. o toj istoj oblasti koju koristite za mešanje u naša unutrašnja pitanja.“ I to je sve. To je slično kao i sa Navaljnim, isti ti argumenti: „Zar nam ne verujete.“

    Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov daje intervjuu novinarima Sputnjika
    © Sputnik / Alekseй Kudenko
    Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov daje intervjuu novinarima Sputnjika

    Kada je Reks Tilerson bio američki državni sekretar on je negde javno zvanično izjavio da imaju nepobitne dokaze o mešanju Rusije u američke izbore. Nije mi bilo teško da ga pitam: „Ako imate tako nepobitne dokaze, možeš li da ih podeliš? Bićemo i sami zainteresovani da to razjasnimo jer uopšte nije u našem interesu da nas oklevetaju. Znate šta mi je rekao?“ On mi je rekao: „Sergej, ništa ti neću dati. Vaše specijalne službe koje sve to organizuju, sve to i same odlično znaju. Obrati se njima, oni će ti sve reći.“ I to je sav razgovor na temu koja postaje skoro glavna u odnosima između naših država.

    Zato smo uvereni da će jednom morati da se odgovara na konkretna pitanja, i u situaciji s Navaljnim, i u situaciji s trovanjem u Solzberiju. Uzgred, kad je reč o Solzberiju, pre dve godine, kada je sve to krenulo, i kada su nas etiketirali kao jedinog proizvođača „Novičoka“ mi smo naveli argumentovane činjenice, koje su svima dostupne, a koje govore o tome da je nekoliko zapadnih zemalja razvijalo supstance iz grupe „Novičok“, a u SAD su ona patentirane – desetine patenata za bojevu primenu supstanci iz te grupe. I među tim zemljama, gde su se takve stvari radile, pomenuli smo i Švedsku.

    Pre dve godine su nam rekli: „Ne smete nas pominjati s tim u vezi, nikada se nismo bavili stvarima povezanim s ‘Novičokom’“. Sada, kao što znate, jedna od tih zemalja kojima su se Nemci obratili s molbom da još jednom potvrde njihove zaključke je, pored Francuske, bila Švedska. Oni su rekli da potvrđuju ispravnost zaključaka laboratorije Bundesvera o tome da se radilo o „Novičoku“. Ali, ako pre dve godine Švedska nije bila kompetentna za to da utvrdi da li je „Novičok“ ili nije, a za dve godine su postali kompetentni znači nešto se dogodilo. I ako se desilo nešto što je Švedskoj omogućilo da se razume u „Novičok“, onda na to treba gledati kao na potencijlano grubo kršenje Konvencije o zabrani hemijskog oružja.

    Završavajući odgovor, reći ću da smo spremni sa svima da razgovaramo, ali samo da nas ne teraju da se pravdamo bez predočavanja ikakvih činjenica. Uvek ćemo biti spremni za profesionalni razgovor na osnovu konkretnih, jasno formulisanih bojazni.

    Pored neslaganja s našim zapadnim partnerima koja se tiču aktuelne agende, pojavljuju se stvari u kojima s njima nismo saglasni kada je reč o tumačenju istorije. Sada su masovni protesti i akcije u SAD dovele do radikalnijih događaja. Počela je revizija značajnog dela američke međunarodne, svetske istorije i kulture: skrnave se spomenici, neki događaji se predstavljaju na drugačiji način. Takvi pokušaji su postojali i nastavljaju se i kada je reč o Drugom svetskom ratu i ulozi Sovjetskog Saveza. Kakve posledice, prema Vašem mišljenju, po SAD mogu imati pokušaji revizije istorije i kakve posledice mogu biti na globalnom nivou?

    ─ Potpuno ste u pravu. Nas veoma zabrinjava to što se sada dešava u toj oblasti ─ u oblasti istorije sveta, istorije Evrope. Na delu je, direktno rečeno, istorijska agresija usmerena na reviziju modernih osnova međunarodnog prava uspostavljenih posle Drugog svetskog rata u vidu UN, principa njihove Povelje, i na delu su pokušaju da se potkopaju upravo te osnove.

    Pre svega koristi se argumentacija koja predstavlja pokušaj da se u istu ravan stavi Sovjetski Savez i fašistička Nemačka, agresori i pobednici agresora, pobednici onih koji su hteli da porobe Evropu i veći deo naroda našeg kontinenta da načine robovima. Nas vređaju otvoreno govoreći da Sovjetski Savez snosi čak i veću krivicu za pokretanje Drugog svetskog rata nego hitlerovska Nemačka.

    Pri tome se pažljivo gura pod tepih faktičko stanje: da je sve počelo još od 1938. godine, da su do tada politiku smirivanja Hitlera vodile zapadne zemlje, pre svega Francuska i Velika Britanija. Na tu temu nema potrebe dugo govoriti, mnogo toga je već rečeno; i poznati članak predsednika Vladimira Putina, naravno, sadrži sve naše ključne argumente i bazirajući se na dokumentima, ubedljivo pokazuje besmislenost, kontraproduktivnost i rušilački karakter pokušaja da se potkopaju rezultati Drugog svetskog rata.

    Uzgred, nas podržava ogromna većina međunarodne zajednice, mi redovno na zasedanjima Generalne skupštine UN podnosimo rezoluciju o nedopustivosti glorifikovanja nacizma; samo dve zemlje glasaju protiv – SAD i Ukrajina, a čitava EU je, na ogromnu žalost, uzdžana. Uzdržana je zbog toga što, kako nam objašnjavaju, zemlje Evrope traže da se ne podrži ta rezolucija, pre svega pribaltičke zemlje. Ali, kao što se kaže, „lopov se sam odaje“: u toj rezoluciji se nijedna zemlja, nijedna vlada ne pominje konkretno, nego cela međunarodna zajednica se poziva da ne dozvoli pokušaje glorifikovanja nacizma, da ne dozvoli borbu protiv spomenika itd.

    Ali, znači, zemlje koje traže od Evropske unije da ne podrži tu apsolutno očiglednu, direktnu rezoluciju, koja nema skriveni smisao, osećaju da ne mogu da se potpišu pod te principe. To se upravo i dešava: vidimo kako marširaju esesovci, vidimo uništavanje spomenika – time se pre svega bave naši poljski susedi, još u Češkoj postoje slični procesi. To je nedopustivo.

    Tobože, sloboda mišljenja, sloboda govora, koje postoje u SAD i drugim zapadnim zemljama, ne podležu nikakvoj cenzuri, a ako ta sloboda bude ograničena nedopustivošću glorifikovanja nacizma to će onda značiti kršenje relevantnih zakonodavstava. Ali, pošteno govoreći, to što se sada dešava u SAD sigurno ima neke veze s tim što govorimo o nedopustivosti revizije rezultata Drugog svetskog rata.

    U Americi se dešava eskalacija rasizma i postoje političke snage koje pokušavaju da potpiruju takva rasistička raspoloženja, koristeći ih za svoje interese. To možemo da vidimo praktično svaki dan. 

    Razgovarali smo o situaciji u SAD, o situaciji u Evropi i želeo bih da se dotaknemo tema u arapskom svetu. Ne mogu, a da ne započnem sa pitanjem o Siriji. Kako biste ocenili američki Cezarov plan, koji je pogodio ne samo Siriju, već i najbliže partnere Damaska? Koja nova rešenja se mogu preduzeti za poboljšanje humanitarne situacije u zemlji u vezi sa teškom ekonomskom situacijom?

    ─ Ovaj plan, kako ste rekli, nazivaju ga Cezarovim aktom, pretpostavlja uvođenje sankcija, koje bi želeli da vide kao sredstvo za gušenje rukovodstva Sirije. U stvari, ove sankcije, kao i prethodni paketi sankcija – a bilo ih je podosta i iz Sjedinjenih Američkih Država i iz Evropske unije i niza drugih saveznika Vašingtona – pogađaju, naravno, pre svega obične ljude, građane Sirije.

    Bukvalno juče u Njujorku, Savet bezbednosti razgovarao je o pitanju kako se razvija humanitarna situacija u Siriji, a naše zapadne kolege su, kako mi to kažemo, vrlo revnosno i pompezno branile svoju ispravnost, navodeći da su sankcije usmerene isključivo na ograničavanje delovanja i mogućnosti zvaničnika i predstavnika, kako kažu, režima i da obični ljudi ne trpe, jer odluke o sankcijama predviđaju humanitarne izuzetke za isporuku lekova, hrane i drugih osnovnih potrepština. Ništa to nije istina, jer se Siriji ne isporučuju takvi proizvodi iz onih zemalja koje su uvele sankcije, koje navodno imaju izuzeća od sankcija, možda sa izuzetkom nekih vrlo malih serija. Sirija uglavnom trguje sa Rusijom, Iranom, Kinom i nekim arapskim zemljama, a povećava se i broj zemalja koje shvataju da postoji potreba za prevazilaženjem trenutne nenormalne situacije i obnavljanjem odnosa sa Sirijom.

    Sve više zemalja, uključujući zemlje Persijskog zaliva, odlučuje da ponovo otvori svoje ambasade u Siriji, a sve više i više zemalja shvata da iz perspektive ljudskih prava već postaje apsolutno neprihvatljivo da se nastave sa tim sankcijama. Sankcije su uvedene jednostrano, nelegitimne su. I bukvalno je juče-prekjuče generalni sekretar UN Antonio Gutereš ponovio svoj poziv upućen pre šest meseci, onim zemljama koje su objavile jednostrane sankcije protiv nekih zemalja u razvoju da, u najmanjem slučaju, tokom perioda borbe protiv pandemije, suspenduju ove sankcije. Zapad ostaje gluv za ove pozive, iako je ogromna većina država-članica UN podržala te pozive.  

    Tražićemo dalju osudu ove prakse. Ujedinjene nacije usvajaju specijalne rezolucije koje jednostrane sankcije proglašavaju nelegitimnim i nelegalnim i potvrđuju da treba poštovati samo sankcije uvedene preko Saveta bezbednosti ─ to je jedini pravni instrument zasnovan na međunarodnom pravu. Sve u svemu, naravno, aktivno radimo na rešavanju sirijskog pitanja u okviru Astanskog formata sa našim turskim i iranskim partnerima.

    Nedavno sam sa zamenikom premijera ruske vlade Jurijem Borisovom posetio Damask. Predsednik Asad i njegovi ministri potvrdili su nam svoju posvećenost sprovođenju sporazuma postignutih između vlade i opozicije u okviru astanske trojke. U Ženevi je nastavio sa radom ustavni odbor, sastala se njegova urednička komisija. Strane počinju da se dogovaraju o pristupima budućnosti Sirije, što će zatim omogućiti da se započne rad na ustavnoj reformi. A i na terenu se prostor koji kontrolišu teroristi postepeno smanjuje. To se, pre svega, tiče zone deeskalacije u Idlibu.

    Rusko-turski sporazumi, uključujući i o potrebi za razdvajanjem normalnih opozicionara otvorenih za dijalog sa vladom, od terorista, koje je kao takve prepoznao Savet bezbednosti, postepeno se sprovode, mada ne onako brzo kako bismo želeli. Ali naše turske kolege su im posvećene i mi aktivno sarađujemo sa njima. Zabrinjavajuća je situacija na istočnoj obali Eufrata, gde ilegalno smeštene američke trupe tamo očigledno, nažalost, podstiču separatističke tendencije Kurda, zapravo, huškajući Kurde protiv vlade, obuzdavajući prirodnu težnju Kurda da započnu dijalog sa vladom.

    I, naravno, ovo izaziva zabrinutost, kako u pogledu teritorijalnog integriteta Sirije, tako i u pogledu eksplozivnosti koju takvi američki potezi stvaraju oko kurdskog problema. Kao što znate, to je aktuelno ne samo za Siriju, već i za Irak, Iran, Tursku, naravno, a u ovom regionu to je opasna igra. Amerikanci po navici preduzimaju ovakve korake kako bi stvorili haos za koji se nadaju da moći da im upravljaju. Oni su daleko, nije ih mnogo briga, ali posledice po region mogle bi biti katastrofalne ukoliko ovde budu promovisali ove separatističke tendencije.

    A u poslednje vreme objavljene su odluke ove nelegitimne američke grupe u istočnoj Siriji, koja je zajedno sa kurdskim liderima potpisala sporazum koji američkoj naftnoj kompaniji omogućava proizvodnju ugljovodonika na teritoriji suverene sirijske države – flagrantno kršenje svih zamislivih principa međunarodnog prava. Stoga Sirija ima mnogo problema. Ipak, situacija se značajno stabilizovala u odnosu na ono što je bilo pre nekoliko godina, a aktivnosti Astanskog formata, naše inicijative koje smo sprovodili, odigrale su, naravno, presudnu ulogu u ovom procesu.

    Sada je na dnevnom redu rešavanje akutnih humanitarnih problema i obnova ekonomije, koja je uništena u ratu. U tim oblastima aktivno održavamo dijalog sa drugim zemljama, uključujući Kinu, Iran, Indiju i arapske države. Smatramo da je važno uključivanje organizacija i sistema Ujedinjenih nacija u aktivnosti usmerene na mobilizaciju humanitarne pomoći Siriji kao prioritetni korak, a u sledećoj fazi mobilizacije međunarodne pomoći za obnavljanje ekonomije i infrastrukture koja je uništena u ratu. Ima mnogo posla, ali bar je jasno u kom pravcu treba da se kreće.

    Moramo da postavimo pitanje o saradnji sa zemljama Persijskog zaliva. Kakve su trenutno perspektive za međunarodnu saradnju Rusije i zemalja Persijskog zaliva? Postoje li neke prioritetne zemlje za nas u ovom regionu? Da li Rusija razmatra mogućnost posredovanja u rešavanju katarske krize koja traje već četiri godine?

    ─ Što se tiče Persijskog zaliva, verovatno neću pogrešiti, mi smo prva od svih zemalja koje imaju odnose sa zemljama tog regiona, koja je predložila da se započne sa izradom dugoročnog plana za stabilan, normalan, dobrosusedski razvoj ove zone. Još 1990-ih godina ruska strana je predložila koncept za obezbeđivanje bezbednosti i saradnje u zoni Persijskog zaliva. Od tada je koncept nekoliko puta obnovljen, uključujući prošlogodišnju ažuriranu verziju, a čak smo u septembru prošle godine održali stručnu raspravu o ovom konceptu na kojoj su učestvovali naučnici, stručna zajednica Rusije i zemalja Persijskog zaliva, arapskih zemalja i Irana.

    Koncept, zapravo, predlaže da se krene od iskustva sastanaka o bezbednosti i saradnji u Evropi, kada su, u jeku Hladnog rata, postojali komplikovani odnosi između Sovjetskog Saveza, Varšavskog pakta i zapadnog bloka NATO-a, i, pored toga, svest o potrebi suživota ipak podstakla sve zemlje evroatlantskog regiona – to su i Evropa i Sjedinjene Američke Države i Kanada – da se okupe i razviju norme ponašanja zasnovane na poverenju – tamo su navedene specijalne mere za izgradnju poverenja – transparentnosti. 

    A mehanizmi postavljeni u okviru ovog sastanka omogućavali su razmatranje svih pitanja koja su se pojavljivala sa jedne ili druge strane. I predložili smo da se isti principi postave kao osnova za saradnju u okviru ovog koncepta osiguravanja bezbednosti u Persijskom zalivu. Predstavili smo ga Savetu za saradnju arapskih država Persijskog zaliva, koji čine šest bliskoistočnih monarhija, kao što znate, i predstavili smo ga našim iranskim kolegama. Čitav niz članova Saveta arapskih država izrazio je spremnost da o tome razgovara. Neki članovi ove organizacije odvojili su vreme za dodatno proučavanje.

    Nastavljamo dijalog, a diskusije koje su bile na nivou naučne zajednice, naravno, pomažu u promociji ovih inicijativa. Nevolja je u tome što poslednjih godina, kao što znate, aktuelna američka administracija satanizuje Iran. Iran je proglašen za glavni problem čitavog ovog regiona, uključujući i druge regione sveta, gde je Iran na ovaj ili onaj način optužen za mešanje u unutrašnje poslove dotičnih zemalja; a Amerikanci pokušavaju da čitav dijalog o problemima Bliskog istoka i Severne Afrike pomere na antiiranski kolosek.

    Prvo, to je neperspektivno, jer se problemi mogu rešiti održivo i pouzdano samo sporazumima između svih učesnika, a celokupna trenutna logika američke politike zasniva se na činjenici da Iran treba da bude središte svih napora za obuzdavanje i kažnjavanje, a samo promena režima će, konačno, omogućiti da čitav region može slobodno da diše. To je put u ćorsokak.

    Sankcije kojima pokušavaju da uguše Iran nikada nisu radile i neće funkcionisati ni sada. Iran je više puta izrazio spremnost za dijalog i ta spremnost ostaje, za dijalog koji se ne može zasnivati na onim ultimatumima koje periodično iznosi američka strana. Bićemo spremni da pomognemo u započinjanju takvog dijaloga. Mi, zajedno sa evropskim zemljama, sa Kinom, branimo Zajednički akcioni plan za rešavanje iranskog nuklearnog problema, koji je 2015. godine odobrio Savet bezbednosti UN, koji Amerikanci sada uništavaju, opet isključivo vođeni svojom politikom satanizacije Irana za sve. Sada se nastavljaju rasprave u Savetu bezbednosti UN, 13 od 15 zemalja kategorično se izjasnilo protiv pokušaja uništavanja ovog Zajedničkog akcionog plana i proglašenja Irana krivim za sve što se događa.

    Spomenuli ste nesuglasice u okviru Saveta za saradnju arapskih država Persijskog zaliva, kada su pre izvesnog vremena neke države ove organizacije i naše kolege iz Egipta došle u sukob sa Katarom. Spremni smo da ponudimo svoje usluge posredovanja u bilo kom konfliktnom pitanju, ako nam sve strane budu to zatražile. Za sada nismo dobili takve zahteve.

    ─ Održavamo dobre odnose sa svim zemljama bez izuzetka, uključujući i sa svim članicama Saveta za saradnju arapskih država Persijskog zaliva. Znam da američka administracija pokušava da pomiri antagoniste i pokušava da nagovori Saudijsku Arabiju i njene najbliže partnere, da izgrade mostove i pomire se sa Katarom. Želimo uspeh svim naporima koji imaju za cilj ujedinjenje država, a ne njihovo razdvajanje i stvaranje linija razdora. Bićemo spremni da pomognemo ako nas, da ponovim još jednom, budu pitali za to i ako bude postojao interes svih uključenih strana.

    Ruska ambasada u Libiji obnovila je rad bukvalno pre samo nekoliko nedelja, može li ona, u manjoj ili većoj meri, postati platforma za dijalog između Libijske nacionalne armije i vlade Nacionalnog sporazuma?

    ─ Naša ambasada i dalje radi iz Tunisa. U Tripoli će se naša ambasada vratiti, nadam se, uskoro, čim se tamo osigura elementarna bezbednost. Brojne ambasade tamo postoje i rade kao i do sada, ali je bezbednost veoma krhka, pa je odlučeno da za sada naše diplomate rade iz Tripolija.

    Što se tiče posredovanja između Libijske nacionalne armije i vlade Nacionalnog sporazuma kao glavnih protagonista u Libiji, ambasada je, naravno, angažovana u kontaktima sa svim libijskim stranama, ali ovde je pitanje mnogo šire, a Moskva se aktivno bavi izgradnjom mostova između sukobljenih strana. Naše ministarstvo, Ministarstvo odbrane, pokušavamo da doprinesemo praktičnim koracima za postizanje kompromisnog rešenja koje će pomoći u rešavanju libijske krize. Posao nije lak.

    Podsetiću vas da su svi problemi koje Libija sada ima počeli 2011. godine kada je NATO, uprkos Savetu bezbednosti UN, najgrubljim kršenjem njegovih rezolucija, izvršio direktnu vojnu agresiju u Libiji da bi srušio režim Moamera Gadafija, koji je na svirep način ubijen, uz uzvike odobravanja, ako se sećate, tadašnje američke državne sekretarke Hilari Klinton, što je prikazano uživo sa dozom ponosa. Bilo je jezivo. Od tada, mi – svi susedi Libije, oni koji žele da obnove Libiju kao državu koju su uništile članice NATO-a – pokušavamo da uspostavimo neki međunarodni proces. Bilo je mnogo pokušaja: bile su konferencije u Parizu, Palermu i Abu Dabiju; bio je sporazum iz Shirata 2015. godine, bilo je mnogo stvari. I tokom dugog vremenskog perioda, većina spoljnih igrača nastojala je da sarađuje sa jednom političkom snagom, na koju se činilo da računaju.

    Premijer Libije Fajez Saradž
    © Sputnik / Alekseй Filippov

    Odbacili smo ovaj pristup od samog početka i, s obzirom na postojeće kontakte i istorijske veze, počeli smo da radimo sa svim političkim snagama Libije bez izuzetka, bilo da je reč o Tripoliju, gde se nalazi Predsednički savet i Vlada Nacionalnog jedinstva, bilo da je to Tobruk, gde se nalazi parlament, Predstavnički dom. Svi lideri različitih grupa mnogo puta su posetili Rusiju. Takođe smo se trudili da organizujemo lične sastanke komandanta Libijske nacionalne armije Haftara i predsednika vlade Nacionalnog jedinstva Saradža. Oni su bili u Moskvi početkom ove godine uoči Berlinske konferencije.

    I u velikoj meri zahvaljujući ovim naporima koje smo preduzimali zajedno sa turskim kolegama, kolegama iz Egipta i UAE, uspeli smo da pripremimo predloge koji su u velikoj meri obezbedili uspeh Berlinske konferencije koju su naše nemačke kolege pripremale nekoliko meseci i koja je usvojila važnu deklaraciju, koju je kasnije odobrio Savet bezbednosti UN. Nažalost, u toj fazi se malo pažnje posvećivalo tome da ideje koje je razvila međunarodna zajednica odobre same libijske strane.

    Neki naši partneri polazili su od činjenice da čim međunarodna zajednica u vidu Saveta bezbednosti i Berlinske konferencije, donese neke odluke, onda ostaje samo da se ubede protagonisti u Libiji da se sa tim slože. Sada praksa dokazuje da smo bili u pravu kada smo upozoravali na takav pristup, jer je sve počivalo na činjenici da ove sporazume, koji su usvojeni u Berlinu, same libijske strane nisu u potpunosti razradile.

    Zapravo, Berlin je stvorio prilično dobru osnovu, ali detalji se moraju dorađivati sada. I tu vidimo prilično pozitivne pomake: predsedavajući parlamenta njihovog Tobruka, gospodin Saleh, zajedno sa predsednikom Vlade Nacionalnog jedinstva Saradžom, pozvao je na prekid vatre, na stabilno primirje i u tom svetlu, na nastavak rada koji je prekinut u formatu 5+5, što znači format za rešavanje vojnih pitanja i za obnavljanje pregovora o ekonomskim poslovima, a pre svega o potrebi za pravednim rešenjem problema korišćenja prirodnih resursa Libije.

    Gospodin Saleh je u istom kontekstu izneo veoma važnu inicijativu o potrebi da se uzimaju u obzir interesi ne samo Tripolitanije i Kirenaike, već i Fezana, južnog dela Libije, koji se nije često pominjao u svim prethodnim raspravama. Stoga na stolu već postoje ideje koje su već testirane i isprobane u kontaktima između strana; susret koji je sazvan u Maroku između libijskih protagonista odigrao je dobru ulogu i sada, zajedno sa našim kolegama, nastavljamo da doprinosimo ovim zajedničkim naporima.

    Ovih dana smo u Ankari održali konsultacije sa našim turskim kolegama. Nastavljamo ovaj posao, razgovaramo i sa Egiptom i sa Marokom. Razgovarao sam telefonom sa kolegama ministrima spoljnih poslova Maroka i Egipta. Nedavno sam razgovarao sa italijanskim ministrom spoljnih poslova, koji je iz poznatih razloga takođe veoma zainteresovan da pomogne u rešavanju libijskog pitanja. Mislim da je sada došlo do vrlo obećavajuće završnice i pokušaćemo da aktivno podržavamo ovaj proces i doprinesemo rešenju.

    Smatramo da je apsolutno važno da se što pre prekine pauza koja traje više od šest meseci imenovanjem specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN za libijsko pitanje. Prethodni predstavnik podneo je ostavku u februaru i do sada Antonio Gutereš iz nekog razloga ne može da reši pitanje imenovanja njegovog naslednika. Postoje razlozi da se veruje da neke zapadne zemlje pokušavaju da promovišu svoje kandidate, ali naš stav je vrlo jednostavan: neophodno je da predstavnik državnog sekretara za Libiju bude koordinisan sa Afričkom unijom. Ovo je očigledna stvar: Libija je aktivna članica Afričke unije, a Afrička unija ima lični interes da pomogne u rešavanju ovog problema. Prilično detaljno sam vam objasnio trenutnu situaciju. Postoje osnovi za oprezni optimizam.

    Tagovi:
    intervju, Sergej Lavrov
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga