21:14 18 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Maksim Litvinov i  Kordel Hal

    Protivteža Nemačkoj i Japanu: Kako su SSSR i SAD uspostavili diplomatske odnose

    © Foto: www.gutenberg.org
    Svet
    Preuzmite kraći link
    Crveni telefon (140)
    0 61

    Sjedinjene Američke Države bile su jedna od poslednjih velikih država koje su zvanično priznale Sovjetski Savez. Diplomatski odnosi između te dve zemlje uspostavljeni su 16. novembra 1933. godine.

    Konzervativni republikanci, koji su bili na vlasti 12 godina, nisu verovali u održivost sovjetskog projekta, osuđujući politiku boljševika. Stavovi SAD prema Sovjetskom Savezu promenili su se za vreme predsednika Frenklina Ruzvelta, koji je bio prisiljen da se bori protiv velike ekonomske krize, a plašio se i mogućih posledica nemačko-japanskog saveza.

    Sticajem okolnosti, istorija rusko-američkih odnosa postoji duže nego same SAD kao država. Godine 1698. u okviru Velike ambasade car Petar Veliki sastao se u Londonu sa Vilijamom Penom, osnivačem kolonije Pensilvanije, koja je kasnije postala jedna od država SAD. Kasnije, tokom rata za nezavisnost, Rusko carstvo je odbilo da pomogne Britancima i, objavivši neutralnost, tajno podržavalo Amerikance.

    Godine 1809. zvanično su uspostavljeni diplomatski odnosi između Rusije i SAD. Uprkos činjenici da se trgovci i mornari mlade države nisu uvek dobronamerno odnosili prema stanovnicima Ruske Amerike, odnosi između Sankt Peterburga i Vašingtona bili su prilično mirni. Rusija i SAD potpisale su niz bilateralnih međunarodnih dokumenata, a 1867. godine SAD su od Rusije otkupile Aljasku.

    Parada američkih vojnika u Vladivostoku u avgustu 1918.
    CC0 / Wikipedia/http://nortvoods.net/rrs/siberia/siberia-a.htm
    Parada američkih vojnika u Vladivostoku u avgustu 1918.

    Odnosi između Rusije i SAD su počeli značajno da se pogoršavaju osamdesetih godina 19. veka, kada su se Amerikanci okrenuli prema Dalekom istoku i počeli da lobiraju za svoje interese u tom regionu. U američkom društvu je postepeno počela da se formira ideja o Rusiji kao o „neslobodnoj“ državi.

    Početkom 20. veka admiral Alfred Mehen, bivši član Komiteta za pomorsku strategiju SAD, razradio je planove za obuzdavanje „kontinentalne“ Rusije stvaranjem snažnog bloka morskih sila. Tokom Rusko-japanskog rata SAD su pružale aktivnu ekonomsku, diplomatsku i vojno-tehničku podršku Japanu.

    Revolucionarni faktor

    Do odmrzavanja odnosa između Rusije i SAD došlo je tek 1917. godine nakon Februarske revolucije i zvaničnog ulaska SAD u Prvi svetski rat.

    Zvaničnici Vašingtona su sa oprezom pratili Oktobarsku revoluciju. Stejt department je uputio instrukciju Ambasadi SAD u Rusiji sa savetom da se uzdrži od direktnih kontakata sa rukovodstvom boljševika.

    Međutim, američke vlasti se na početku nisu slagale sa Engleskom i Francuskom, koje su već krajem 1917. godine počele da se pripremaju za intervenciju i da dele Rusiju na zone uticaja.

    Početkom marta 1918. godine američki predsednik Vudro Vilson je čak uputio pozdravni telegram na Sveruski kongres sovjeta u Moskvi. Vašington je računao na to da će ubediti boljševike u neophodnost saveza sa Antantom i zajedničkih vojnih akcija protiv Nemačke. Međutim, sovjetska Rusija je želela mir po svaku cenu, kako bi se oporavila.

    U proleće 1918. godine Engleska i Francuska poslale su svoje trupe na sever Rusije, a Japan na Daleki istok. Amerikanci su 15. avgusta zvanično prestali da priznaju državnost Sovjetske Rusije i poslali svoje ekspedicione snage u Vladivostok.

    Uprkos deklarativnoj neutralnosti, Amerikanci su se odnosili ekstremno okrutno prema Rusima, jednako prema onima koji su stvarno podržavali boljševike i prema onima koji su bili optuženi za to bez ikakvog razloga. Civile su mučili, pljačkali, ilegalno zatvarali i ubijali. Veliki broj ruskih seljaka je, delom zbog američkih intervencionista, prešao na stranu crvenih. Kada je postalo jasno da Beli pokret u Rusiji nema nikakve perspektive, američke vlasti su donele odluku da povuku svoje snage. U aprilu 1920. godine one su napustile teritoriju Rusije.

    Još ranije, u septembru 1919. godine predstavnici Ambasade SAD su napustili Rusiju. Vašington je kao ambasadora Rusije u SAD smatrao Borisa Bahmetjeva, imenovanog od strane Privremene vlade, sve do juna 1922. godine. U periodu 1918. i 1919. godine Savet narodnih komesara je dva puta pokušao da uspostavi diplomatske odnose sa SAD, ali ga je Vašington ignorisao. U jesen 1922. godine, SAD su zvanično ukinule ovlašćenja ruskih konzula koja su ranije imali na njihovoj teritoriji.

    Republikansko zamrzavanje odnosa

    „Neprihvatanje stvaranja Sovjetskog Saveza, osnovanog 1922. godine, povezano je sa ideološkim razlozima. U SAD su na vlast došle krajnje konzervativne snage koje su se veoma zalagale za privatno preduzetništvo, a politika koja tome ne odgovara smatrala se kao bogohuljenje i nešto nemoguće“, rekao je za RT šef Centra za vojno-politička istraživanja Instituta SAD i Kanade Ruske akademije nauka Vladimir Batjuk.

    Ček na 7,2 miliona dolara za kupovinu Aljaske
    CC0 / Wikipedia/Edouard de Stoeckl and William H. Seward - http://www.ourdocuments.gov/doc.php?doc=41
    Ček na 7,2 miliona dolara za kupovinu Aljaske

    Godine 1921. predsednik SAD postao je Voren Harding, što je bio početak dvanaestogodišnje hegemonije Republikanske partije u Beloj kući.

    „Uprkos odsustvu diplomatskih veza, dvadesetih godina prošlog veka postojale su trgovačke i ekonomske veze između Sovjetskog Saveza i SAD, ali zbog političkih prepreka one nisu mogle normalno da se razvijaju“, primetio je Batjuk.

    Zvaničnici Vašingtona ne samo da su odbijali da pomognu američkim biznismenima da sarađuju sa SSSR-om, nego su u određenoj meri svesno ometali saradnju.

    „Republikanci su bili veliki antikomunisti. Oni su računali na to da Sovjetski Savez neće izdržati izazove koji mu se nameću i da će doći do njegovog raspada. Čak i kada je počela Velika kriza, smatrali su da to neće dugo trajati i zbog toga nisu hteli da menjaju svoju spoljnu politiku, koja je uveliko ometala ekonomski razvoj SAD. Administracija Herberta Huvera, koji je došao na vlast 1929. godine, otvoreno je ometala saradnju američkih trgovaca sa Sovjetskim Savezom“, konstatovao je za RT glavni naučni saradnik Instituta SAD i Kanade RAN Vladimir Vasiljev.

    Nešto pre početka ekonomske krize, u aprilu 1929. godine, američki državni sekretar Henri Stimson, kao odgovor na pozive da se uspostave diplomatski odnosi sa SSSR-om, zvanično je obavestio Američku federaciju rada da Bela kuća ne planira da promeni svoju politiku prema Sovjetskom Savezu. Godine 1932. Stimson je potvrdio takav stav američkih vlasti u prepisci sa diplomatama i senatorima.

    Uprkos činjenici da je Moskva početkom tridesetih godina 20. veka kupila 77 odsto traktora i 57 odsto mašina za obradu metala od ukupne količine izvezene iz SAD, a industrijska proizvodnja se na zahtev Sovjetskog Saveza vršila u 36 država, Huver je uveo nove poreze za firme koje posluju sa SSSR-om, a republikanci su inicirali stvaranje antisovjetskih istražnih komisija.

    Odmrzavanje odnosa u Ruzveltovo vreme

    „Stavovi SAD prema Sovjetskom Savezu počeli su da se menjaju tek nakon što je 1933. godine demokrata Frenklin Ruzvelt postao predsednik SAD. On je ekonomsku krizu shvatio ozbiljno i došao je do zaključka da treba menjati spoljnu politiku“, naglasio je Vasiljev.

    Moskvu je 1933. posetio bivši šef misije Crvenog krsta u Rusiji, poznati američki društveni i politički aktivista Rejmond Robins. Još za vreme revolucije on se nije slagao sa boljševicima, ali je njihov dolazak na vlast smatrao gotovom stvari, a pokušaje negiranja političke realnosti kontraproduktivnim. U proleće 1933. godine on se sastao sa komesarom za spoljne poslove SSSR-a Maksimom Litvinovom, a kasnije i sa Josifom Staljinom. Po povratku u SAD, Robins je izvestio Ruzveltovo okruženje da je sovjetsko rukovodstvo spremno za konstruktivni dijalog sa SAD.

    Prvi diplomatski pomak dogodio se 16. maja 1933. godine, kada se predsednik SAD obratio zvaničnicima 53 zemlje sa predlozima koji se tiču međunarodne saradnje, a predlog je uputio i Sovjetskom Savezu. Predsedavajući Centralne izborne komisije Mihail Kalinjin podržao je Ruzveltove predloge.

    Čerčil, Ruzvelt i Staljin na Konferenciji u Jalti, februar 1945.
    CC0 / National Archives and Records Administration
    Čerčil, Ruzvelt i Staljin na Konferenciji u Jalti, februar 1945.

    Međutim, takav stav Bele kuće u početku nije odgovarao zvaničnicima Stejt departmenta. U julu 1933. godine, Ministarstvo spoljnih poslova uputilo je poruku američkom predsedniku sa neprihvatljivim uslovima za pregovore sa Sovjetskim Savezom: da Moskva prizna sve dugove carske i Privremene vlade, da se isplati nadoknada za imovinu koja je nacionalizovana nakon Revolucije i što je najvažnije da se prevaziđu razlike između društvene i ekonomske strukture SAD i SSSR-a.

    Američke diplomate su tvrdile da sovjetsko zakonodavstvo, monopolistički karakter spoljne trgovine SSSR-a i klasni karakter države onemogućavaju razvoj odnosa između Moskve i Vašingtona. Istovremeno su predstavnici ekonomskog bloka predsedničke administracije ubedili Ruzvelta da je neophodno izgraditi dijalog sa SSSR-om.

    Početkom oktobra 1933. godine ministar spoljnih poslova SAD Kordel Hal insistirao je na tome da Moskva prizna stari dug i da to bude uslov za početak pregovora, ali Ruzvelt nije podržao tu ideju.

    „Stvarnost je bila takva da je konačno trebalo ozvaničiti ekonomsku saradnju između SAD i Sovjetskog Saveza. Osim toga, američka administracija je bila uznemirena zbog dolaska nacista na vlast u Nemačkoj i bila je prinuđena da traži geopolitičku protivtežu Berlinu“, istakao je Vasiljev.

    Prema rečima Vladimira Batjuka, zvaničnici Vašingtona su takođe bili veoma zabrinuti zbog povećane aktivnosti Japana u pacifičkom i dalekoistočnom regionu. Prema mišljenju nekih američkih diplomata, uspostavljanje diplomatskih odnosa sa SSSR-om trebalo je da obuzda spoljnopolitičke ambicije Tokija. Shodno tome, državni sekretar Kordel Hal promenio je svoje mišljenje i na redovnom sastanku sa Ruzveltom je priznao da je SSSR miroljubiva zemlja, pa je vredelo da se razmotri mogućnost saradnje sa Moskvom.

    Predstavnici poslovnog sveta i javne organizacije su istovremeno pružali podršku uspostavljanju diplomatskih odnosa sa Moskvom. U SAD je stvoreno Društvo prijatelja Sovjetskog Saveza, koje je 1933. godine imalo svoja predstavništva u 20 zemalja. Predstavnici 268 američkih institucija visokog obrazovanja obratili su se Ruzveltu sa peticijom u znak podrške saradnji sa SSSR-om.

    Diplomatski odnosi

    Desetog oktobra 1933. godine Frenklin Ruzvelt obratio se Mihailu Kalinjinu sa porukom u kojoj je bilateralne odnose između dve zemlje nazvao nenormalnim i predložio je njihovo regulisanje, što je Kalinjin podržao. Na pregovore u Vašington 7. novembra je doputovao narodni komesar za spoljne poslove Maksim Litvinov.

    Kordel Hal je pokušao da pokrene pitanje dugova, kompenzacije, uvođenja posebnog pravnog statusa za Amerikance u SSSR-a i ograničenja aktivnosti Kominterne. Međutim, Litvin je odbio razmatranje tih tačaka i podsetio na štetu koju su SAD nanele sovjetskoj Rusiji tokom vojnih intervencija. Ruzvelt se priključio pregovorima. Predstavnici Moskve i Vašingtona složili su se sa tezom da je neprihvatljivo širenje militarizma u svetu. Takođe je izvršena razmena dokumentacije koja se tiče uzajamnog poštovanja suvereniteta.

    Američki predsednik Frenklin Ruzvelt u Beloj kući 5. juna 1944.
    © AP Photo /
    Američki predsednik Frenklin Ruzvelt u Beloj kući 5. juna 1944.

    Na kraju pregovora, sovjetska strana se složila da udovolji delu ekonomskih zahteva Vašingtona u zamenu za kredit, a takođe je rešeno pitanje novčane nadoknade za intervenciju. Sa druge strane, Ruzvelt je poništio sve ostale uslove, koje je ranije postavio Stejt department.

    Šesnaestog novembra 1933. godine zvanično su uspostavljeni diplomatski odnosi između SAD i SSSR-a.

    „Na Ruzveltov stav o sovjetskom pitanju, osim želje da podrži američku ekonomiju i uspostavi protivtežu Nemačkoj i Japanu, uticala je i činjenica da je novi američki predsednik imao prilično levičarske stavove. Njega je interesovalo sovjetsko iskustvo u rešavanju globalnih socijalnih i ekonomskih problema. I nije čudo što su se upravo za vreme Ruzveltove vladavine u SAD desile političke i ekonomske promene na planu državnog uređenja ekonomije i rada“, objasnio je Vasiljev.

    „Međutim, nakon Drugog svetskog rata, iz kojeg je Vašington izašao u dobrom ekonomskom stanju, u Sjedinjenim Američkim Državama pobedila je reakcija. Mere koje je Ruzvelt preduzeo po pitanju zbližavanja sa Sovjetskim Savezom tokom Velike ekonomske krize ocenjene su kao ekstremne i ukinute su. Započet je sukob sa Moskvom, što je američka elita ocenila kao vraćanje američke politike u normalno stanje“, zaključio je Vladimir Vasiljev.

    Tema:
    Crveni telefon (140)
    Tagovi:
    diplomatski odnosi, SAD, SSSR, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga