09:45 07 Mart 2021
Slušajte Sputnik
    Rusija
    Preuzmite kraći link
    0 726
    Pratite nas

    ”Mi danas držimo u progonstvu decu koja ni za šta nisu kriva”, kaže Natalija Solženjicina, supruga ruskog nobelovca koji je prvi otkrio svetu Gulag, komentarišući peticiju za podršku ”deci Gulaga“, koju je potpisalo više od osamdeset hiljada ljudi u Rusiji.

    Potpisnici traže da se donese zakon kojim bi se po hitnom postupku omogućilo deci nekadašnjih žrtava represije da se vrate u mesta iz kojih su nekada njihovi roditelji odvedeni u logore, a oni u dečje domove.

    Svojevremeno je država njihove roditelje poslala u logore a njih u dečje domove. Nikad im nisu vratili građanska prava koja je 1937. godine, Nikolaj Ježov, šef NKVD-a, jedan od organizatora Velikog terora oduzeo naređenjem ”O operaciji represiranja žena i dece izdajnika domovine”. Žene ”izdajnika” su osuđivane na 5 do 8 godina u logoru. Njihova deca stara od 1 do 15 godina su slana u dečje domove. Prema podacima Muzeja istorije Gulaga, na osnovu tog naređenja kažnjeno je 18 000 žena, a u domove je dospelo više od 25 hiljada dece.

    Posle oslobođenja bivši logoraši nisu imali pravo da žive u velikim gradovima, mogli su da se približe najviše na 100 kilometara od grada. Teško su dobijali i posao. Mnogi nisu imali novca ni da doputuju do rodnih mesta i ostajali su u gradovima najbližim logorima iz kojih su izašli, a ako bi i uspeli da stignu u svoj grad - u njihovom stanu je već živeo neko drugi.

    Godine 1991. donet je zakon ”O rehabilitaciji žrtava političke represije”, prema kome se i deci represiranih daje status postradalih od represije. Dobili su pravo da se vrate u mesta gde su njihovi roditelji živeli pre hapšenja i tamo dobiju stanove. Kasnije je u zakon uneto da i deca koja su rođena u logorima, mogu da pretenduju na ista prava.

    Ipak, sa birokratske tačke gledišta, procedura vraćanja kući je veoma komplikovana. Potrebno je nabaviti čitav niz dokumenata vezanih za život pre logora, pa za period u logoru, pa dokaz da je logoraš rehabilitovan… posle toga sledi stajanje u red za  besplatan stan zajedno sa velikim brojem onih koji imaju to pravo po raznim osnovama. Tako da golgota nekad traje i godinama, tokom koji su oni i dalje izgnanici.

    Termin Gulag, skraćenica za Državnu upravu logora, nastao je 1919. ali je postao poznat i korišćen je za sve logore koji su tridesetih godina nicali kao pečurke po celom SSSR. Zato Solženjicin ceo taj sistem naziva „Arhipelag Gulag“. Povodi za masovno odvođenje ljudi u logore bili su kolektivizacija i industrijalizacija koji su izazivali veliki otpor. Ljudi nisu bili spremni da daju poslednju kravu, ili poslednje zrno pšenice državi, a da svoju decu ostave bez hleba. Nije im bilo važno ni to što je ta hrana potom deljena gladnima, kojih je tih godina bilo mnogo. Dolazilo je i do ustanaka koji su u krvi gušeni.  Ljude su slali u logore gde su korišćeni kao besplatna radna snaga.

    Za kontrarevolucionarnu delatnost i organizaciju terorističkih napada, za špijunažu optuživani su i članovi partije, i rukovodioci i polupismeni ljudi koji nisu umeli ni da ponove za šta su optuženi. Pred represijama su bili svi jednaki – od rukovodilaca do novorođene dece.
    Vorkutski popravni zatvor, jedan od glavnih u sistemu Gulaga
    © Sputnik
    Vorkutski popravni zatvor, jedan od glavnih u sistemu Gulaga

    Metode vaspitanja dece bili su surove. Vaspitači su im govorili  da nikome nisu potrebni, braća i sestre nisu mogli biti u istom logoru, a kad bi ih vodili u šetnju pokazivali su na njih prstom – ovo su deca neprijatelja naroda. Deca su prolazila istu torturu kao odrasli. Jedino niko u njih nije smeo da puca.

    Majke nisu imale pravo da ih traže kad bi izašle iz logora, a nisu ih ni mogle naći jer su im najčešće menjana imena, kako bi se zatro trag neprijatelja države.

    Ponekad su ogorčena deca, ljuta na ceo svet i na život, imala želju da se osvete odraslima, postajali bi surovi kriminalci koji se ničega nisu bojali. Mali je broj onih koji su se mogli vratiti normalnom životu, a to je uglavnom zavisilo od vaspitača koji je mogao biti čovek, ili nečovek.

    Eksponati Državnog muzeja istorije gulaga u Moskvi
    © Sputnik / Evgenyi Samarin
    Eksponati Državnog muzeja istorije gulaga u Moskvi.

    Informacije o Gulagu su dugo bile državna tajna. Istraživači su operisali samo pretpostavljenim brojem žrtava. Odeljenje istorije Ruske akademije nauka i umetnosti formiralo je 1989. godine specijalnu komisiju koja je prva objavila stvarne podatke o represijama u sovjetskom periodu i opovrgla nekadašnje podatke o „milionima i milionima“ žrtava represije. Prema tim podacima, u logorima je bilo najviše ljudi 1950. godine, ukupno, 2,5 miliona.

    Posle Staljinove smrti, mnogi su bili amnestirani. Zvnično, Gulag je prestao da postoji 1960, ali starci, koji i danas nosi etiketu „deca“ i dalje traže pravdu.

    Predloženi zakon bi rešio upravo taj problem, jer je od 25 000 takve ”dece” danas u životu  samo oko hiljadu i po. Sutra već može biti kasno.

    Sve emisije „Moj pogled na Rusiju“ pogledajte OVDE.

    Tagovi:
    Moj pogled na Rusiju, Ljubinka Milinčić, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga