04:03 08 Maj 2021
Slušajte Sputnik
    Košarka
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Sputnjikov sportski paketić (27)
    0 01
    Pratite nas

    Kako samo romantično zvuči ideja da dva najpopularnija košarkaška kluba u Srbiji, Partizan i Crvena zvezda, zaigraju u elitnom evropskom takmičenju – Evroligi. U odlazećoj godini smo videli da je ta ideja bila tako blizu, a tako daleko, te da su se večiti rivali ponovo suočili sa duhovima prošlosti.

    Na isteku desetogodišnjice od spektakularnog plasmana na Fajnal-for Evrolige i tragičnog poraza u polufinalu od Olimpijakosa, Partizan se nalazi na novom početku, pet godina pošto je klub i definitivno napustio prvi ideolog – Duško Vujošević.

    Imenovanje Nikole Pekovića, njegovog nekadašnjeg učenika za predsednika i dolazak Miroslava Berića na poziciju prvog operativca, značio je tračak nade za navijače Partizana koji su se tokom drugog mandata Vujoševića u ovom veku suočili sa jednim od najtežih poraza posledično povezanim sa kasnijom finansijskom i rezultatskom krizom.

    Renesansa je ostala pusti san, Peković je bio tu samo da „pogura“ odlazak svog učitelja, a ubrzo je i Berić shvatio šta se krije iza celog projekta pa je napustio klub koji je u daljem periodu funkcionisao na isparenjima stare slave i neizvesnosti svakog novog dana.

    ​Kao spasonosno rešenje pojavio se Ostoja Mijailović, tadašnji poslanik vladajuće partije, koji je dobio veliki vetar u leđa nakon što je u klub uspeo da dovede Andreu Trinkijerija, trenera sa evroligaškom reputacijom.

    I činilo se da sve kreće nabolje, ali...

    Veliki novac je uložen u prošlosezonski tim Partizana, italijanski trener je imao odrešene ruke, ali ne i sreću – pandemijske okolnosti, prekid takmičarske sezone i nastupajuća finansijska kriza su srušile ideju o tome da crno-beli kroz Evrokup stignu do Evrolige.

    A, sve je išlo u pravom smeru, Partizan je zaista igrao sjajno, publika se vratila na tribine, sve je izgledalo kao bajka, ali se na kraju pretvorilo u košmar i novu neizvesnost od svakog sutrašnjeg dana, o čemu je i Mijailović govorio za Sputnjik.

    „Sada je vreme da je najvažnije preživeti“, rekao je Mijailović.

    Trinkijerijev letošnji odlazak iz kluba je bio obavijen velom intriga i poluinformacija iz kojih je jasno zaključiti da ispravnih nije bilo, te da je još jedna nada navijača Partizana da je vreme jada prošlo bila ugašena u razočaranju.

    Vlado Šćepanović, Trinkijerijev pomoćnik je pokušao da nastavi ideju, bez uspeha, u klub je posle njega stigao Sašo Filipovski, a u poslednjim danima 2020. godine ekipu su počeli da napuštaju igrači, što znači novu rekonstrukciju tima usred sezone, na šta su navijači Partizana „već davno navikli“.

    U takvim okolnostima Partizan u novu godinu ulazi samo sa jednim ciljem – da pronađe hemiju izgubljenu u pandemijskim okolnostima i pokuša, za početak, da se vrati na put ideje o novom pridruživanju eliti evropske košarke, a da potom, uz nadu da će ga sreća ponovo pogledati i da dobije novu nadu u ostvaranje cilja.

    Ništa drugačije nije ni u taboru večitog rivala, s tim što je Zvezda u elitnom društvu već godinama, ali i dalje ne može da napravi korak više i ponovo se suočava sa problemima koji nisu izgledali kao izvesni.

    Kako je samo izgledala moćno ekipa Crvene zvezde onih godina kada je Dejan Radonjić imao trenersku tablu u rukama i odgovornost da zamišljeno pretvori u realno...

    Nažalost njenih navijača, godine transformacije, zamrzavanja, menjanja imena, transformacija, vraćanja na staru adresu kao da su sa sobom nosile usud da Zvezda i dalje gleda na to vreme, ne uspeva da se otrgne od osećaja ugroženosti i da krene koracima napred.

    Radonjić je olako ispušten, pokušavalo se u kasnijim godinama sa eksperimentima kroz angažovanje mladog trenera Dušana Alimpijevića, pa iskusnog grčkog đaka Milana Tomića, sve do legende kluba koja je trenerski zanat pekla u Nemačkoj – Saše Obradovića.

    ​Sa velikim ushićenjem navijači Zvezde su dočekali da se jedna legenda vrati u klub, Obradović nije krio identičan osećaj, ali se sve pokazalo kao prevelik zalogaj zbog čega je rastanak bio neminovan.

    Koliko god Obradović bio kvalitetan trener, on je, kao što je rečeno, taj posao naučio na nekom drugom mestu gde je jasno postavljeno pravilo – „koliko para, toliko muzike“, što je uprava Zvezde, na čelu sa Nebojšom Čovićem, pokušala da isprati odgovarajućim tonalitetom budžeta.

    Iako je Čović govorio da se neće ponoviti situacija iz perioda kada je Tomić slobodu da dovede veliki broj stranih igrača, Obradoviću je dozvolio takav luksuz i ponovo pogrešio jer su rezultati na elitnom nivou ukazivali da je srpski trener u sebi imao i previše nemačkih osobina koje su na kraju rezultirale i pobunom u svlačionici.

    A, to je nešto što je nedopustivo u aktuelnim okolnostima, kada nema publike, nema huka sa tribina, nema dodatnog impulsa igračima, već su oni svedeni na to da sami iz sebe crpe energiju i, nužno, da dobijaju pozitivne signale od stručnog štaba.

    Kritike domaćih igrača, odstranjivanje talenata, dovođenje igrača kojima je dres Zvezde samo prolazna stanica, sve su to bili sastojci za gorku čorbu koja je Obradoviću servirana u momentu kada je saznao da je njegov posao završen na Malom Kalemegdanu.

    „Mi smo do sada iskoristili 18 od 20 igrača. Dovođenjem poslednjih stranaca došlo je do promene u hemiji. Trener i stručni štab određuju ko će doći, a na nama je da to sprovedemo. Mi smo to i uradili, a potom smo nekako počeli da padamo. Izgubljena hemija, samopouzdanje...“, rekao je nedavno Čović gostujući na TV Prva.

    U celoj toj situaciji on je našao „keca iz rukava“ – Dejana Radonjića, poslovično opreznog čoveka i trenera koji zna kako se drži ekipa na okupu i ne dozvoljava da bilo ko iskoči iz zadatih okvira.

    Nedostatak hemije, u oba večita rivala, delovao je kao misaona imenica u nekim ranijim vremenima, ali je era „nove normalnosti“ i to pitanje stavila na dnevni red, pa je ono prvi zadatak za sve aktere u taborima Partizana i Crvene zvezde da u 2021. godini pronađu način da ponovo budu mašine kakve su nekada bile.

    I da usreće navijače, a oni će to znati da vrate – jednog dana, kada im okolnosti to budu dozvolile.

    ► Sabonisov sin – majstor ni sličan slavnom ocu

    ► Najbolji igrač na Jadranu „zarobljen“ između Partizana i Crvene zvezde

    ► Srbinova priča za koju je mala i Ginisova knjiga

    Tema:
    Sputnjikov sportski paketić (27)
    Tagovi:
    Nebojša Čović, KK Crvena zvezda, Ostoja Mijailović, KK Partizan
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga