01:32 16 Maj 2021
Slušajte Sputnik
    Fudbal
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 300
    Pratite nas

    Mudri Era, jedini trener koji je vodio tri najveća španska kluba, ponosni engleski „šeširdžija“, ujedinitelj Srbije, porodični domaćin, mentor, nosilac očinske figure mnoge srpske dece u inostranstvu – Radomir Antić je preminuo na današnji dan 2020. godine, ali njegova baština traje i trajaće, dok je njegovih savremenika i fudbalske igre.

    Rade Bogdanović: Ja retko menjam mišljenje, moj prvi utisak ostaje. Kad sam došao u Madrid bilo je „Bog na nebu, Radomir na zemlji”. Ne možete da razumete to. Madrid je to. Metropola svetskog fudbala. Imao je, onako, šmek, imao je prilaz igraču… Mudar, pa Užičanin je to...“

    Ponosni Užičanin je rođen u Žitištu, po želji svoje majke, a u grad koji je smatrao svojim stigao je kao šestogodišnjak, u talasu migracija koji je usledio posle završetka Drugog svetskog rata, na ovim prostorima započetog baš na dan njegove smrti, 79 godina ranije.

    Sa imenom svog ujaka, narodnog heroja Radomira Brkića, Antić je na čuvenom užičkom Vlajkovom igralištu, iznad sadašnjeg stadiona, počeo da „tera loptu“, a na jednom gradskom turniru ostavio je toliko jak utisak na emisare Slobode.

    „Dolazili su treneri iz Slobode da gledaju, videli su ga i pozvali da dođe u podmladak. On je bio svestran, zanimao ga je sport. Igrao je košarku, rukomet, ma svim sportovima se bavio. U jednom trenutku je morao da se opredeli i izabrao je fudbal, bio je to popularniji sport, a Sloboda… Celo Užice je dolazilo da gleda utakmice Slobode“, rekao je autoru Aleksandar Šarčević, jedan od najboljih Radomirovih prijatelja.

    Trg Partizana i – Partizan

    Sin penzionisanog majora JNA Jova Antića se izdvajao od druge dece, bio je predan školi i nekako povučen, svedoče njegovi ispisnici, ulica ga nije zanimala, nije imao ni vremena za to jer su sport i škola bili na prvom mestu.

    Odrastanje je sa sobom nosilo i nove izazove, Radomir je momačke dane, uz redovne aktivnosti, provodio i u legendarnoj Gradskoj kafani, o kojoj je sa mnogo ljubavi i sete govorio u poznim godinama života.

    „To me mesto gde se osećam zadovoljno. Sećam se vremena u kom sam živeo, koje sam doživeo. Tu se vraćam u vreme koje mi mnogo prija“, rekao je Radomir Antić gostujući na Prvoj televiziji 2017. godine.

    Voleo je da se vrati u to vreme jer je iz Užica otišao posle samo jedne odigrane seniorske sezone u Slobodi – i to u Skoplje, čiji Vardar je imao veliku želju da sjajnog mladog fudbalera vidi u svojim redovima.

    Antić gotovo da je postao stanovnik sadašnje makedonske prestonice, preko nedelje je trenirao sa Vardarom, vikendom igrao za Slobodu i praktično da je sve bilo spremno za njegovu selidbu na jug.

    Tadašnji trener Slobode, jedan od najboljih napadača u istoriji Partizana Marko Valok imao je drugačiju ideju.

    ​„Uzmite tog dečka, interesantan je, njegov talenat bi mogao da bude koristan u Partizanu“, glasila je Valokova poruka upravi beogradskog kluba.

    Uprava Slobode nije bila oduševljena takvom idejom – na scenu je stupio otac Jovo i izneo ultimatum. Pravi vojnički. Sa težinom.

    „Znam da vam je moj sin potreban, ali molim vas, shvatite i mene kao oca. Radomir mora da završi školu. To je moja želja i sin mora da me posluša. Ili ga pustite, ili, ja vam garantujem, nikad više šutnuti loptu neće”, navodno je rekao stariji Antić.

    Oca porodice je služba odvela u Beograd, Radomir nije imao takvu nameru, ali je poziv Partizana značio sve.

    „Dečačka želja mi je bila igranje u Partizanu. To je bilo više nego zadovoljstvo“, govorio je Antić.

    Mladi Radomir je studije mašinstva polako ostavljao iza sebe, Fakultet za sport i fizičko vaspitanje je preuzeo primat, a njegovo ime je postajalo sinonim za kvalitetnog, poštenog, predanog fudbalera, koji je kao kapiten crno-belih podigao trofej šampiona Jugoslavije posle 11 sušnih godina za klub iz Humske 1.

    Uradio je sve što je mogao, upisao i jedan nastup za reprezentaciju velike države pa je došlo vreme za novi, veliki izazov i otvaranje novih stranica.

    Dva gola za istoriju 

    Prva stanica Antićevog proputovanja po Evropi bio je Istanbul, gde je proveo godinu dana u ekipi Fenerbahčea, što je došlo kao posledica poziva Tomislava Kaloperovića, legende Partizana.

    Gol u utakmici odluke o šampionu Turske protiv Galatasaraja je bio dovoljan da Antić završi svoju odiseju u toj državi, usledio je dvogodišnji boravak u Saragosi, gde su ga navijači prozvali „ličnim Bekenbauerom“, a krunu svoje fudbalske karijere doživeo je u kolevki tog sporta – u Engleskoj, odnosno gradu Lutonu.

    ​„Svi u klubu smo imali nadimke koji su bili skraćenice naših imena. Neko ga je jednom nazvao „Radi” i pomislili smo da to zvuči sjajno. Ponekad smo ga zvali punim imenom da bi dobio osećaj kao da je kod kuće, ali smo se uvek smejali tome kako smo izgovarali njegovo puno ime i prezime”, rekao je autoru Antićev saigrač iz Lutona Riki Hil.

    Engleski reprezentativac je sa divnim žarom u glasu govorio o legendarnom Srbinu, istakavši da je u njemu veliki broj mladih fudbalera video mentora, starijeg brata, lidera koga je trebalo slušati i pratiti.

    „Uvek je imao ideje kako bismo nešto mogli da uradimo bolje, kako da na malom delu terena napravimo što veći slobodan prostor da bismo bolje napali protivničku odbranu. Nije govorio o tome da želi da bude trener, ali smo videli da je pokazivao sklonosti ka tome po nivou fudbalskog znanja koje je imao i načinu na koji je sve to delio sa nama. Razgovarali smo i o fudbalu u Jugoslaviji, govorio nam je o Partizanu i Crvenoj zvezdi, o talentu koji imaju vaši fudbaleri. Tako smo lakše mogli da razumemo gde je Radi naučio tako dobro da igra fudbal”, govorio je Hil.

    I u tom klubu je Antić postigao pogodak za istoriju, iako nikada nije imao izraženu ambiciju da bude napadač. Sve se dogodilo 14. maja 1983. godine, Luton je morao da igra na rezultat protiv Mančester sitija, ne bi li opstao u Premijer ligi.

    Antić je u 84. minutu meča zatresao mrežu rivala i doneo najveću radost fudbalskom Lutonu u njegovoj istoriji.

    Ulazak u legendu

    Četiri godine po završetku fudbalske karijere seo je na trenersku klupu – radio je u Saragosi, Real Madridu i Ovijedu, pre nego što je 1995. godine stigao u ekipu gde je doživeo najveći uspeh – u Atletiko Madrid.

    ​Klub moćnog vlasnika Hesusa Hila je bio davljenik, rastanak sa legendom kluba i jednim od najboljih španskih trenera svih vremena Luisom Aragonesom je bio više nego buran, a ekipa je bila daleko od šampionskih ambicija.

    „Imao sam razgovore i pregovore sa drugim klubovima, možda je sa ekonomske strane bilo i boljih ponuda, ali sam hteo, kao pravi Srbin, da pokažem da vredim u najtežim uslovima. Moj odlazak u Atletiko je bio potpuno lične prirode, hteo sam da dokažem sebi da vredim”, rekao je Antić.

    Hil je pronašao keca uz rukava, angažovao je Antića, a on je posegnuo za starim trikom i u ekipu je doveo ljude u koje je verovao.

    Jedan od njih bio je Milinko Pantić, čovek koji je prelako otišao iz Partizana i u Grčkoj stekao reputaciju majstora s loptom.

    „Bio je peti avgust. Noću sam stigao u Madrid, sačekali su me Antić i njegov pomoćnik Rešad Kunovac i odmah sam otišao u kamp gde je ekipa obavljala pripreme. Bez potpisanog ugovora. Nisu verovali Radomiru, nisu verovali u mene. Prvih pet dana su me gledali ispod oka, mislili su da je Antić doveo zemljaka, rođaka… Neprijatan osećaj”, govorio je autoru Pantić.

    Sve se promenilo tokom sezone, Lozničanin je briljirao, protiv Barselone je postigao čak četiri gola na utakmici u Kupu Kralja, što je uz sjajnu sezonu u Primeri Atletiku donelo duplu krunu u španskom fudbalu.

    „Svaka ekipa je ogledalo svog trenera. Njegov osmeh i sreća koju je emitovao, sve se to odrazilo na svlačionicu. Uvek je bio optimista, nikada se nije brinuo previše o protivničkim ekipama, mislio je samo o svom timu i želeo da on izgleda što bolje. Atmosferu iz svoje kuće je preneo na ekipu, uveo je disciplinu, ali nikada nije gazio igrače. Sve je radio šmekerski, ali se znalo ko kosi, a ko vodu nosi”, istakao je Pantić.

    Kako to obično biva, veliki uspeh Atletika je na vrata kluba doveo i ljude sa velikim interesima, a gazda kluba Hesus Hil verovao je da se u fudbalsko poslovanje razume bolje od drugih, pa i od Antića.

    ​Nije hteo Hil da dovede mladog Ronalda, tada nadolazeću zvezdu svetskog fudbala i to za mali novac, ali je potom nagomilao veliki broj igrača, bez apsolutne saglasnosti Antića i potpuno uništio hemiju.

    Svedok tog vremena bio je Rade Bogdanović, povremeni reprezentativac Jugoslavije, koji je u Atletiko stigao na preporuku bivšeg Antićevog pulena, Slaviše Jokanovića, kako bi doneo ravnotežu u tim, kroz ulogu trećeg napadača, iza preskupog Kristijana Vijerija i starosedeoca Kika.

    „Atletikovo ulaganje te godine je bilo ravno ulaganju Pari Sen Žermena godine kada su kupili Nejmara. To je ta vrednost novca. Tada za tebe da neko da milion, dva? Hil je hteo da odskoči, osvojio je duplu krunu, hteo je da bude neko ko će da parira Barseloni i Real Madridu. Nije bilo lako ukrotiti predsednika koji ne zna ništa o fudbalu, ali ima mnogo para. Dok je dve godine slušao Radomira... Ne kažem da ga je sklonio na stranu, ali ga nije slušao, počeo je da se ponaša kao i većina tajkuna u srpskom fudbalu”, rekao je Bogdanović.

    Rastanak je bio neminovan, Antić je otišao iz kluba, a Bogdanović navodi da je udeo u tome imao italijanski lobi, predvođen fudbalerom Vijerijem, agentom Ernestom Brozetijem i Antićevim naslednikom Arigom Sakijem.

    Antić se vratio u svoj Ovijedo, potom je seo i na klupu Barselone, čime je postao jedini trener koji u svojoj biografiji ima tri najveća španska kluba, da bi svoju odiseju u toj zemlji završio kao šef stručnog štaba Selte, gde je legendarnom kapitenu Partizana Saši Iliću, čoveku sa najviše odigranih utakmica u crno-belom timu, omogućio da oseti čar inostranog fudbala po prvi put. 

    Žal za Srbijom

    Četiri godine je bio bez angažmana sve dok 2008. godine nije pozvala – Srbija, kao gotovo uvek, u teškoj poziciji, sa namerom da svoj reprezentativni fudbal podigne na viši nivo, ali bez realnog plana za sprovođenje.

    Antić je to uspeo, Srbija je disala kao jedan, briljantnim kvalifikacionim ciklusom je izborila plasman na Svetsko prvenstvo u Južnoafričku Republiku, ali je i tamo sve krenulo po zlu – zbog mešetarenja ljudi koji su, jednako Hilu, mislili da znaju bolje od Antića.

    To je ostala rana na duši sjajnog trenera i velikog čoveka.

    „Bilo mi je malo žao kada sam pokrenula temu o Svetskom prvenstvu i reprezentaciji. Nije želeo o tome da govori. Čini mi se da je bio razočaran svime što se dogodilo, a pre svega pojedinim ljudima iz srpskog fudbala“, svedočila je autoru novinarka Sportkluba Marija Sekulović, koja je imala čast da bude Antićev gost u Španiji.

    Šest godina kasnije, Antić se ponovo našao na srpskom terenu kao trener – poslednji put i to na poziv mladog humanitarca Jovana Simića, u utakmici pod nazivom „Asovi za decu“.

    „Dolazi Radomir... Sama njegova pojava je izazivala poštovanje, nekako se ponaša kao gospodin, priča kao gospodin, razmišlja kao gospodin. Vidiš ga, upoznaš ga i prva stvar koja ti padne na pamet je – autoritet. Ogroman autoritet, harizma i fudbalsko znanje, to su tri stvari kojih se sećam prvu loptu i ostaće za ceo život“, rekao je autoru Simić.

    Pobedio Antić je sa 5:4, trebalo je da humanitarna utakmica bude održana i u njegovom Užicu, ali nažalost do toga nije došlo. Ipak, njegovo Užice mu se odužilo, nazvalo je gradski stadion po njegovom imenu, da traje zauvek.

    Srbija mu se nije odužila i nikada neće moći, ali je sigurno da Radomir i na onom svetu voli svoju Srbiju, navija za nju i nada se da će se ona ponovo naći na Mundijalu – možda već 2022. godine u Kataru.

    ​► Matić za Sputnjik: Vidić mora da ima podršku države, da ga sutra ne bi jurili kriminalci /video/

    ► Đorić za Sputnjik o Kokezinoj ostavci: Logičan potez – Terzić bi bio dobro rešenje, ali...

    ► Krasić za Sputnjik o „pozivu iz Moskve“ i Srbiji kao posebnoj emociji

    Tagovi:
    Radomir Antić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga