21:14 26 Septembar 2020
Slušajte Sputnik
    Svet
    Preuzmite kraći link
    0 16
    Pratite nas

    Ove godine se obeležava 75. godišnjica od atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija. Uoči godišnjice, dopisnik Sputnjika je posetio Hirošimu, grad koji je 6. avgusta u 8.15 ujutro praktično skroz bio izbrisan sa lica zemlje bukvalno za 10 sekundi.  

    Žrtve atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija 

    Osećaj da ste u Hirošimi je vrlo uzbudljiv. I ne samo zato što grad pamti strašnu tragediju. Danas je prosečna starost hibakusa (tako se nazivaju ljudi koji su preživeli atomski udar) 84 godine. Veruje se da je širom zemlje ostalo oko 130 hiljada ovih ljudi. Istovremeno, prema podacima japanske agencije Kjodo, oko 25 odsto ispitanika je istaklo da sve ređe učestvuje na seminarima i diskusijama na temu atomskog bombardovanja zbog zdravstvenog stanja. S druge strane, 13 odsto ispitanika je reklo da se više neće baviti obrazovnim aktivnostima, a 40 odsto ispitanika je priznalo da nikada nisu delili svoja sećanja na strahote iz tog doba, jer su bili premladi da bi zapamtili bilo kakve detalje. Samo 19 odsto ispitanika je u mogućnosti da nastavi da deli svoja iskustva sa drugima.  

    Pandemija pogoršava situaciju: većina preživelih smatra da ih virus korona sprečava da promovišu ideju o uništenju nuklearnog oružja. I sa svakom godinom koja prolazi, sve manje hibakusa veruje da će ikada biti postignut napredak u ovoj oblasti. 
    Hirošima
    © AP Photo /
    Hirošima

    Šta se može učiniti da ti ljudi ne budu zaboravljeni? Da niko više ne mora da doživi ovu nemilosrdnu noćnu moru izazvanu nuklearnim oružjem? Takva pitanja mi nisu izlazila iz glave tokom čitavog putovanja, a dobila sam odgovore na njih od raznih junaka naše reportažeje reporterka.

    „Očuvaćemo istinu o tim događajima i posle 100 godina“ 

    Prva stavka na programu je bio Memorijalni muzej mira u Hirošimi. Tamo je Takuo Takigava (61), koji je postavljen za novog direktora muzeja od aprila 2019. godine, lično održao jednosatnu ekskurziju za strane novinare. On je detaljno opisao kako se sadržaj muzeja promenio od prošle godine nakon najveće obnove, koja je treća po redu obnova takve vrste u čitavoj istoriji ovog mesta. 

    „Naša glavna misija je da svetu kažemo istinu o atomskom bombardovanju. Obnova, koja je završena prošle godine, rezultat je decenije rada univerzitetskih profesora, samih habakusa i stručnjaka Muzeja. Na ovaj način smo uspeli da prikupimo veoma širok spektar mišljenja“, objasnio je Takigava.  

    Transformacija muzeja je privukla veliku pažnju, a upravo 2019. godine broj posetilaca je dostigao 1,76 miliona ljudi. Ova brojka je oborila rekord iz 2016. godine (1,74 miliona) kada je Barak Obama postao prvi američki predsednik koji je došao u Hirošimu u zvaničnu posetu. 

    Nakon obnove, prostor u muzeju je bio popunjen velikim brojem fotografija i ličnih stvari ljudi koji su poginuli tokom atomskog bombardovanja Hirošime 1945. godine. Pojavio se i poseban odeljak posvećen strancima koji su, dok su bili u gradu, takođe nastradali za vreme napada. Takigava je objasnio zašto su odlučno odbijeni veštački napravljeni eksponati

    „Glavni koncept naše obnove je očuvanje istine o događajima tih godina i posle 100 godina, kada habakusa više ne bude sa nama. Zato smo se vodili naturalizmom. Zato smo uklonili figure koje su prikazivale žrtve atomskog bombardovanja. Odlučeno je da se više ne izlaže ništa veštačko“. 

     

    Muzej posvećen žrtvama napada u Hirošimi
    © Sputnik /
    Muzej posvećen žrtvama napada u Hirošimi
    Pored poznatih eksponata kao što su „Senka čoveka na kamenu“ i „Tricikl za decu“, Muzej je uspeo da sakupi više od 5 hiljada crteža, čiji su autori svedoci tih strašnih događaja. 

     

    Pored toga, tokom prikazivanja zida na kome su ostali pravi tragovi „crne kiše“, Takigava je podelio vest: 29. jula, sud u Hirošimi je presudio da su 84 osobe koje su bile izložene radijaciji usled otrovnih taloga izvan specijalnih zona koje je vlada odredila, priznate kao hibakusi. 

    Ranije su regionalne vlasti više puta tražile da se žrtve „crne kiše“ koje su bile van specijalnih zona klasifikuju kao hibakusi i da na taj način budu uključene u program besplatne medicinske nege. Ali zbog nedostatka naučnih dokaza o uticaju kiše na zdravlje ljudi u predgrađu Hirošime, centralna vlada je odbijala takve zahteve. I mada devet žrtava više nije među živima, ova odluka je bila prvo stvarno dostignuće po ovom pitanju u proteklih 75 godina. 

    Od prošle godine Takigava je imao cilj da zabeleži što više priča očevidaca atomskog bombardovanja. Planirano je da na snimanju učestvuje oko 37 hibakusa i da će sprovođenje ove inicijative trajati dve godine. Međutim, virus korona može poremetiti ove planove, istakao je Takigava: „Mislim da će virus korona sigurno imati blag uticaj na čitav proces. Ali nameravamo da ga završimo do kraja, bez obzira na sve. Ovde takođe postoji i suprotan efekat. Zbog situacije sa virusom, Muzej je bio zatvoren tri meseca, i tada smo odlučili da počnemo da prikazujemo već snimljena video svedočenja hibakusja od 60 minuta na internetu. Shvatili smo koliko je važno da nastavimo sa našom aktivnošću u onlajn formatu“. 
    Muzej posvećen žrtvama napada u Hirošimi
    © Sputnik /
    Muzej posvećen žrtvama napada u Hirošimi

    „Godina koju bih voleo da izbrišem iz sećanja“ 

    Nakon ekskurzije sa direktorom muzeja, imali smo sastanak sa Teramotom Takasijem (85), čovekom koji je bukvalno čudom preživeo atomsko bombardovanje 1945. godine. U trenutku eksplozije, Teramoto je bio u svojoj kući koja je bila udaljena samo kilometar od epicentra eksplozije. Verovatnoća da se preživi na takvoj udaljenosti od bombe procenjuje se na 50 odsto. Mnogi od onih koji su tokom bombardovanja bili vrlo blizu Teramotu, preminuli su.  

    „Pred kraj Drugog svetskog rata, Amerikanci su aktivno napadali glavne gradove Japana. Od aprila 1945. godine deca u osnovnim školama su evakuisana kako bi se spasila od vazdušnih napada. Tada sa bio u petom razredu, i poslali su me da živim sa učenicima iz razreda u hram na planini. Povremeno smo pokušavali da pobegnemo, jer nam je nedostajala kuća i nismo imali šta da jedemo. Ali vraćali su nas. Moja mama me je posetila 4. avgusta da bi me odvela kod lekara. Prvobitno smo planirali da se vratimo kući 6. avgusta, ali sam ja hteo što pre da se vratim kući i, uprkos majčinom umoru, ubedio sam je da se vratimo istog dana. Da smo se vratili 6. avgusta, izbegli bismo atomsko bombardovanje. I dalje se kajem zbog toga, jer bi moja mama tada preživela. 

    Ujutro 6. avgusta sam bio kod kuće i pisao pismo svom prijatelju koji je živeo u skloništu. I odjednom sam ugledao blesak svetlosti. Sve je odmah bilo prekriveno tamom. Nisam imao pojma šta se dogodilo. Na ulici sam sreo komšinicu koja me nije prepoznala, jer sam, kako se ispostavilo, bio ranjen u glavu, a lice mi je bilo prekriveno krvlju. Pokušao sam da pronađem majku, ali ta žena me je uverila da će je spasiti i da moramo da pobegnemo. Odnela me je na leđima. 

    Kada smo trčali, video sam ženu zakopanu do vrata u ruševina. Još uvek ne mogu zaboraviti njene zaprepašćene oči, koje su se kretale sa jedne na drugu stranu. Vatra se širila jako brzo. Bojim se da je ona tada umrla. 

    Hirošima – 75 godina kasnije
    © Sputnik /
    Hirošima – 75 godina kasnije
    Na putu smo se zaustavili u Jokagavi, tamo je bilo mnogo teško ranjenih ljudi. Ali nije bilo nikakvih lekova, niti medicinske opreme. Prekrili su mi glavu belom odećom. I video sam jednog svog prijatelja sa kojim sam se igrao u dvorištu. Imao je teške opekotine i hodao je sa ispruženim rukama. Izgledalo je kao da mu komadi odeće vise sa ruku. Tek izbliza sam shvatio da su to delovi kože. Kasnije su me obavestili da je on preminuo nakon nekoliko dana. Komšinica koja me je spasila je preminula 2-3 meseca kasnije. Ista sudbina je zadesila i mnoge druge koji su se tada okupili u Jokagavi. 

    Kasnije sam se preselio kod tetke u selo, i oni su se vrlo dobro brinuli o meni. Otac mi je govorio da su majku spasili, pa sam bio nestrpljiv da je vidim ponovo kad se oporavi. Ali dugo očekivani sastanak se nikada nije dogodio. Kako se ispostavilo, iz dana u dan moja majka je bila sve slabija, i umrla je 15. avgusta. 

    Krajem avgusta sam primetio da gubim kosu. Čitavo telo me je bolelo, nisam mogao ništa da radim, osim da danima ležim u krevetu. Kroz san sam čuo ljude kako govore: ‘Ljudi koji su bili suočeni sa atomskom bombom odjednom počinju da gube kosu, krvare im desni i na telu se pojavljuju ljubičaste fleke, a potom umiru jedan za drugim. Nadam se da će ovo dete preživeti‘. Tada sam pomislio da verovatno razgovaraju o meni.  

    Ali preživeo sam. Godinu dana kasnije, u aprilu 1946. godine, vratio sam se u školu i ponovo krenuo u peti razred. Ali nisam mogao da zaboravim tu 1945. godinu. I dan danas me boli što sam naterao majku da se brine i što je doživela tako okrutnu smrt. Različite misli i osećaji su me opterećivali tokom čitavog mog života“, podelio je svoju priču Teramoto. 

    Kako, nakon takve tragedije, možete pronaći snagu u sebi da oprostite i nastavite da živite dalje? Ovo je verovatno najčešće pitanje koje se postavlja svakom hibakusi. 

    Teramoto: „Često me pitaju da li mrzim SAD. Moja majka je, kao i prijatelji sa kojima sam se igrao, ubijena. Pošto su umrli od atomske bombe, ne mogu reći da u meni nema mržnje. Zaista sam ih mrzeo. Međutim, godinama kasnije, kada sam dobio decu, a zatim i unuke, ja više ne osećam ni mržnju, ni ljutnju. Sve što želim reći je da se ovo nikada više ne bi smelo ponoviti, takva okrutnost se više ne može dopustiti. Ovo je moja iskrena želja. Kada ovako delim svoje iskustvo sa vama, ne osećam mržnju, samo želim da kažem istinu o onim događajima koji se ne smeju zaboraviti, da se to više nikada ne bi ponovilo. Najvažnije je da ljudi žive u miru jedni sa drugima, osećaju vezu koja ih spaja, pomažu jedni drugima“. 

    Hirošima, memorijalni kompleks – 75 godina kasnije
    © Sputnik /
    Hirošima, memorijalni kompleks – 75 godina kasnije

    „Zgrabite mir i čuvajte ga pažljivo“           

    Zajedno sa Teramotom, na sastanak je došla i predstavnica nasleđa atomskog bombardovanja koja se zove Okamoto Tosiko. Okamoto nije rođena niti je odrasla u Hirošimi, ali je došla iz Tokija kako bi dala svoj doprinos očuvanju sećanja na žrtve atomskog bombardovanja i živi ovde već skoro 30 godina. 

    „Kada sam prvi put došla u Hirošimu, zapitala sam se šta znači preživeti atomsko bombardovanje. Kako su hibakusi živeli nakon toga? Kakve misli su ih mučile? Pomislila sam da želim da saznam sve o ovome i tako sam se pridružila programu naslednika nasleđa atomskog bombardovanja. Da li je rat ostao iza nas? Da li je sigurno da ga više neće biti? I da se nuklearno oružje više nikada neće iskoristiti? Takva pitanja su me zabrinjavala tokom učenja u ovom programu. I moram reći da ne znam. Ali znam da možemo mnogo toga naučiti izučavajući prošlost. I to je najvažnije. Zahvaljujući ovom programu shvatila sam šta ja kao pojedinac mogu da uradim. Naime, da razgovaram sa ljudima. Odgovaram na njihova pitanja. Da uložim sve napore u to da ljudi shvate koliko je važna tema mira danas“.            

    Prema rečima Okamoto, danas oko 40 hibakusa učestvuje u seminarima Muzeja da bi podelili svoju priču. Što se tiče naslednika, trenutno njihov broj iznosi oko 150 ljudi. 

    „Program uključuje tri godine učenja. Prve godine se proučava sve što se tiče atomske bombe, kao i istorija Hirošime. Na drugoj godini, polaznici razgovaraju sa hibakusima koji žele da podele svoja iskustva. A nakon toga sledi najteže: na osnovu svega naučenog potrebno je napisati rad i kasnije ga predstaviti prezentacijom od 45 minuta. Hibakusi vas ocenjuju i ako je sve u redu, onda postajete naslednik“. 

    Sada je program naslednika nasleđa atomskog bombardovanja zaustavljen zbog virusa korona. Ali Okamoto očekuje da će Muzej vrlo brzo pokrenuti onlajn-sastanke, koji će pomoći da se nastavi sa aktivnostima. 

    „Od svakog hibakuse se može nešto naučiti. Jedan od njih mi je jednom rekao: ’Živite li sada u miru? Mir je takva stvar koja odmah beži. Molim vas, zgrabite ga kako dolikuje, i zatim ga pažljivo držite u rukama‘. Mislim da takve reči može izgovoriti samo hibakus koji je živeo do rata, za vreme i posle njega. 

    Japan je jedina zemlja koja je preživela atomsko bombardovanje. Međutim, nuklearna testiranja su takođe vršena u Australiji i SAD, i ljudi su i tamo nastradali od toga. Zato je tako važno ispričati svetu o japanskom iskustvu. Mislim da je to put ka miru“.      

    Hirošima – 75 godina kasnije
    © Depositphotos / Kuzmire
    Hirošima – 75 godina kasnije
          

    „Odavde možete odneti ’mir‘ sa sobom“

    Na kraju putovanja sam razgovarala sa dva mlada studenta, koji su volonteri Mira Hirošime. Kako se dan putovanja poklopio sa krajem kišne sezone, uspela sam da razgovaram sa volonterima dok smo se šetali sunčanim Memorijalnim parkom mira, kao i u blizini Kupole atomske bombe (Spomenika mira). 

    Aktivnosti volontera Mira Hirošime započete su nedavno, bukvalno od juna prošle godine. Ipak, do februara ove godine, mladi volonteri su uspeli da sprovedu ekskurzije za 232 strana turista iz više od 40 zemalja i regiona. 

    Zašto omladina u Hirošimi radi ovakav posao — to je jedno od najpopularnijih pitanja koja im se postavljaju. Ikeda Fuuda (student druge godina na Univerzitetu Hiršima) oduvek je želeo da se oproba u ulozi vodiča na engleskom jeziku, pričajući što većem broju ljudi o istoriji i savremenosti njegovog rodnog grada. I iako pitanja stranih turista nekada nisu jednostavna, njemu se sviđa takva komunikacija.  

    „Obično ima jako puno pitanja koja se odnose na međunarodne odnose. Na primer, pitaju o američkom ’nuklearnom kišobranu‘, ili žele da znaju moje mišljenje povodom toga što Japan nije potpisao Ugovor o zabrani nuklearnog oružja. Ja smatram da bi Japan, kao jedina zemlja koja je preživela atomsko bombardovanje, trebalo da igra ključnu i vodeću ulogu u kretanju ka svetu bez nuklearnog oružja“. 

    Nomura Mikaeru Kaj (student treće godine na Univerzitetu Hirošima) odrastao je na Filipinima i živeo tamo oko 18 godina. Njegova majka je Japanka, pa je stoga i odlučio da se upiše na japanski univerzitet. 

    „Mi ne organizujemo ekskurzije za Japance, već za strance. Stoga sam mislio, s obzirom na to da dobro poznajem kako stranci obično gledaju na istoriju, da će mi biti lakše da nađem zajednički jezik sa stranim studentima“. 

    Uništena Hirošima, posle bacanja atomske bombe iz američkog  B-29, 06. avgusta 1945. Pilot Pol Tibets avion je nazvao Enola Gej, po svojoj majci
    Uništena Hirošima, posle bacanja atomske bombe iz američkog B-29, 06. avgusta 1945. Pilot Pol Tibets avion je nazvao "Enola Gej", po svojoj majci

    Šta se može poneti sa sobom iz Hirošime?

    Nomura Mikaeru Kaj: „Mislim da odavde možete odneti ’mir‘. Ne radi se samo o odsustvu rata ili uništenju nuklearnog oružja. Mir se nalazi u jednostavnim stvarima. Na primer, vi i ja imamo različitu kulturnu matricu, mi smo sa različitih kontinenata Zemlje, ali imamo priliku da komuniciramo, diskutujemo, i pokušamo da pronađeno međusobno razumevanje. A činjenica da to možemo učiniti već govori o tome da smo postigli mir, makar u tako malom smislu. Mislim da je ovo zaista dragocena stvar, koju možete poneti sa sobom i predati je drugima“. 

    Ovaj savet podseća na reči hibakuse Kejko Ogura, koje je ona izgovorila na onlajn-brifingu, održanom samo nekoliko dana pre puta: 

    „Kada budete u Hirošimi, nemojte samo govoriti o tome koliko je bilo užasno to vreme, već pogledajte kako je Hirošima prelepa sada. Želimo da vidite kako se Hirošima preporodila. Zamislite, naši tramvaji su nastavili sa radom samo tri dana nakon bombardovanja. Nismo imali apsolutno ništa za jelo, ali smo svi neumorno radili. Nakon 5 godina, formirali smo bejzbol tim Hirošima Karp. Bez obzira na to kroz kakvo strašno vreme smo prošli, uvek možemo stati na noge ako postoji nada. Mi znamo kako se preporoditi. Zato vas molim da pogledate Hirošimu i iznenadićete se kako je lepa, i šta je sve moguće samo ako se malo potrudite“. 

    U  bombardovanjima 1945. godine, stanovništvo Hirošime, koje je u to vreme brojalo oko 350 hiljada stanovnika, izgubilo je oko 140 hiljada ljudi. Sada u gradu živi milion i 990 hiljada ljudi. 

    Tagovi:
    Japan, žrtva, Hirošima
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga