16:36 11 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Paljenje manastira na KiM

    Sećanje na pogrom: Ni slučajno nemojte razgovarati na ruskom

    © Foto : Youtube/Predsednik R. Srbije
    Srbija
    Preuzmite kraći link
    6470
    Pratite nas

    Jevgenij Baranov je ruski TV reporter koji je tokom agresije NATO-a na SRJ 1999. i pogroma 17. marta 2004. izveštavao iz Beograda i sa Kosova. Prenosimo njegove uspomene iz vremena pogroma, pre 12 godina.

    Francuski kapetan očigledno želi da nam pomogne.

    „Shvatite, nemam slobodnih ljudi da vam dam pratnju! Vidite i sami šta se dešava! A bez pratnje nemam pravo da vas pustim. Zaista mi je žao, gospodo…“

    Na mostu preko Ibra, koji deli Kosovsku Mitrovicu na severni srpski i južni albanski deo, pokušavamo da izdejstvujemo da nas puste u delove Kosova gde već treći dan besne pogromi.

    „Uveravam vas, u Prištini više nema Srba! Prema našim informacijama, svi su smešteni u privremene kampove za prijem izbeglica“.

    Tu Francuz zove nekoga telefonom.

    „Kako rekoste da se ona zove? Mitra Reljić. Evo odmah. Nažalost, nema nikakvih mogućnosti da saznamo šta se konkretno desilo sa bilo kim od njih…“

    Svoju bežaniju Mitra Reljić je počela 1992. Prognana je iz rodnog Sarajeva i našla se u Srbiji, u izbegličkom logoru pored Sombora. Pet godina kasnije, pre nego što će početi krvavi sukobi na Kosovu i Metohiji, dali su joj mali stan u univerzitetskom naselju u Prištini. Tu je doživela košmar 1998. bombardovanje i povlačenje srpske vojske i policije 1999, a početkom 2000-ih pokolj i iživljavanje nad Srbima koji su ostali u pokrajini.

    Gledamo stubove dima sa druge strane reke, iznad sela gde su još pre tri dana živeli samo Srbi, i shvatamo da oni nesrećnici koji su ostali u Prištini nemaju mnogo šanse da prežive.

    Nismo se videli sa Mitrom od 1999. Iz priča onih koji su odmah posle rata izbegli iz Prištine znali smo da su Albanci oduzeli Mitrin stan, ali da je ona i dalje u Prištini. Teško bismo mogli da je pronađemo i u normalnim okolnostima, a sada je to verovatno i nemoguće. Postojao je jedan pouzdani način: da se raspitamo kod sveštenika prištinskog Hrama Svetog Nikole, ali već smo saznali da je i hram spaljen.

    „Od nas je borba, a od Gospoda pobeda!“ Tim rečima nas je ispratio vladika Atanasije (Jevtić) kada smo mu izneli svoju nameru da na sopstveni rizik pređemo na drugu stranu reke. Francuski oficiri koji su čuvali most upoznali su nas sa dopisnikom nekog pariskog izdanja, i on nam je toga dana predložio da uzmemo njegovog vozača Albanca. On je tom Albancu rekao da smo mi upravo došli iz Pariza da ga zamenimo.

    „Ni slučajno nemojte razgovarati na ruskom“, upozorava nas Francuz.

    „On ne zna francuski, dovoljno će biti da imitirate francuski izgovor i on neće ništa primetiti“.

    Odmah uviđamo dva problema. Prvi je u tome što moj snimatelj može koliko-toliko da imitira samo dve reči: „da“ i „ne“. Pa i tu je njegov rjazanski izgovor očigledan, čak i za jednog Albanca. Drugi problem je moj francuski. Za vozača je on dovoljan, ali je zato potpuno neupotrebljiv i čak opasan prilikom susreta sa francuskim vojnicima. Treba da putujemo delom Kosova koji je u zoni odgovornosti francuskih snaga. Ako nas prilikom provere naših dokumenata Francuzi ne budu tretirali kao svoje sunarodnike, onda je čitava ova maskarada uzaludna.

    „Gospodine oficire! Mi smo ruski novinari. Da biste nas spasli od ozbiljnih problema, Vi treba odmah da se obradujete što me vidite, kao da smo školski drugovi…“ Tu frazu sam unapred sastavio i bezbroj puta je uvežbavam, obraćajući se različitim intonacijama svome namrgođenom i krajnje ćutljivom snimatelju…

    „Ui“, odgovara on i okreće se prema prozoru sa takvim izrazom, kao da nema više o čemu sa mnom da razgovara. Pored nas promiče putokaz, na brzinu premazan crnom farbom, ali se još uvek vidi ćirilični natpis „Srbica“.

    Cilj našeg putovanja je manastir Devič u Drenici. Vozač postade sumnjičav kada nam je ostalo svega nekoliko kilometara do cilja. Drenica se uvek smatrala najnemirnijim područjem u pokrajini, a sada, u jeku pogroma, pa još u planini, usred šume, sa vozačem koji sumnja da ga obmanjujemo… Nije nam baš lagodno. Manastir je smešten u omanjoj uvali, udaljenoj od glavnog puta. Put prema manastiru prolazi kroz mračno albansko selo. Visoki crveni zidovi od cigle i iste takve kuće, sa prozorima okrenutim prema dvorištu, a sa strane ulice samo zid, bez vrata i prozora… Odmah po izlasku iz sela počinje strm uspon. Tu nas zaustavlja prva francuska vojna patrola…

    Poručnik, koga sam još iz daljine zapanjio svojom uvežbanom frazom, široko se osmehuje i širi ruke. Ono što se dogodilo u poslednja tri dana naučilo ga je da ne postavlja suvišna pitanja. On samo doviknu nešto svojim vojnicima, a meni reče da oni čuvaju manastir Devič, tačnije ono što je od njega ostalo… Osvrnuh se, kad tamo — vojnici prijateljski tapšu mog snimatelja po ramenu i pomažu mu da prebaci naše stvari iz gepeka automobila u njihov blindirani vojni džip.

    Poslednji put smo bili ovde 1998. zajedno sa Mitrom. O igumaniji Anastasiji već tada su kružile legende. Priča se da su Albanci potpuno opkolili manastir, a ona je sa svojim monahinjama branila manastirske zidine sa puškom u ruci. Znao sam da Mitru nešto vezuje za ovaj manastir, sećao sam se kako je ona tada, pre šest godina, hrlila ovamo, prezirući opasnost, i nadao sam se da ovde neko zna šta se dogodilo sa njom.

    „To se desilo dva dana pre vašeg dolaska. Bilo ih je oko 300. Mi smo evakuisali monahinje, to je sve što smo mogli da učinimo“.

    Govoreći to, mladi Francuz me propusti u prolaz manastirske kapije. Teška drvena krila bila su strgnuta sa šarki. Još uvek je izlazio dim iz razbijenih prozora konaka, pripijenog uz liticu u dubini manastirskog dvorišta.

    „Ako hoćete u crkvu, idite sami. Sačekaću vas ovde“, reče nam poručnik, krijući pogled iz nekog razloga.

    Na trenutak smo obnevidimo po ulasku u gustu pomrčinu hrama. Hram je iznutra izgoreo, ali mi u početku ne vidimo gotovo ništa. Krećemo prema ikonostasu i put nam preprečava ugljenisana drvena pregrada. Zrak sunca se kao reflektor probija kroz pocrnelu kupolu hrama, kao da osvetljava fotografije. Pod debelim slojem gareži naziru se likovi svetitelja koje vatra nije progutala. Po crnilu izgorelih fresaka i stubova vide se nožem ili ekserom urezani potpisi napadača i skraćenica OVK (UČK). Ispod nogu, među parčadima crkvenog nameštaja, nalazimo metalni krst izvitoperen od plamena. On je nekada krasio carske dveri…

    „Divljaci, zar ne?“, reče mi Francuz izdaleka, videći da izlazimo iz crkve.

    „Na koga mislite?!“, upitah ja gnevno, ni sam ne znam zašto.

    „Ma svi su ovde divljaci! O onima koji su ovo napravili suvišno je i govoriti. Ali ni te monahinje nisu normalne! Zamislite, morali smo silom da ih spasavamo. Nisu htele da idu. Tamo iza kapije besni gomila, u pitanju su minuti, a one kažu: ’Ne idemo mi nikud!‘ Jednu staricu su vojnici morali bukvalno da vuku do oklopnog transportera, toliko se opirala…“

    Mitra je među poslednjima evakuisana iz Prištine. I opet u izbeglički logor. Ovoga puta na teritoriji britanske vojne baze. Našli smo je kada smo se vratili na Kosovo posle martovskih pogroma. Ona sada živi u Kosovskoj Mitrovici. Predaje ruski jezik studentima koji su ovde okupljeni iz srpskih enklava, raštrkanih po Kosovu i Metohiji. Majušni iznajmljeni atelje prepun je knjiga. Knjige su poređane po podu, jer tu gotovo i nema nameštaja. Nema fotografija na zidovima, nema cveća, zavesa… Nema ničega što bi ukazivalo da ova prostorija služi za stanovanje. Zasebno je spakovala knjige koje će poneti sa sobom ako ponovo bude morala da beži. Vikendom, kada na fakultetu nema nastave, Mitra seda na autobus i odlazi preko reke, tamo, na albansku stranu. Sve ove godine ona rizikuje svoj život obilazeći jedno po jedno srpsko groblje i pažljivo prepisujući u svesku imena i prezimena onih koji su tu sahranjeni. Mitra ne sumnja da će srpska groblja, raštrkana po celom Kosovu, uskoro nestati, ali jedno sigurno zna: dokle god bude živo sećanje na one koji su nekada živeli na ovoj zemlji, ova će zemlja biti srpska.

    IZVOR: Ruska reč

    Tagovi:
    17. mart, pogrom, izbeglice, sećanje, Mitra Reljić, Jevgenij Baranov, Kosovo i Metohija, Francuska, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga