16:54 14 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Svet
    Preuzmite kraći link
    0 56
    Pratite nas

    Turska vojska tri puta je intervenisala na političkoj sceni u periodu od 1950. godine, kada je završena vladavina Republikanske narodne stranke, koju je utemeljio Mustafa Kemal Paša Ataturk, do večeras.

    Prvi put to se dogodilo 1960. vojnim udarom generala Kemala Gursela, kojim je srušena vlada prvog demokratski izabranog premijera Adnana Menderesa.

    Menders je na parlamentarnim izborima 1950. pobedio Republikansku narodnu stranku, a nakon puča je osuđen na smrt vešanjem. Kasnije je rehabilitovan. Na pritisak vojske, 1961. donet je novi Ustav, koji je utemeljio Drugu republiku na tradiciji kemalizma.

    Vojska se ponovno umešala u turske političke prilike 1971.

    Zbog velikih unutrašnjih nemira koji su potresali zemlju, vlada Sulejmana Demirela je bila prisiljena da podnese ostavku, nakon što je vojska, pod zapovedništvom načelnika glavnog štaba, generala Memduha Tagmaca, uputila predsedniku Kevdetu Sunaju ultimatum za njegovu smenu.

    U drugoj polovini sedamdesetih godina zemlja je bila suočena s jačanjem verskog ekstremizma.

    Organizacije kao „Sivi vukovi“, vojno krilo ultranacionalističke Stranke nacionalnog pokreta, učestvovale su u napadima na simpatizere levice, koji su takođe uzvraćali političkim atentatima.

    Smatra se da je tokom sedamdesetih godina ubijeno više od 5. 000 ljudi.

    Na čelu Turske se izmenjalo nekoliko vlada, koje nisu uspevale da stabilizuju stanje.

    U novembru 1979. na čelo vlade ponovo je izabran Demirel iz konzervativne Stranke pravde, koji je zamenio Bulenta Edževita iz Republikanske narodne stranke.

    U septembru 1979. načelnik Generalštaba, general Kenan Evren, generalu Saltiku je naredio da sastavi izveštaj o stanju u zemlji, u kojem je Saltik preporučio rušenje vlade.

    Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan sa studentkinjama univerziteta u Bajburtu
    © AP Photo / Yasin Bulbul, Presidential Press Service, Pool

    Evren se 1. januara 1980. godine obratio javnosti tražeći stvaranje koalicijske vlade i donošenje paketa protivterorističkih zakona od parlamenta.

    Trebalo je, prenela je Aldžazira Balkan, da oni daju odrešene ruke snagama bezbednosti i na taj način doprinesu stabilizaciji situacije u zemlji.

    Evren je objavio i listu od 60 zahteva vojske, koje je Demirel prihvatio. Međutim, zbog različitog odnosa snaga u parlamentu, oni nisu prošli legislativu.

    U drugom izveštaju visokih oficira upućenom Evrenu u leto 1980. godine preporučivalo se izvođenje vojnog udara bez odlaganja.

    Nakon manjih korekcija, plan rušenja Demirelove vlade je imenovan kao „Operacija zastava“.

    Na sastanku Evrena s četvoricom najviših oficira, 7. septembra je donesena odluka o zbacivanju vlade.

    Vojni udar je počeo u jutarnjim satima 12. septembra 1980. godine, kada je vojska zaposela sve važne institucije u zemlji.

    U kratkom vremenskom razdoblju nakon vojnog udara, oko pola miliona ljudi je bilo privedeno, a gotovo polovini njih je suđeno.

    Dosuđeno je i 50 smrtnih kazni. Deo uhapšenih je podvrgnut torturama, a određeni broj se i dalje smatra nestalima.

    Među uhapšenima se nalazila i većina vodećih turskih političara, kao što su premijer Demirel, Bulent Edževit i Nedžmetin Erbakan.

    Dekretom vojne vlasti je Demirelu i Edževitu je zabranjena politička aktivnost, ali su se oni krajem ′80-ih ponovo aktivirali.

    Sirijski volonteri i pristalice predsednika Bašara el Asada, sa Sirijskim zastavima i slikom predsednika u Damasku, Sirija
    © AFP 2020 / LOUAI BESHARA

    Nakon donošenja novog Ustava 1982. godine, vojni režim je raspisao i održavanje parlamentarnih izbora za 1983. godinu.

    Nakon njih je obnovljena demokratija, a vladu je formirao Turgut Ozal iz Stranke domovine.

    Međutim, 1996. sekularna Turska je imala prvog islamističkog premijera Nedžmetina Erbakana, a 30 njenih velikih gradova izabralo je islamističke gradonačelnike na izborima na kojima je Refah partija osvojila 21 posto glasova.

    Godine 1997. godine dolazi do poslednje intervencije vojske u politiku, kada je vojni vrh prisilio Erbakana da napusti taj položaj.

    Razlozi leže u tome što je Erbakan tvrdio da istinski sekularizam ne sme značiti samo državnu, već i versku autonomiju.

    Tagovi:
    vojni udar, turska vojska, Redžep Tajip Erdogan, Kemal Ataturk, Turska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga