08:44 15 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Dragoljub Mićunović

    Mićunović: Jugoslavija je bila „tamnica naroda“

    © Wikipedia /
    Vesti
    Preuzmite kraći link
    Piše Nikola Joksimović
    1965
    Pratite nas

    Demokratska stranka ove godine obeležava 25 godina od obnove rada. Sagovornik Sputnjika je profesor Dragoljub Mićunović, prvi predsednik DS.

    Profesore Mićunoviću, voleo bih za početak da uporedimo epohe — epohu u kojoj je osnovana DS i ovu epohu danas. Takođe, da li je odlazak DS sa vlasti 2012, označio početak nove epohe?

    — Prvo da krenemo od početka. Nije to obnova DS, nismo mi obnovili DS, mi smo obnovili njeno ime; ali to su novi ljudi, posle 50 godina otkako je stranka prestala da postoji, sa novim programom i novim biračkim telom. Prema tome, to je nova Demokratska stranka, koja je uzela ime „demokratska“ zbog moralnog kredita koji je imala stara, predratna stranka.

    Sada, što se tiče epoha, mi smo tu, verovatno najbogatiji. Za vreme mog života, koji nije kratak, ali ni najduži, živeo sam u osam država. Mogao sam da ne promenim stan, a da promenim osam vlada, četiri režima, osam naziva država, i tako dalje… Velike su se stvari ovde dogodile; velike pretumbacije — raspad države, raspad privrednog poretka, mnogih moralnih vrednosti — tako da se čudim da je svet još uvek normalan. Ali neke posledice su ostale. Pogubila se čvrstina uverenja. Jer ako ste prinuđeni da svakih par godina menjate uverenja, i to ključna — o socijalnoj pravdi, o bogatstvu, o jedinstvu, o raspodeli, o određenim zanimanjima… Znam kada je zanimanje biznismen ili menadžer bilo dosta sumnjivo, ravno šverceru. Danas su to najveća gospoda, sa najvećim autoritetom, a da se nisu mnogo promenili. Hegel kaže na jednom mestu „nema jače snage od ideja kada im dođe vreme. Cela naša mudrost bila je u tome da smo pročitali ideje kojima je došlo vreme. A došlo je vreme stvaranja pluralističkih društava, srušen je Berlinski zid, završeno je sa jednopartijskim režimima, i došla je na delo tržišna ekonomija kao dominantna.

    To je donelo dobre i loše stvari. Posledice su danas, izgleda, mnogo gore od onih koje smo očekivali. Dakle, tada je izgledalo da ćemo napredovati. Možda bismo napredovali da nismo ušli u ratove, a u ratove smo ušli upravo zbog prethodnog režima. Jer jedan jednopartijski režim, koji je sve dirigovao, i, vremenom, sve je pretvorio u laž.

    Kada se to raspalo, posmatrao sam šta se dešava, koja je to ideologija nađena. To je bio nacionalizam. Zašto? Iz dva razloga — nacionalizam je bio put da se razbije SSSR, istočni blok i tako dalje, a drugi, mnogo važniji, on jedino uspeva jer je kolektivistička ideologija. On još uvek okuplja. Svako društvo koje je bilo u državnom socijalizmu, nije bilo razvijeno — nije bilo nezavisnih partija, nije imalo nezavisna preduzeća, nije imalo nezavisne institucije, ono što liberalizam traži. Taj put kojim je Gorbačov želeo — Perestrojka pa polako ćemo… — Zapad, naravno nije imao strpljenja, iskoristili su trenutak. I onda se pokazalo da, u stvari, to nije to, nego će nacionalizam. E sada dolazi to užasno konvertitstvo jer su, u međuvremenu ljudi zamenili vrednosti. Imali smo Titovog generala Tuđmana, na primer. On postaje nacionalista najcrnje vrste, koji progoni Srbe fizički, oružano, kako hoćete! Sa najgorim teorijama se povezuje, sa tamo tom emigracijom, je li, ustaškom.

    Ovde su u Srbiji probali drugim trikom da se proglase liberalima. Da zadrže i državnu svojinu, i policiju i sve, ali da se zovu liberalima. Tako da je nastao sad jedan problem, šta je sad ta država? Kako da se ona ne raspadne ako se pojavljuju nacionalizmi? Nacionalizmi žive jedni od drugih. Ne može se razviti nacionalizam bez jednog modela Davida i Golijata. Vi morate da imate neko veliko čudo koje ste vi kao mali pobedili, i zato ste vi značajni istorijski. Mađari, Česi, Poljaci, Letonci, oni su to imali. Ja imam, kada sam odlazio u posete, nekakve medalje, pa ima lanac, pa tu piše „Gud baj Rusija — oslobodili su se, te lance su skinuli, nisu više to. Problem je u tome što su oni izmislili tog protiv koga će biti. A šta je sad bio naš problem? Mi nismo imali rat sa Sovjetskim Savezom.

    Mi smo imali Jugoslaviju kao „tamnicu naroda

    — Naš socijalizam je išao svojim putem, kritikujući ruski. Mi nismo mogli da okrivljujemo ruski socijalizam za naš socijalizam. Znači, nemamo tog Golijata — e onda imamo jedni druge. Manje više su svi bili protiv Srba, tako je išao pokušaj nacionalne euforije, ali Srbi su vraćali Hrvatima, Slovencima i drugima, i tako je nastao građanski rat. Pošto nije bilo institucija, onda je to sve zahvatilo. Crkve — inspiratori tih ratova! Veliki! Umesto da služe miru, oni su to radili. Ko nije radio? Nije radila Demokratska stranka. Ja sam organizovao sastanak svih poslaničkih grupa iz cele Jugoslavije. Svi su došli — i slovenački DEMOS, i Hrvatski HDZ, bosanski SDA, SPS iz Beograda, VMRO iz Makedonije… Svi, bukvalno! Ja sam valjda imao neki kredibilitet, s obzirom na neke ranije bune, uglavnom su svi došli, na moje iznenađenje. Onda smo napravili plan. Pre toga su išli predsednici država (Jugoslovenskih republika prim. ur.) da se dogovore. Prošetali su po svim Titovim rezidencijama, i naravno, nisu mogli da se dogovore.

    Onda sam rekao, hajde da narod to uradi, da probaju poslanici. Tamo smo se složili da rat treba prekinuti, tada rat još nije bio u Bosni, zato sam sastanak i sazvao na Ilidži, da se tamo ne prenosi rat. Svi smo se lepo izrazgovarali, onda je bio taj Apel, onda sam ga ja, kao predsedavajući, nosio kod Mesića, kod drugih tadašnjih funkcionera, Kadijevića, Markovića… Ali oni su već bili gazde. Oni su to primili k znanju, mi nismo bili moćni.

    Ali mi smo se dogovorili da se nađemo kroz petnaest dana ponovo, ali sada u Sarajevu, i da svako napiše kako zamišlja Jugoslaviju. Uporno nisu hteli savezni referendum. Nikad. Bojali su se preglasavanja Srba. Znate šta je interesantno? Nije bilo ni jedne jedine poslaničke grupe koja je tražila raspad Jugoslavije. I zato izjavljujem — Jugoslaviju je razbila ta gospoda predsednička mimo volje naroda. Kasnije ste ga mogli zapaliti kako hoćete, ali taj trenutak…

    Slovenci su predlagali neku asimetričnu federaciju sa carinskom unijom i još nečim, Hrvati čistu konfederaciju, Srbi čistu federaciju, Bosanci i Makedonci neku trostepenu federaciju… Naravno, već su počeli da pucaju topovi po Bosni. Oni su pobedili i to je bio kraj.

    Mi smo onda, kao Demokratska stranka, bili protiv tih ratova i probali da ih zaustavimo. Čak smo imali diplomatske inicijative. Onda se ušlo u to bombardovanje, to je bilo već finale. Ono se moglo izbeći, uz određena poniženja sigurno, ali se ničim ne može opravdati ono što se desilo. Svakom sam zapadnom diplomati, i u govoru u Kongresu, i u Savetu Evrope da je to nedopustiv greh, zločin, prekršaj, bez saglasnosti Saveta bezbednosti bombardovati jednu zemlju. Manje — više, svi to sada znaju, ali pragmatizam je pragmatizam, velika zemlja praktično rešava neki svoj problem kako želi.

    Posle toga, Srbija je bila jedna pusta zemlja i onda sam u svojoj kancelariji smislio da napišem predlog za okupljanje svih članova opozicije; takozvani okrugli sto opozicije, iz čega je nastao DOS. Bilo je to zavađeno sve; ja sam koristio jednu prirodnu činjenicu da sam najstariji i da nisam bio u nekom sukobu sa bilo kim. Tako da su svi došli. Jedino je Vuk Drašković postao zamenik, ali dobro. Koštunica i Đinđić nisu ni razgovarali u to vreme, kao ni mnogi drugi. Ja sam im onda rekao: „Mi smo u ovoj sobi da se dogovorimo. Naš protivnik je napolju. Prema tome, ne izlazimo dok se ne dogovorimo.

    Kako su tekli ti razgovori?   

    — Tekli su vrlo dobro. Ljudima je laknulo, jer smo izračunali da imamo više glasova nego Milošević, samo su nam glasovi razbijeni. Ako ujedinimo glasove, pobeđujemo, čista aritmetika. Posle je Đinđić napravio vladu i to je krenulo. Dobili smo odjedanput neke blage pomoći, otpisali su nam mnoge kamate, zemlja je počela da liči na nešto. Nestale su sankcije, nestale su vize. Ljudi su putovali. Ostavili su nam devizne rezerve od dvesta miliona, vrlo brzo smo ih napunili na osam milijardi. Ali, zemlja je bila razorena i nije bila jedinstvena. Ove grupacije, socijalistička i radikalna, braneći pre svega te koji treba da idu u Hag, nisu htele da popuštaju.

    Onda, kada je Đinđić ubijen… To je bio jedan strašan zločin, znate… Njega je ubila država. Oni su državni službenici, specijalna jedinica! U toj službi unutrašnjih poslova, ti čuvari „državnog razloga, ostala je gomila ubica! I dan danas, u svakoj državi! To je najopasniji deo društva. Posle toga su krenuli u kontraofanzivu. Da bi opstao Koštunica je pravio nekakav… Govorio je „Hag je poslednja rupa na svirali, pa su rekli „Ej, mali… zaboravio si muziku od skoro", pa je uprkos toj priči, on njih polako slao. Ali onako, meko, rešavao im kućne poslove, kupovao automobile za žene, tako da mirno, nekako odlaze. Neki razumniji ljudi su videli da se tamo ipak sudi, da nema smrtne kazne, da se kazne skraćuju, bolje i to nego da živiš kao mečka po nekim šumama, kao što su radili Karadžić i Mladić. Herojski su se krili.

    Za sve to vreme i radikalna i socijalistička partija su nastavile protiv Haga, sve je to izdaja, Kosovo je naše, pobedili smo NATO… Ako se mi toga ne oslobodimo, nego stalno priča… Moramo znati svakog ko je ubio! I svakog tog procesuirati i kazniti. Jer je zločinac i zlikovac! Nemoj zbog njega da nosimo krivicu. Zašto bih to radio. Šta je meni Šešelj ili Mladić da to što je on uradio, sad kao, ja sam kriv za njega. To su Nemci odavno uradili, kriv je Hitler, mada je tamo saglasnost bila daleko veća. Dakle, branili su uporno te zločince.

    Posle te neuspele Koštunicine vlade, on se tu nije mnogo snalazio, došao je Boris Tadić. On je izbore dobio zato što su ljudi znali da se treba kretati ka nekoj slobodi, nekoj reformi. On je lepo izgledao, lepo je govorio, imao je pedigre iz vrlo slavne porodice, nije mu se imalo šta primetiti. Ali, vlast k'o vlast. O tome govori treća knjiga mojih memoara. Ona korumpira ljude. Kako je govorio Oskar Vajld: „Svemu mogu da se oduprem, osim iskušenjima", a vlast je ogromno iskušenje. Ali i tu mi ne bi propali. On je napravio grešku. Nije morao da ide na prevremene izbore. Mislio je da time treba da se pojača, imao je još godinu i po dana vlasti. Koalicija koja je bila do tada na vlasti, dobila je više glasova od ostalih. Ali, kao što sam rekao, ljudi su izgubili vrednosni sistem, karakter, poštenje. Rasim Ljajić je kod nas imao deset mandata, onako smo ga častili. On pređe na drugu stranu sa obrazloženjem, pa šta da radim, mnogo nude. Pa rek'o, znaš šta, postoji jedna profesija koja se tako pravda. Onda dolazi Dačić. Ja sam bio protiv koalicije sa socijalistima, to je toliko natopljeno kriminalom i svačim. Bio sam za to da, eventualno, ako su nam potrebni, daju manjinsku podršku, čak nisam hteo da se slikam, kada je to bilo proglašeno. Dačić je izjavio nešto još smešnije: „Ja sam profesionalac. Kao u fudbalu, igram tamo gde daju više. Pa koja je razlika između prostitutke i politike!? Tako da su nas izdali naši koalicioni partneri i doveli ove.

    Da li to znači da se završila jedna i počela sledeća epoha u srpskoj istoriji?  

    — Ne. Mislim da ovo nema nikakvu šansu. Ovo nema nikakvu šansu zato što nije utemeljeno. Njihovo biračko telo ne veruje u priču Evrope, za koju se zalažu. Kad-tad će to pući.

    Da li mislite da su glasači Srpske napredne stranke glasali za Kori Udovički, Dušana Vujovića i njihove reforme. Ili su glasali za nešto drugo, a oni su im nametnuti?

    — Dobijanje statusa kandidata jeste bilo pobedničko. Zapad je odigrao pokvareno, jer shvatili su, ove imamo džabe, demokrate i ove druge. Ako kupimo ove, onda imamo većinski paket. Sad imamo problem — da li će im gledati kroz prste za ono što moraju da rade, a ne umeju drukčije. Oni ne mogu da izgovore rečenicu, a da nekoga ne napadnu. Ne mogu da izgovore rečenicu, a da ne uguše opoziciju. Ne mogu da zinu, a da ne uguše slobodu štampe. Ne mogu da zinu, a da ne izgovore obmane i laži.

    Zašto je to tako?

    — Tako su vaspitani dvadeset godina. Oni ne znaju drugačije, oni još uvek ne znaju da su pobedili. Oni smatraju da prva rečenica treba da im bude napad na opoziciju. Videli ste jednu smešnu stvar. Mi smo iz marketinških razloga stavili tu neku vladu u senci. Možeš da kažeš rano, kasno, nepotrebno, nije bitno. Ali, gde ide napad!? Zašto nisu u toj vladi Ješić i Borko Stefanović!? Čekaj, šta se vas tiče ko nije u vladi!? Ja razumem da se vi bunite zašto je neko u vladi, jer to je đubre, pljačkao, lopov, a vi ga stavljate u vladu. Ali vi drugima hoćete da sastavite vladu! Ta potreba da se uništi stranka, i uradili su tu veliki posao. Zaigrali su na najslabiju kariku, na Tadića, čija sujeta nije mogla da izdrži poraz, pa je onda pravio gluposti. Onda Đilas. Svaki dan je bio proglašavan za Hitlera. Mislim da je imao pedeset „Kurirovih slika užasa. E sad su se uhvatili Pajtića. Nije važno ko je predsednik, taj će biti najgori. Kažu, ukrao pola milijarde.

    Dakle, nemaju kadrove, ako su im potrebni Blerovi službenici da im prave vladu, to je cirkus! To je privatizacija države, gde vi smatrate da možete da radite šta god hoćete.

    Šta mislite o akcionim timovima, odnosno deliveri junitima?

    — Mislim sve najgore! To je hohštapleraj koji pokušava da uhvati te primitivce, da im prodaje maglu, kobajagi nekih velikih veština. Na kraju, čemu to služi!? Da prevariš građane kako ćeš najlakše da im uzmeš glasove.

    Šta su zapravo deliveri juniti? Kako oni funkcionišu u vladi koja je izabrana od strane naroda?

    — Čovek o kome je reč pogrešno je shvatio Vučića, da je država njegova, da je on jedini pametan i da će on tu državu urediti. Jedan dan nas ubeđuje da Arapi ne vole ugovore, nego čoveka u lice! On, kad te vidi, ako proceni da si dobar, odmah se vadi za novčanik, i evo milijarda. Dođe onaj veliki švaler i bivši stručnjak, Stros Kan, on će sve da radi za džabe. Ode on na sud. Treći dan, Guzenbauer će biti naš savetnik. Dakle, on kada ode u Nemačku, mi treba da budemo Nemci; kada ode u Letoniju, mi treba da budemo kao Letonci; kada ode u Finsku, mi treba da budemo kao Finci. Čovek ima problem — ne može se to tako raditi. Drugo, ono što zbog čega njega hvale, da penzionerima smanji penzije i da radnike ostavlja bez otpremnina, on ne shvata zašto ga hvale. Mogli su zbog toga da ga jure motkama. Ali šta će mu reći posle dva meseca? To ostavlja dublji problem. Ne znam kako ćemo plivati.

    Onda ta nesretna Ukrajina, koja mi je kost u grlu. Dačić je izjavio da je zahvaljujući nama napravljen taj plan za Ukrajinu. Kako ga nije sramota? Putin i Merkelova su sedeli celu noć, a ti si napravio plan? Dakle, od svega hoćeš da napraviš šarenu lažu, mi smo to sredili, a onda, kada te oni priteraju, pa mi još nismo ušli, to ćemo sutra, videćemo kako ćemo i tako dalje. To nije ozbiljno. Da vam skratim, ovo nije budućnost Srbije. Ovo je kratkotrajna nesrećna epizoda. Koliko će trajati? Možda godinu, dve, to ne znam. Ali prethodna vlast pravila je takođe ogromne greške.

    Koje su bile greške Demokratske stranke?

    — Prvo, grešila je u kadrovskoj politici i grešila je u predsednikovom preuzimanju svih odgovornosti i samim tim, svih odluka. Napisao sam mu dvadeset dva pravila za rukovođenje i rekao mu: „Zalepi to selotejpom, pa kad se briješ svako jutro pročitaj. Nije mnogo to, jedna stranica. U prvom pravilu stoji: „Kada si na vrhuncu vlasti, tada si stekao najstrašnijeg neprijatelja — samoga sebe koji te uverava da znaš sve, da umeš sve, i, što je najgore, da smeš sve. To znači: krenućeš u gaženje institucija, jer vlast po prirodi želi da se sužava. Ti onda kažeš ja sve odlučujem, ja sam sve vas stvorio! Ma koga si ti stvorio!? Stvorili smo mi tebe, budalo mala! Stvarno je tako. Ti ljudi uobraze… evo sada Vučića da pitaš, on veruje da je stvorio i SNS i celu Srbiju. Drugi problem je bio što je on bio predsednik države i predsednik partije. Imao je svoj državni kabinet. On ništa nije valjao. Ništa! Jedan ulizički državni kabinet. Ali, pošto su oni tu uz njega, uz državu, onda su oni počeli da prenose vlast i na partiju i partijske kadrove. I onda se dešavalo da se mešaju državni i partijski poslovi, pa da se onda država zloupotrebljava zbog partije. Preduzeća koja su plaćala partiji, mnoge stvari su tu bile pogrešne. Najveća greška je što se nije ozbiljno prišlo reformisanju institucija, prvo da se zna šta je parlament, a šta je vlada. Da ne može vlada da šalje po hitnom postupku šta joj padne na pamet. Parlament mora ima dostojanstvo. Ja sam Dinkiću pet puta vratio zakon — nisi poslao na vreme, imaš više amandmana na svoj zakon nego što će dati poslanici, ne može da postoji zakon u kome nema kontrole viceguvernera… Kada je tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova napravio jednu šalu, malo lascivnu prema poslanici Srpske radikalne stranke, ja sam ga izbacio iz Skupštine. A danas ako nekog uvredi, oni od sreće skaču… Dakle, to je bilo ključno što smo morali da radimo — da malo vaspitamo taj parlament.

    Treća, strateška stvar. Potpuno smo zapustili dve osnovne oblasti i dozvolili smo da nas MMF i neoliberali ubede u to da su zdravstvo i školstvo javna potrošnja i da su to neisplative investicije. Nema veće investicije od investicije u školstvo. Ništa nije bogatije i važnije od pametnog stručnjaka. Mi smo to potpuno zapustili, dali socijalistima, to je katastrofa. Što je najgore, to ne možete logički da objasnite. Ko može da me ubedi da je jedan bolestan i neobrazovan radnik mnogo efikasniji od zdravog i obrazovanog radnika. Čak sa stanovišta poslodavca kome nudite radnike. To je dovedeno do nule. To su ogromni propusti. Tako se gubi pravo poverenje građana.

    Kako to poverenje danas može da se vrati?

    — Nažalost, nećemo ga mi toliko vraćati, koliko ovi sad. Oni su otišli korak dalje. Ovo je još veće upropašćenje. Ovde se više i ne ide u škole. Ovde se štrajkuje. Oni će uraditi svoj deo posla da ih narod otera. 

    Dugo godina predavali ste istoriju društvenih teorija. Kako Marksove ideje mogu biti primenjene u 21. veku? Možemo li da se složimo kako su njegove ideje bile zloupotrebljene u prošlosti?

    — Vidite, ideje, naravno, imaju svoje vremensko ograničenje, ali je sigurno da još nemamo analitičara koji bi mogao biti konkurentan Marksu kao analitičar kapitalizma. U mnogim tačkama on je video glavne slabosti kapitalizma. Marks je izrastao iz robne teorije vrednosti Adama Smita, Rikarda i ostalih. A Adam Smit je predavao, ne političku ekonomiju, već teoriju moralnih osećaja. On je video nepravde i hteo je da nađe način kako da se to reši. Imao je pred sobom Hobsovu teoriju da je čovek sebično biće, vuk drugom čoveku, ali je znao da to vodi u apsolutizam. Onda je smislio sledeće: neka svako ide za svojim interesom, priznajmo da je čovek sebična životinja, ali postavimo mu konkurenciju, da se njegov interes sukobljava sa interesom drugih. Onda će interes biti da proizvod bude jeftiniji, bolji, i taj će onda imati veći profit. On je ispustio samo jednu stvar — a to je da će monopoli to brzo pokvariti. Teško je imati čisto tržište. Nema čistog tržišta, mora da se uključi država u kontrolu da bi to funkcionisalo. U ovim zemljama (istočnoevropskim, prim. ur.), ljudi su neznalice, čim čuju Marks, odmah misle Gulag. Svetu nedostaje jedna ozbiljna teorija. Ona se traži i naći će se. Ovakav svet i poredak ne može da postoji. Ovoliki stepen nejednakosti ne može da opstane. Da li će se on dešavati na miran način ili nekim lomom, ja to sad ne znam. Ali je nemoguće da koncentracija bogatstva bude takva da u rukama jednog procenta ljudi bude polovina celokupnog blaga. To je nemoguće. I drugo, to je neefikasno, to je imobilan kapital. To mora da pukne! E sad, šta će biti sa tim radnicima? Kada se mi hvalimo zakonom o radu, to je sramno! Dvesta godina radnici su prolivali krv da bi imali neku sigurnost za taj posao. Da nisu roblje. Porobljavanje radnika i velika nezaposlenost koja služi samo za zastrašivanje svih koji rade, to je stari trik. Dok se ne ujedine mnoge ekonomije, bilo Evrope, bilo sveta, sindikati, svi… Jer oni su se razbili. Šta mislite šta bi deoneo jedan generalni štrajk u Evropi? Hajde da vas vidim momci, mesec dana sa vašim milijardama i milionima! Pocrkali bi kao pacovi, nema ko vodu da im donese. Ali treba doći do toga, kada ljudima dogori do nokata.

    Kako vidite pobedu Sirize u Grčkoj i sve veći uticaj Podemosa u Španiji? Mogu li novi levičarski pokreti da zamene tradicionalne socijalističke i socijaldemokratske partije u Evropi?

    — To su lokalni slučajevi, sa određenim merama. Grčka ima tolike dugove i takve probleme koji se ne rešavaju samo finansijski. Ono što meni jedino smeta, krenuli su jednom olakim obećanjem, sa populizmom — vratićemo plate, vratićemo penzije, a to ne ide. Ja se sećam jednog harvardskog profesora kada je Obama držao govore. Mi smo zaboravili, Obama je bio velika nada i veliko obećanje. Taj profesor je rekao da je sve to dobro, ali je užasno koliko je obećao. Dolazi trenutak, posle, kada to treba da platiš. Dolazi razočaranje. Mase stalno tumaraju, demokratija je postala plutokratija, to nije ozbiljan poredak. Narod tumara tražeći izlaz za opstanak. Ali potrebno je naći sistemsko rešenje, i za Evropu, i za svet.

    Kako će se pobeda Sirize i eventualna pobeda Podemosa odraziti na Srbiju?

    — Ovde bi se to dramatično odrazilo, jer je cela Vučićeva politika suprotna tome. On se samo udvara bogatašima; dođite, ovde će sve biti jeftino, kupićete šta hoćete, ne morate da pazite na radnike, Eldorado. Za bogataše, naravno. Ali nešto ne dolaze. To je zanimljivo. A i nema mašte. Evo, zadrugarstvo postoji u Srbiji trista godina. Ti nisi napravio ni jednu zadrugu, ni u jednom selu, da se ljudi udruže, da izgrade hladnjače, pa da izvoze. Nego imaju nakupce, pa država, pa ovaj, pa onaj. Ali ne samo za to, za milion stvari se ljudi mogu udruživati za vrlo korisne stvari — da naprave sebi malu električnu centralu, milion stvari.

    U čemu je problem?

    — Problem je u tome što društvo nije organizovano na taj način, što državi treba da se plati porez da bi se nešto preduzelo.

    Za kraj, na koji bi način trebalo reformisati Demokratsku stranku?

    — Ne odobravam mnogo taj populizam po novinama, ambicioznih malih funkcionera, ja imam program, ja ću ovo, ja ću ono. Neće ništa. Niti su oni te ličnosti, niti to može da se napravi. DS ima dobar program, dobar statut. Njoj su potrebni aktivni, radeći programi. Politički program je izgrađen, mislim da ću ga završiti uskoro, koji treba da bude moderan u odnosu na socijaldemokratski koncept, sa kritikom i socijaldemokratije kao takve jer tu ima puno, puno prodanih duša. Tako da ćemo mi to imati. Problem je koliko ćemo napraviti konkretnih živih programa u radu sa masama, pokretanju raznih inicijativa i tako dalje. Tu ipak ima pristojnijeg sveta nego na drugoj strani. Ljudi su očajni. Neki su mislili kada se mi tamo priključimo, biće dobro, naprotiv, nije mnogo dobro. Tu nema mnogo izlaza. Evropi je potrebna ovakva stranka. Nekakva pristojnost je neophodna. Ona je prvi element. Ona podrazumeva da ti tog čoveka sa kojim razgovaraš poštuješ.  

    Tagovi:
    Demokratska stranka, Dragoljub Mićunović, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga