11:12 26 Novembar 2020
Slušajte Sputnik
    Svet
    Preuzmite kraći link
    43416
    Pratite nas

    Beloruska opozicija toliko nema sreće da ima sve šanse da izgubi čak i u nominaciji „Gubitnik godine“. Protiv nje igraju okolnosti koje su van njene kontrole i sopstveni lideri koji daju toliko očaravajuće inicijative da je uglavnom nejasno kako ih prikazati, a da ne dođe do velikog gubitka reputacije i imidža.

    U nedelju ističe rok „ultimatuma“ koji je Svetlana Tihanovska postavila Aleksandru Lukašenku pre skoro dve nedelje. Budući da nema ni najmanjeg znaka spremnosti beloruskih vlasti da ispune postavljene zahteve, Belorusiju bi od ponedeljka, prema obećanju „predsednice Svetlane“, trebalo da zadesi haos štrajka širom zemlje, blokade puteva i kolaps prodaje u državnim prodavnicama. 

    Međutim, takav razvoj događaja svakog dana izgleda sve nerealnije

    Izgleda da su čak i u koordinacionom savetu opozicije počeli da sumnjaju u to, zbunjeni su i traže način da se sa najmanjim gubicima izvuku iz situacije. Jedan od članova saveta, Pavel Latuško, izjavio je da će čim istekne ultimatum, koji se laganim pokretom ruke pretvorio u „narodni“, oni intenzivirati svoju aktivnost. Ovo je veoma zgodna formulacija koja otvara širok prostor za tumačenja i istovremeno ne nameće nikakve obaveze. 

    Ali bilo bi pogrešno sve očigledniji neuspeh protesta u Belorusiji povezati isključivo sa unutrašnjim faktorima, mada oni svakako igraju glavnu ulogu. 

    Fenomen obojene revolucije diskreditovan

    Beloruska opozicija (i njeni strani tutori) nisu imali sreće jer su svrgavanje vlasti započeli u vreme velike diskreditacije fenomena obojene revolucije.

    Deceniju i po ovaj fenomen je predstavljao stvarnu pretnju vlastima i istovremeno inspiraciju za opoziciju velikog broja zemalja. Obojene revolucije su se smatrale savršenim i svemogućim oružjem za smenu neželjenih vladara i režima. Ovaj koncept je demoralisao jedne, a drugima je jačao veru u skoru pobedu. 

    Ali, možda je najvažnije to što je ogroman broj ljudi, koji nisu neposredno vezani za politiku, bio iskreno uveren u mogućnost da će na ovakav način stvarno promeniti život nabolje. 

    Uostalom, obojena revolucija nije samo državni prevrat. Nemoguće ju je sprovesti u delo bez građana koji preplavljuju ulice, koji su apolitični u uobičajenoj situaciji, ali snažno uvereni u potrebu trenutne promene vlasti preko pisanih pravila za svetliju budućnost. To je ono što je podstaklo desetine i stotine hiljada ljudi da izađu na kairski trg Tahrir 2011. godine i na Evromajdan u Kijevu 2013. godine. 

    Inače, beloruski protesti su u početku takođe mogli da se pohvale priličnom masovnošću. Ali broj manifestacija iz nedelje u nedelju neprekidno pada

    Poenta nije samo u tome što su ljudi umorni od toga što njihovo učešće na skupovima i parola „Lukašenko odlazi“, kako se ispostavilo, nema magičnu moć da otera „pogrešnog“ nacionalnog lidera. Paralelno sa beloruskim događajima, u drugim delovima sveta se odvijaju prilično indikativni procesi, zbog kojih građani Belorusije trezvenije sude o onome što se dešava u njihovoj zemlji. 

    Iskustva Kirgizije i Jermenije

    Tu je Kirgizija, koja doživljava treću političku krizu u poslednjih 15 godina, a kojoj se pripisuje etiketa „obojena revolucija“. Malo je onih koji su učinili više za diskreditovanje fenomena od ove srednjeazijske države, jer je glavni rezultat svih državnih udara, koji su praćeni uličnim neredima i anarhijom, bilo odsustvo promena nabolje za društvo u Kirgiziji. 

    Tu je i Jermenija. U kontekstu rastućeg skepticizma prema bilo kakvim majdanima i njihovim sve češćim neuspesima, događaji u Jerevanu 2018. godine su poslužili kao dobar primer baršunaste revolucije, koja je u svim pogledima bila uspešna. Revoltirani ljudi u ime demokratije, evropske budućnosti i borbe protiv korupcije uspešno su srušili vlast koja im je došla glave, na čelo države su postavili onoga u koga su verovali, a novi lider čak ima čime da se pohvali u prvim godinama rada. U svakom slučaju, odsustvo katastrofalnih rezultata, kao u Ukrajini ili Kirgiziji, danas se već može smatrati značajnim dostignućem.

    Ali koja je poenta u evropskom izboru koji su doneli ljudi, u poraženim korumpiranim zvaničnicima iz prethodne vlade i naprednim demokratskim liderima, ako se Jermenija ponovo našla u epicentru vrlo starog i krvavog sukoba? Štaviše, čak i čovek koja je daleko od politike razume da je Azerbejdžan iskoristio demokratske težnje svog suseda za svoje interese, što se može videti u Nagorno-Karabahu.

    Termin „obojena revolucija“ nehotice navodi na pomisao da je svet divno, sunčano, prijateljsko mesto gde su ljudi međusobno braća, a čim uklonite neke štetne sile sa čela države, zemlja će se pretvoriti u baštu u cvetu, živeći u harmoniji sa drugima. Kirgizija i Jermenija su za belorusko društvo vidljivi podsetnik da je takav pogled na stvari samo iluzija koja nema nikakve veze sa stvarnošću ni u unutrašnjem, ni u spoljnopolitičkom smislu. 

    Nije zato iznenađujuće što se protesti u Belorusiji neprekidno kreću ka svom sve neizbežnijem neuspehu. I time će ta zemlja zakucati svoj ekser u kovčeg svetskog mita o obojenoj revoluciji. 

    Pročitajte još:

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga