08:51 15 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Kina SAD

    Američka histerija zbog prisustva Kine u Africi

    © AP Photo / Andy Wong
    Svet
    Preuzmite kraći link
    1662
    Pratite nas

    Američka politička elita uvek traži nekakvog neprijatelja i taj se neprijatelj stalno menja: u vreme Hladnog rata to je bio Sovjetski Savez, potom su to postali muslimani, sada je glavni neprijatelj Rusija i verujem da je Kina sledeća na spisku, kaže za Sputnjik profesor Jan Tejlor.

    Obaveštajni odbor Predstavničkog doma SAD je razmotrio pokušaje Kine da poveća svoje vojno i ekonomsko prisustvo u Africi. Prema rečima Devina Nunjesa, predsednika ovog odbora, investicije Kine u ekonomiju afričkih država mogu da dovedu do jačanja uticaja Pekinga u sferi međunarodne trgovine.

    O tome razgovaramo sa Janom Tejlorom, profesorom međunarodnih odnosa i političke ekonomije Afrike na britanskom Univerzitetu Sent Endrjuz, predsedavajućim profesorom na Školi za međunarodne studije, Renmin Univerziteta u Kini.

    Zašto su SAD  toliko zabrinute zbog jačanja uloge Kine u Africi?

    — Sjedinjenim Državama se ne sviđa ideja da bi mogle da izgube tamo svoj uticaj. Počevši od šezdesetih godina prošlog veka Zapad smatra Afriku svojom zonom uticaja, zato kada Kina ili neka druga država koja ne spada u taj zapadni krug počne da jača svoje političke i ekonomske odnose sa Afrikom, na to se gleda uz popriličnu brigu i strepnju. Taj proces je inače započeo negde 2000. godine, kada je Kina počela da jača svoje ekonomske i političke veze sa afričkim državama. Kao što je poznato, obim trgovinske razmene je naglo skočio, infrastrukturni projekti su počeli da se razvijaju po čitavom kontinentu. I iako ja ne bih preuveličavao reakcije Zapada, a posebno SAD, ipak je ono kako su oni reagovali ličilo na histeriju.

    Imajući u vidu da poznajete situaciju na terenu, odnosno i u Africi i u Kini, da li mislite da Amerikanci više brinu o sferi finansija, ekonomije ili politike?

    — Kineze više interesuje ekonomija i to je nesumnjivo upravo ta sfera gde se SAD plaše da će ostati potpuno „kratkih rukava“. Ogroman broj kineskih investicija ostvaren je uz posredstvo privatnih lica na porodičnom nivou ili preko kompanija čiji je vlasnik država, mada ne sa najviših pozicija, već preko službenika kineskih provincija.

    Misao da Peking uz pomoć kruga ljudi koji su bliski predsedniku upravlja politikom pojedinih država u Africi, prosto je smešna. Učešće Kine u ekonomiji afričkih država nije koordinisano iz jednog centra i u najvećem broju slučajeva se ne kontroliše. Kinezi u Afriku stižu po istom principu kako stižu i u ostale države sveta, uglavnom stihijno i kako bi razvijali svoje nekad manje, a nekad veće poslove i kako bi zarađivali novac.

    Povodom Afrike, vidimo jednu kontradiktornu situaciju. Presednik Tramp sa jedne strane afričke države smatra potpuno nazadnim i nerazvijenim, do te mere da ne želi uopšte da troši vreme na razgovore o njima. Sa druge strane, vidimo uzbunu, brigu, paljenje gomile alarma onda kada do Vašingtona stignu vesti da „zli Kinezi“ polako okupiraju afrički kontinent.

    Kinezi veoma lako uspostavljaju međudržavne veze i ja bih se baš iznenadio ako bi Kinezi bili ti koji bi uvredili Afrikance ili naneli nekakve suštinske štete kontinentu. Zapravo, za tako nešto je pre sposoban Tramp. Umesto da Afriku gleda kao kontinent kojem je potrebna pomoć, Kina, Indija, Brazil, Turska, Rusija, Malezija i neke druge države ovaj kontinent vide kao poligon za nove mogućnosti. I da se razumemo, Afrikanci to razumeju i prihvataju otvorenih srca. Svi odnosi koji su bazirani na ravnopravnim osnovama mnogo su privlačniji za većinu afričkih zemalja, nego to snishodljivo ponašanje i doček koji obično imaju kada njihovi predstavnici posećuju Pariz, Vašington ili London. Čini se da je prilično neobično to da zapadni političari još uvek nisu shvatili kakav je pristup potreban da bi ostvarili napredak.

    Čime može rezultirati rast napetosti između Vašingtona i Pekinga?

    — Ne mislim da će Afrika osetiti „na svojoj koži“ trvenja između Kine i SAD, do kojih je došlo između ostalog nakon američkog uvođenja carina u trgovinu sa kineskom stranom. Amerikanci nisu značajno ekonomski prisutni u Africi, osim u nekoliko naftom bogatih država na zapadu kontinenta, jer u SAD sada nema neke izražene potrebe za naftom. Podsetiću da je upravo nafta i potreba za prirodnim resursima istorijski bila osnova afro-američkih odnosa. Tako da, po mom mišljenju, neće doći do nekih većih potresa u ovom smislu.

    Ali ono što ćemo uskoro videti jeste ponovni rast histerije povodom kineskog prisustva u Africi. Kao što je svima poznato, američka politička elita uvek traži nekakvog neprijatelja i taj se neprijatelj stalno menja: u vreme Hladnog rata to je bio Sovjetski Savez, potom su to postali muslimani, sada je glavni neprijatelj Rusija  i verujem da je Kina sledeća na spisku.

    Tagovi:
    Afrika, SAD, Kina
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga