08:43 21 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Tomislav Nikolić sa Orlićima

    Doček fudbalskih šampiona: Stvarno je moguće

    FOTO TANJUG / OKSANA TOSKIC
    Srbija
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 281
    Pratite nas

    Pobeda mlade fudbalske sekcije Srbije osim sportskog predstavlja i nacionalni uspeh. Onu toliko čekanu dobru vest. Ona je preko potrebni adrenalin usled svih uslova, zahteva i prepreka koji svakodnevno odzvanjaju iz TV dnevnika. Zato dođite večeras pred Skupštinu grada Beograda.

    Reprezentativci Srbije stigli u Beograd
    © Foto : Tanjug/Sava Radovanović

    Istorijska anegdota beleži da je Aleksandar Makedonski posle silnih bitaka i pobeda seo na jedno brdo i počeo da plače. Nije imao više šta da osvaja.

    Vukašin Jovanović, mladi fudbalski reprezentativac Srbije, kleknuo je u subotu ujutru na travnjak stadiona na Novom Zelandu i počeo da plače. Nije imao više šta da osvaja. Ali samo na tom prvenstvu. Ostala osvajanja su tek pred Vukašinom, a njegov plač, za razliku od onog Aleksandra Makedonskog, plač je sreće, krik iz leve srčane pretkomore, reakcija stomaka i urlik iz duše: moguće je.

    Poznati borac za ljudska prava iz Srbije seo je u subotu uveče ispred televizora, pustio TV Pink, ulogovao se na svoj nalog na Tviteru i počeo da nariče. Napisao je: „Pinkove Zvezde zajedno pevaju 'Vidovdan'. Sabornost”.

    Tri (različita) osvajača

    Sva trojica pomenutih („borcu” namerno nećemo pominjati ime da ga ne bismo reklamirali, jer je njegov potez plastični primer ličnog advertajzinga) su osvajači. Svaki u svom sektoru, svaki u svoje vreme i svaki zarad nekog (višeg) cilja.

    Prvi je to radio jer se tada ili osvajalo ili si bio osvojen, da uprostimo.

    Drugi prvenstveno zbog činjenice da je san svakog muškog građanina Srbije od kad se rodi da gleda fudbalsko finale Srbije i Brazila, a većini njih i da igra u tom finalu. I pobedi, naravno.

    Treći pak osvaja javni prostor boreći se za ljudska prava, agitujući protiv diskriminacija, zabrana i stereotipa, ali robuje stereotipima. Na njemu se najbolje može primeniti ona maksima da pravila smišljamo za druge, a izuzetke za sebe. I zato na pitanje:

    „Šta je sporno u zajedničkom pevanju pesme 'Vidovdan'”, upotrebljava izlizani izraz na ovoj društvenoj mreži: #samokazem. On kao eto samo to kaže i samo konstatuje da se „vidi da pevaju onako složno i iz srca, kao da će u boj”. Dakle, citirani, kao, nema stav, ali taj stav provejava iza svakog slovnog znaka i glasi: da nisam ovo što jesam i da ikako mogu, zabranio bih ovu pesmu. A očito mu smeta i zajedništvo, pa rečju „sabornost” hoće da poruči istomišljenicima da sa Pinka (ponovo) Srbi kreću u osvajanja.

    Ne, nema nikakvih osvajanja. Sem onih na sportskom terenu. Sve ostalo je samo tviteraško teranje vetra kapom, dizanje prašine i poslovično nasilno vraćanje u devedesete, jer samo u tom slučaju pojedini mogu da obavljaju svoj posao kako treba 2015.

    Omaž sabornosti

    A mladi fudbaleri Srbije su baš zbog te, ako hoćete, sabornosti i osvojili ovo svetsko prvenstvo. Bili su kao jedan. I to mladi koji nisu zapamtili Slobodana Miloševića, ratove, izbeglice… koji su imali najviše četiri a većina njih dve ili tri godine za vreme NATO agresije — dakle deca postpetooktobarske Srbije. Deca godina nade koja se nije ostvarila, klinci željni radosti koje nije bilo, naraštaji koji vape za dobrim vestima koje su izostale.

    Većina ovih momaka nije mogla da se raduje pobedama odbojkaša ili onom istorijskom uspehu košarkaša iz Indijanopolisa (kad su selektor Pešić i košarkaši pobedili američki drim-tim na njihovom terenu, a potom i osvojili svetsko prvenstvo) samo na arhivskim video-snimcima.

    Pobeda samopouzdanja

    Naime, ova pobeda mlade sekcije (pa još, naglašavamo, protiv Brazila) osim sportskog predstavlja i nacionalni uspeh. Onu toliko čekanu dobru vest. Ova pobeda je adrenalin koji je bio potreban usled svih uslova, zahteva i prepreka koji svakodnevno odzvanjaju iz TV dnevnika.

    Adrenalin koji vraća samopouzdanje. Uspeh koji vraća veru da je moguće biti prvi u fer borbi uprkos i domaćim saplitanjima (nekim igračima — namerno im imena nećemo pominjati — srpski klubovi nisu dali da odu na prvenstvo). Ova pobeda nedvosmisleno pokazuje da nije odlika srpskog mentaliteta pesimizam, odustajanje, očaj… već: igraj i pobedi. Stvarno je moguće.

    Tagovi:
    prvaci, šampioni, reprezentacija, fudbal, sport, Brazil, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga