02:19 15 April 2021
Slušajte Sputnik
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    5969
    Pratite nas

    Ukrajina ponovo pretvara tragediju u farsu: sprema se da održi sudski proces optuženima koji su umrli pre 67 godina — Josifu Staljinu i Lavrentiju Beriji. 

    Generalno, suđenje preminulim nije prvi presedan u svetskoj istoriji. Godine 897. u Rimu je održan po zlu čuven proces pod nazivom „Mrtvački sinod“. Tada je papa Stefan Šesti organizovao suđenje nad telom svog prethodnika Formoza, koji je umro devet meseci ranije. Suđenje je održano u skladu sa svim spoljnim formalnostima: poluraspadnuti leš je postavljen na optuženičku klupu i čak je bio podvrgnut ispitivanju (za pokojnika je odgovarao njegov „advokat“ — đakon, koji je sedeo pored njega). Kao rezultat suđenja, trup je osuđen na smrt i bačen u reku Tibar. 

    Mnogo vekova kasnije, u januaru 2010. godine, nešto slično se ponovilo u Kijevu, kada su organizovali lažni sudski proces davno umrlim liderima SSSR-a i Ukrajinske SSR, i optužili ih za organizaciju gladi ’30-ih godina koja se u Ukrajini naziva Holodomor. Do prvog kruga predsedničkih izbora ostalo je nekoliko dana, a tadašnji predsednik Viktor Juščenko znao je da neće dogurati ni do drugog kruga, a ono što je zaista želeo jeste da uđe u istoriju kao čovek koji je osudio samog Staljina. Zbog toga se nisu zamarali sudskim postupcima: za razliku od prvog „Mrtvačkog sinoda “, ovog puta optuženi (pa čak ni njihova tela) nisu bili prisutni na zasedanju, bili su lišeni advokata i mogućnosti da iznesu svoju tačku gledišta. 

    Na prvoj desetominutnoj sednici upoznavanja, tužiteljka koja je takoreći pripremala optužnicu, zatražila je od suda da joj da četiri dana da pregleda 250 tomova ovog slučaja, ali joj nije data takva mogućnost. Već sledećeg jutra sud, koji je prvi put video ove brojne tomove, „pažljivo ih je proučio“ i doneo „istorijsku presudu“. Štaviše, tužiteljka se ograničila na dvominutnu primedbu, nakon čega se presuda čitala dva sata i 40 minuta, iz čega je bilo jasno da je napisana unapred. 

    A sada je Ukrajina odlučila da ponovi slično suđenje (svojevrsni „Mrtvački sinod 3“) Staljinu i Beriji. Ali ovog puta već se uzima slučaj deportacije krimskih Tatara 1944. godine. Aktuelna vlada sada ima nešto više vremena nego što je tada imao Juščenko, pa se proces priprema duže i detaljnije. Krivični postupak iz člana 442 Krivičnog zakonika Ukrajine („Genocid“) pokrenut je još u decembru 2015. godine. Godinu dana kasnije, Okružni sud u Genjičesku je odobrio sprovođenje pretkrivičnih postupaka u vezi sa ispitivanjem žrtava. U dopisu od 18. maja 2017. godine ukrajinsko tužilaštvo, predstavljajući se kao „krimsko tužilaštvo“, imenovalo je dvojicu osumnjičenih: Josifa Staljina (Džugašvilija) i Lavrentija Beriju. A nekoliko dana kasnije, u vladinim novinama Ukrajine, isto tužilaštvo je čak izvestilo da je navodno saopštilo preminulima da su osumnjičeni. Kako je to uspelo, ostaje misterija. 

    Staljin dobio i branioca

    A pre neki dan, u nastavku ove farse, Centar za pravnu pomoć u Kijevu (očigledno pošto nije dobio odgovor od optuženih) zvanično je imenovao javne pravne zastupnike optuženih kao „besplatnu pravnu pomoć“. Tako da će ovog puta Staljin i Berija imati svoje „đakone“ koji će govoriti u ime mrtvih. 

    Naravno, u normalnoj pravnoj državi takav slučaj, čak ni teoretski, ne bi mogao da dođe do sudnice. Da se proces ne bi pretvorio u farsu, postoji jasna praksa koja se tiče slučajeva koji se odnose na umrle ili poginule: pokreće se krivični postupak zbog činjenja krivičnog dela, sprovodi se istražni postupak, tokom kojeg istražitelj identifikuje osumnjičene, utvrđuje činjenicu njihove smrti i zatvara ovaj slučaj, koordinirajući ovo pitanje sa tužilaštvom. Tako se uvek događa i u Ukrajini. Ali samo ako Staljin nije osumnjičeni. Kao što vidimo, kada je ova istorijska ličnost na spisku potencijalnih optuženih, sudski postupak funkcioniše drugačije. 

    Sudeći po komentarima Andreja Domanskog, koji je imenovan za Staljinovog branioca, ukrajinski istražni sud se jednostavno pretvarao da ne zna za smrt sovjetskog lidera. „U spisu predmeta nemamo potvrdu o njegovoj smrti, možda on ostaje živ za istragu“, pojasnio je advokat. A kada Domanskog pitaju da li je prinuđen da prvi put brani mrtvog čoveka, on pojašnjava: „Pre će biti da je ovo moje prvo iskustvo sa klijentom koji će napuniti 141 godinu“. Kao što vidite, čak i advokat, a ne samo istražitelji, ne isključuje mogućnost da je Staljin živ. Domanski takođe pominje istorijske presedane (očigledno imajući u vidu „Mrtvački sinod “): „U istoriji je bilo primera ekshumacije osumnjičenih sa njihovim daljim iznošenjem na sudu. A onda su ubijeni“. Dakle, moguće je da će se ukrajinski sudski izvršitelji pojaviti kod zidina Kremlja, gde je Staljin sahranjen. 

    U principu, presuda još jednog u nizu sudova protiv lidera SSSR-a je već jasna. Kijevske vlasti će od ovoga još jednom napraviti političku predstavu, kao u slučaju suđenja za glad ’30-ih. Na primer, sada se u ukrajinskim udžbenicima može naći da su Staljin i njegovo okruženje 2010. godine „zvanično osuđeni za Holodomor“. Što inače nije tačno. Tada je, na kraju krajeva, u izreci sudske odluke samo zabeležena činjenica smrti svih okrivljenih, a zaključak o njihovoj krivici naveden je samo u optužnici koju je pročitao sudija. Ni Kijevski sud nije smislio kaznu mrtvima. Najverovatnije je sada planirano ponavljanje ovog scenarija, ali uz učešće advokata. 

    Pokušaj podsticanja nezadovoljstva krimskih Tatara

    Jasno je i zašto se održava čitava ova predstava. Kijev na tako ekstravagantan način ponovo pokušava da rasplamsa nezadovoljstvo krimskih Tatara, iskorišćavajući tragične stranice istorije. Već dugo i neuspešno se time bavi „Medžlis krimskotatarskog naroda“ (krimskotatarsko nacionalno udruženje), koji je sa Krima pobegao u Ukrajinu. Tema genocida i kažnjavanja odgovornih za njega je tradicionalna mantra ovih pojedinaca koji su u Rusiji identifikovani kao ekstremisti. 

    Deportacija krimskih Tatara (kao i drugi slučajevi prisilne migracije naroda) davno, još u SSSR-u, osuđena je na zvaničnom nivou. Pravna rehabilitacija svih naroda i nacionalnosti koje su izložene represiji, potvrđena je i u savremenoj Rusiji. Na poslednjoj konferenciji za štampu Vladimir Putin je te deportacije nazvao „tragičnim, teškim i crnim stranicama“ ruske istorije. 

    Istovremeno, ove stranice se ne smeju brisati iz globalnog konteksta, kao što to poslednjih godina pokušavaju zapadni i ukrajinski političari i politikolozi koji su im se pridružili. Ali tužioci koji vode slučaj „Mrtvački sinod 3“ već počinju da razmišljaju o formiranju međunarodnog tribunala za slučaj deportacije iz 1944. godine. Ali u ovom slučaju, na nivou tribunala, neophodno je razmotriti sve činjenice prisilnog raseljavanja naroda u 20. veku. I ispostaviće se da deportacija krimskih Tatara ni izdaleka nije najveća tragedija (kako u pogledu broja raseljenih lica, tako i u pogledu broja žrtava). Ispada da je za optuženičku klupa potrebno iskopati ne samo Staljina, nego i tadašnje lidere Sjedinjenih Država, Britanije, Poljske, Češke i gotovo svih zapadnih zemalja. 

    I London organizovao masovna preseljenja naroda

    Recimo, mnogo je masovnija i brutalnija deportacija etničkih Nemaca nakon Drugog svetskog rata koja je bila rezultat konsenzusa država pobednica. Štaviše, objašnjena je na isti način kao i „staljinističke deportacije“, kao želja da se izbegnu etnički sukobi koji bi doveli do većeg broja žrtava. Podsetimo, i preseljavanja Ukrajinaca iz Poljske ili Poljaka iz Galicije — iz nekog razloga još uvek ne postoji pitanje vraćanja njih u njihovu istorijsku domovinu (kao što se to radi sa krimskim Tatarima). A tema restitucije u Poljskoj i dalje deli političko društvo. 

    Najmasovnija i najkrvavija migracija naroda je „razmena stanovništva“ tokom podele Britanske Indije ’40-ih. Tada je preseljeno više od 14 miliona ljudi (nekoliko puta više nego tokom deportacije krimskih Tatara), mrtvih i nestalih ima stotine hiljada, ako ne i miliona. Ali britanski istoričari se radije prisećaju „staljinističke deportacije naroda“ umesto ove masovne tragedije koju je organizovao London. Štaviše, Britanije i SAD su nastavile sa praksom prisilnog preseljavanja naroda sve do ’70-ih, kada su iselili celokupno stanovništvo arhipelaga Čagos. 

    Iz nekog razloga, nikome nije palo na pamet da osumnjiči tadašnje predsednike i premijere Zapada sa ciljem sprovođenja „mrtvačkih sinoda “. Samo kada je reč o Staljinu može se prirediti ovakva predstava.  

    Vredi ponoviti da je svaka deportacija naroda užasna tragedija. Ali suđenja istorijskim ličnostima u skladu sa zakonima i kodeksima našeg doba su ismevanje pravde, istorije i zdravog razuma. 

    Pročitajte i:

    Pogledajte i Sputnjikovu emisiju „Moja Rusija“ – „Tajne Staljinovog atomskog bunkera“

    Tagovi:
    krimski Tatari, Ukrajina, sudski proces, Lavrentije Berija, Josif Staljin
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga