22:15 21 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Svet
    Preuzmite kraći link
    2393
    Pratite nas

    Priča o „pokušaju ubistva Navaljnog“ postaje još jedan instrument pritiska Zapada na Rusiju, pre svega moralnog. Uporno se trude da Rusiju prikažu kao teritoriju na kojoj se redovno događaju politička ubistva. Međutim, kritičari Rusije bi trebalo pažljivije da pogledaju drugu zemlju — SAD. Upravo ona je epicentar takvih zločina.

    Sjedinjene Države i Zapad redovno optužuju Rusiju za organizovanje političkih ubistava ili pokušaja ubistva, na primer, slučaj Litvinjenko, Skripalj i Navaljni. Nikakvi čvrsti dokazi za to nisu predočeni, pretpostavka nevinosti im ni ne pada na pamet. Lažne optužbe se samo gomilaju u svetskim medijima, a zatim postaju izgovor za pojačani pritisak — trgovinska i ekonomska ograničenja, diplomatski demarš i beskrajni sankcioni spiskovi.  

    SAD lider po broju političkih ubistava

    U međuvremenu, same SAD su dugo i zasluženo svetski lider po broju političkih ubistava. Najšokantnija su bila vansudska pogubljenja političkih protivnika u inostranstvu. Ovih dana predsednik Donald Tramp je priznao da se spremao da izda naredbu za „uklanjanje“ predsednika Sirije Bašara Asada. Niko nije bio iznenađen ovim krvožednim formulacijama i izjavama.

    Čitav svet se dobro seća kako se američka državna sekretarka Hilari Klinton radovala na televiziji uživo gledajući monstruoznu smrt libijskog lidera Muamera Gadafija od ruku pobunjenika. A nakon nedavnog ubistva generala Kasema Sulejmanija (ubijen je u vazdušnom napadu američkih letelica), iranske agencije za sprovođenje zakona izdale su poternice za Donaldom Trampom i još 35 američkih državljana. Šta tek reći o stotinama pokušaja ubistva koje su planirale američke obaveštajne službe, a koje je legendarni lider Kube Fidel Kastro srećno preživeo, podseća ruski portal „Vzgljad“.

    Međutim, i na samoj teritoriji SAD politička ubistva se dešavaju sa neverovatnom regularnošću. Deo njih ostaje neotkriven. Oni o kojima je doneta zvanična presuda pokreću brojna pitanja kod bilo kog nezainteresovanog posmatrača. Najčešće okrive onoga ko im odgovara da bude krivac — počinioca ubistva ili onog za koga se smatra da ga je izvršio. Nikada se ne govori o pronalaženju pravih organizatora i naručilaca.  

    U Sjedinjenim Državama predsednici, predsednički kandidati i opozicioni lideri ubijani su sa učestalošću koja nije karakteristična za „demokratsku zemlju“. Najčešće se to događalo kada su postajali smetnja za uticajne finansijske klanove ili super bogate monopole.  

    Linkoln, Kenedi...

    Davne 1833. godine predsednik Endru Džekson nije obnovio licencu Druge banke, koja je tada delovala kao Centralna banka SAD, i pokušao je iz nje da povuče sva budžetska sredstva. A godine 1835. organizovan je pokušaj atentata na Džeksona.  

    Tokom građanskog rata predsednik Linkoln je organizovao vladinu emisiju novca. Novčanice je prvi put štampala državna finansijska organizacija. Ovo je potkopalo prihode privatnih banaka. Zatim je 1865. godine Linkoln ubijen. Planovi za reformu finansijskog sistema u zemlji, kao i teške odluke o korupcijskim šemama, koštale su života predsednika Džejmsa Garfilda. Na funkciji je bio samo šest meseci, od marta do septembra 1881. godine.  

    Dva pokušaja ubistva preživeo je Tedi Ruzvelt, kojeg su Amerikanci u znak zahvalnosti za njegovu beskompromisnu borbu protiv monopola nazvali „razaračem trustova“ (trust — jedan od oblika monopolističkih udruženja, u okviru kojeg učesnici gube proizvodnu, komercijalnu, a nekad i pravnu nezavisnost).

    Bivši predsednik Amerike Džon Kenedi u Dalasu, 22. novembar 1963.
    © AP Photo / Jim Altgens
    Nejasno je zašto američko pravosuđe nije istraživalo pitanje ko bi mogao da bude organizator i naručilac ubistva Kenedija; uostalom, predsednikove aktivnosti su nervirale i obaveštajne službe i mafijaške klanove...

    Njegovog prethodnika, Vilijama Makinlija, ubio je anarhista koji je bio razočaran time što predsednik SAD radi u interesu Rokfelera, Karnegija i Morgana. U to vreme, Sjedinjene Države su se brzo razvijale, težeći svetskom liderstvu. Zemlja je vodila male pobedničke ratove u inostranstvu, ali nijedan na svojoj teritoriji. I bez obzira na to, šefovi država su se sve vreme nalazili na ivici smrti — takva slika je bila potpuno nezamisliva u to vreme, bilo u Evropi, bilo u Rusiji.

    U 20. veku najzloglasnije ubistvo je, naravno, bio atentat na predsednika Kenedija. Razlozi za to, priroda izvođenja ubistva, identitet ubica i dalje nameću brojna pitanja. Posebno je nejasno zašto američko pravosuđe nije istraživalo pitanje ko bi mogao da bude organizator i naručilac ovog ubistva; uostalom, predsednikove aktivnosti su nervirale i obaveštajne službe i mafijaške klanove...

    U senci ovog ubistva veka, malo je zaboravljen atentat na predsednikovog brata Roberta Kenedija. Američki predsednički kandidat je ubijen usred uspešne predizborne kampanje 1968. godine. Iza rešetaka je završio 24-godišnji Palestinac. Na suđenju nije priznao krivicu, njegovi advokati su uveravali da je Kenedija ubio neko drugi, međutim, uprkos svim mračnim trenucima, navodni ubica je dobio doživotnu kaznu. Zanimljivo je da se istraga nije ni zapitala ko bi mogao da organizuje i naruči ovo ubistvo. Uostalom, bivši američki državni tužilac je stvorio mnogo uticajnih neprijatelja među kumovima američke mafije.

    Dva meseca pre Kenedija ubijen je i njegov prijatelj i saradnik, ideološki vođa afroameričke manjine Martin Luter King. Nobelovca, čuvenog propovednika, snajperista je ubio usred bela dana. Čak i pre bilo kakve istrage, ministar pravde je objavio da nije bilo nikakve zavere i da je ubica delovao sam.

    „Pa kako u Americi ima mnogo ubica koji samostalno deluju“, skeptično je tada primetio sovjetski politikolog Henrih Borovik.

    Tradicija krvavih odmazdi, u stilu zemalja Trećeg sveta, protiv političkih protivnika nastavila je da cveta u Sjedinjenim Državama i šire. „Vzgljad“ je pisao o zloglasnoj „Klintonovoj listi“ — seriji neobjašnjivih smrtnih slučajeva koji se neprestano dešavaju u najužem krugu 42. američkog predsednika i njegove supruge.

    Ali i pored ovih tragedija, na američkom političkom polju se dešavaju čudni zločini.  Čini se kao da niko nije zainteresovan da ih istraži. Za bilo koju drugu zemlju misteriozna smrt političara na tako visokim pozicijama već odavno bi postala mrlja na njihovoj reputaciji, povod za ogorčene zahteve svetske zajednice i za jednoglasnu međunarodnu osudu.

    Ali politička ubistva u Sjedinjenim Državama prećutno su prepoznata kao sasvim uobičajeni, rutinski događaji. I svetski i američki mediji izbegavaju da pišu o njima, iako zapleti podsećaju na dobru detektivsku priču.

    Kako je stradao bivši direktor CIA

    Smrt bivšeg direktora CIA Vilijama Kolbija ostala je potpuno nejasna. U maju 1996. godine njegovo telo je pronađeno na obali reke. Zvanična verzija navodi da je penzionisani službenik uveče, u potpunom mraku, veslao u kanuu, imao je srčani udar, pao je u vodu i umro od hipotermije. Kolbijevi prijatelji i poznanici žestoko su kritikovali ovu verziju: on nikada nije koristio čamac posle zalaska sunca, njegovo telo je pronađeno četrdeset metara od kanua uzvodno, iako je voda trebalo da ga odnese u drugom smeru. I generalno, telo je pronađeno na ovom mestu tek devet dana nakon pronalaska čamca. Nejasno je gde je telo bilo sve to vreme.

    Kolbi je imao mnogo uticajnih neprijatelja, ne samo u inostranstvu, već i unutar CIA. Sedamdesetih godina prošlog veka mnogo puta je govorio pred Kongresom i javno objavljivao informacije o tajnim operacijama — ubistvima, zaverama i pučevima koje je služba organizovala pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. U „kancelariji“ mu ovo nisu mogli oprostiti. Kolbi je sebe nazivao „disidentom CIA“. Međutim, niko nije počeo da istražuje moguće veze njegovih kolega sa njegovom čudnom smrću. Sve sumnje u vezi sa zvaničnom verzijom jednostavno su nazvane „teorijama zavere“.  

    Tajanstvena smrt Sonija Bona je takođe izazvala „konspirologiju“. Bivši pop pevač (iz dueta Soni i Šer) otisnuo se u politiku krajem 1980.-ih godina, izabran je u Kongres i počeo da otkriva istaknute američke zvaničnike i vojna lica, koji su profitirali od trgovine drogom i oružjem u regionima kao što su Latinska Amerika i Jugoistočna Azija. U januaru 1998. godine, Bonovo telo sa polomljenom lobanjom i slomljenom kičmom pronađeno je na skijalištu u Nevadi. Rezultati obdukcije nisu objavljeni. Zvanična verzija je bila da je Bono, iskusni skijaš, slomio vrat dok se spuštao niz padinu i zakucao se u drvo. Nije bio svedoka incidenta.  

    Javnost je posebno začudila činjenica da je nedelju dana ranije, u drugom poznatom odmaralištu — Aspenu, 39-godišnji sin Roberta Kenedija Majkl umro na isti način. Navodno se i on zakucao u drvo dok je skijao. Deset godina kasnije, sve se češće čula verzija da su Bona nasmrt pretukli obaveštajni agenti ili profesionalne ubice koje su angažovali uticajni neprijatelji pevača. Ali nikada nije sprovedena nijedna istraga o smrti kongresmena.

    Vilijam Kolbi, bivši direktor CIA. Fotografija iz 1976.
    © AP Photo
    Bivši direktor CIA Vilijam Kolbi imao je mnogo uticajnih neprijatelja, ne samo u inostranstvu, već i unutar CIA.

    Godine 2004. dva advokata koji su istraživali mahinacije članova porodice Buš povezanih sa kompanijom Novation LLC, umrla su u razmaku od dva meseca.

    Kritičari su pretpostavljali da je ta firma zaključivala ugovore između dobavljača medicinskog materijala i opreme i klinika. Prema „Njujork tajmsu“, koji je inicirao istragu, cene za sve su bile nerealno visoke. Zahvaljujući lukavim šemama, osiguravajuće kompanije su platile za sve. Novation LLC je zarađivala milijarde dolara. Među njenim vlasnicima bio je Džeb Buš — sin 41. i brat 43. američkog predsednika.

    U julu 2004. godine, tužiteljka Telma Kolber koja je istraživala ovaj slučaj, utopila se u bazenu. Dva meseca kasnije, Šenon Ros koja se takođe bavila ovim slučajem, iznenada je umrla. Istraga o aktivnostima Novation LLC je obustavljena. Moguće je da je sve to bila slučajnost. Jedino je čudno što nije bilo temeljne istrage onoga što se dogodilo sa objavljivanjem rezultata ekspertize. Sve ovo je dodalo nepotrebnu misterioznost smrti dve žene i bacilo senku na reputaciju porodice Buš.  

    Nedostatak informacija i transparentne istrage — samo ovo pretvara obične ljude u „teoretičare zavere“.  

    Slučajnosti izgledaju kao zavere, a ubica je izvršitelj nečijih naredbi. Još uvek mnogi Amerikanci veruju da, na primer, savezni sudija Džon Rol nije poginuo 2011. godine tokom masovne pucnjave, već da su njegovo ubistvo „naručili“ neki uticajni ljudi koji su želeli da se osvete za njegove kazne.  

    Šta reći o Endru Brejtbartu, čuvenom novinaru i političkom aktivisti koji je tvorac sajtova poput HuffPost i Breitbart, i koji je zapravo organizovao sve alternativne desnice u Americi. Iznenadna smrt 43-godišnjeg političara u februaru 2012. godine izazva je sumnju kod svih njegovih pristalica. Sumnje su se pojačale nakon što je patolog koji je pregledao njegovo telo umro od trovanja arsenom na dan objavljivanja rezultata obdukcije, a jedini svedok Brejtbartove smrti iznenada je i bez traga nestao.

    Uzgred, već dugo nikoga ne iznenađuje misteriozna smrt novinara u zemlji. „Reporteri bez granica“ su 2018. godine svrstali Sjedinjene Države među pet zemalja sveta koje predstavljaju najveću opasnost za novinare.

    Pročitajte još:

     

     

    Tagovi:
    ubistva, predsednici, Rusija, Amerika
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga