21:56 05 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Opozicija u Karakasu

    Sve boje revolucija: Igranka u Venecueli

    © AFP 2019 / Cristian HERNANDEZ
    Svet
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 302
    Pratite nas

    Od Francuske revolucije, pa sve do ovih modernih „mekih“ ili obojenih revolucija, pijaca je imala zapaženu ulogu vesnika raznih „nemirnih proleća“.

    Francuska raja nije se digla jer su potlačeni žudeli za slobodom, jednakošću, bratstvom i drugim teško merljivim, pomalo apstraktnim vrednostima.

    Francuski narod je težio za elementarnom egzistencijom u borbi protiv elita ušuškanih u lagodnost dvorskog života.

    Narod je mogao svašta da istrpi, ali ne i jednu stvar — poskupljenje hleba na pijaci, i baš na tom „svetom mestu hadžiluka“ običnog naroda krenula je jedna od najvećih modernih revolucija.

    Ovih nedelja svedoci smo krize u Venecueli koja je samo jedna od 25 zemalja u kojima se digla slična „obojena“ revolucionarna prašina u poslednjih 30 godina.

    Težnja za slobodom u političkom smislu čini se kao filozofsko-misaona u poređenju sa onom egzistencijalnom — životnom koju određuju osnovne potrebe.

    Možda je slobodu najbolje kao misaonu kategoriju u političkom smislu opevao Branko Miljković stihom „da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?“ Baš ta, nadaleko slavljena „njeno veličanstvo sloboda“, koliko god širok spektar poimanja imala, čini se da je univerzalna potreba i samim tim uzrok mnogih revolucija.

    Bilo da su u pitanju građanske revolucije, poput francuske ili američke, ili ideološke, kao što su bile kineska, južnoamerička ili iranska verska revolucija, sve su imale kao idejni element viziju ujedinjenja ljudi oko osnovnih pitanja slobode, pravde, prkosa, ali i efektan povod za pokretanje.

    Pravila „obojenih igranki“

    Faze, okolnosti, uzroci i pokretači „obojenih“ tipova revolucija mogu se analizirati, o mnogima su napisane knjige i tehnike izvođenja. Negde krenu slučajno, ali teško se završavaju na slučajan način, štaviše postaju dobro isplaniran scenario, usavršen do najsitnijih detalja, na kome bi pozavideli i najveći režiseri…

    Nepisano pravilo „obojenog“ revolucionarnog procesa je da onaj ko kontroliše početak revolucije zauzima dobre pozicije i na njenom kraju. Pojava „obojenih revolucija“ i tehnologija vođenja postaju važan faktor tokom 20. i početkom 21. veka. Kontrola, upravljanje procesom i manipulacija takvom vrstom revolucije postale su sinonim za moć na polju svetske politike. Vežbanje mišića u disciplini zavrtanja ruku zemljama sa „pogrešne strane istorije“ plasira se kako uz meku moć medija, interneta i ekonomije, tako i kroz pokušaj sticanja međunarodnog opravdanja eventualne kasnije tvrde verzije otvorenog sukoba. Kreatori „obojenih revolucija“ podstiču čitavu industriju mehanizama medijske i marketinške kontrole koje se nepogrešivo primenjuju u određenim fazama revolucije.

    „Obojene revolucije“ u osnovi koriste karakterističan povod i na talasu narodnog entuzijazma deluju kao blickrig — brzopotezni i jasno usmeren sukob.

    Početak „obojene revolucije“ počinje mirnim mitinzima, demonstracijama, otkazivanjem poslušnosti, zatim se proglašava nelegitimnost vlade i, u nekim slučajevima, kao u Venecueli, dolazi do samoproklamacije opozicionog lidera za predsednika. Samo petina od svih „obojenih revolucija“ završila je bez žrtava, a karakteristične su i po nazivima koje dobiju. Od „plišanih“ revolucija u zemljama Gvozdene zavese (Čehoslovačka, Rumunija, Bugarska), preko „buldožer-revolucije“ u SR Jugoslaviji, revolucije lala (Kirgizija), ruža (Gruzija), jorgovana (Moldavija), različaka (Belorusija), kedra (Liban), kišobrana (Hongkong), pa sve do Arapskog proleća (Sirija, Libija, Jemen, Oman, Egipat, Alžir, Tunis), narandžaste i evromajdana u Ukrajini.

    Fenomen revolucija (demokratija) za izvoz

    Cinici bi rekli da je za smenu vlasti i/ili otcepljenje neke teritorije potrebno imati aerodrom, pivaru i fudbalski stadion, međutim, kad je izvozna grana u vidu „obojene revolucije“ u pitanju, potrebno je i malo političke podrške. Venecueli i predsedniku Maduru, okolnosti, čini se, nisu baš naklonjene. Sem činjenice da je Venecuela u „Američkom dvorištu“, administracija Donalda Trampa nalazi se u nezavidnoj poziciji i vapi za homogenizacijom nacije oko zajedničkog cilja.

    Mogućnost propadanja pregovora sa Severnom Korejom, „tihi“ trgovinski rat sa Kinom, konstantno zategnuti odnosi sa Rusijom, sve više problema sa EU na spoljnom planu i doskorašnja blokada vlade SAD, sve veći unutrašnji politički sukobi — izgledaju kao da je drugi građanski rat u Americi u toku. Venecuela deluje kao pogodno tlo da se u relativno kratkom roku izvede „obojena revolucija“ i sakupi što veća podrška javnog mnjenja u predizbornoj godini.

    Sem kao faktor koherencije u Američkom društvu, zadovoljne su i naftne kompanije, jer jeftinije je „izvoziti demokratiju“ nego proizvesti naftu, kad već može da se uveze za male pare.

    Ne treba zaboraviti ni Bliski istok i Iran kome se na ovaj način pokazuju mišići, kao vrsta generalne probe pred mogući sukob. Iako je predizborno obećanje predsednika Trampa da se Amerika neće mešati više u tuđa dvorišta, izgleda da je u pitanju poročni slatki greh kome se u Americi rado vraćaju u zagrljaj.

    Ništa manje bitan deo tog greha je poziv na njeno veličanstvo „demokratiju“. U momentu kada nije bitan proces i način svrgavanja neodgovarajućeg lidera, već samo ishod uz pozivanje na „zdravi“ demokratski proces, koji je evidentno prekršen antidemokratskim metodama samoproglašenja Gvaida kao vođe „obojene revolucije“ za predsednika. U tome nema ničeg čudnog, sem da SAD na „obojenu revoluciju“ ili „izvoznu demokratiju“ gledaju kao na polnu bolest — žele da je svi njeni neprijatelji dobiju (zemlje zahvaćene „arapskim prolećem“), ali ne i najveći saveznici (Saudijska Arabija).

    Novi glasnik, stara poruka

    Francuska revolucija počela je na pijaci, slično kao i Arapsko proleće u Tunisu i Siriji, ali, da li je baš sve tako pojednostavljeno i da li će sloboda ikada umeti da peva kao što su sužnji maštali o njoj? Ideja za budućnost je jasna, kada se uđe u otvoreni scenario „obojene revolucije“, proces ne sme da se odugovlači, već se mora okončati u naredna dva-tri meseca, da bi se nastavio tinjajući ekonomski rat sa novim i starim rivalima (Kinom i Rusijom).

    Novi „glasnik demokratije“ u starom konceptu revolucije u Venecueli je Gvaido. Poruka ostaje da se, za razliku od pijace, koja je u periodima prvih revolucija bila mesto početka borbe za demokratiju, danas demokratijom trguje kao proizvodom na pijaci.

    Tehnologija obojenih revolucija
    © Sputnik /
    Tehnologija "obojenih revolucija"
    Tagovi:
    plišane revolucije, Venecuela, Amerika
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga