01:24 18 Januar 2019
Slušajte Sputnik
    Episkop bihaćko-petrovački g-din Sergije

    Episkop Sergije: „Krajina je naše Kosovo“

    © Foto: YT/ Televizija Hram
    Vesti
    Preuzmite kraći link
    0 720

    Episkop bihaćko-petrovački Sergije istakao je u svom autorskom tekstu da u vremenu kada zaboravljamo sebe, svoje korene i svoj identitet, porazno je da čuvamo samo ono što nam se otvoreno napada. Ono što nam se otvoreno ne napada, mi kao da zaboravljamo, kao da potiskujemo iz sećanja, iako dobro znamo da „tiha voda breg roni“.

    Tekst Vladike Sergija prenosimo u celosti:

    „Tako je sa Krajinom, koja je oduvek čuvala druge, a danas je na margini našeg postojanja. Krajina je kao ostarela i brižna starica koju su, čini se, i vlastita deca zaboravila.

    Kosti naših predaka razasute su širom Krajine. Nema nijedne stope ove mučeničke zemlje na kojoj nije prolivena krv u borbi za postojanje, a to je i danas naša jedina misao — da opstanemo, da nas ima tamo gde nas je oduvek bilo.

    Demografski sunovrat, sa kojim smo suočeni nepune tri decenije, preti da Krajinu izbriše sa mape srpskog životnog prostora. Tamo gde smo svakom zlu odolevali vekovima, za protekle tri decenije smo dovedeni na ivicu egzistencije. Postajemo manjina u sopstvenoj zemlji, stranci na rodnom ognjištu…

    Episkop bihaćko-petrovački g-din Sergije
    Episkop bihaćko-petrovački g-din Sergije

    Da ilustrujem. U odnosu na 1991. godinu u Bihaću nas je manje za više od 13 hiljada, u Sanskom Mostu gotovo 20 hiljada, dok nas je na području Livna svega 438 od predratnih gotovo četiri hiljade, na području Ključa nema nas ni hiljadu, u Bosanskoj Krupi nas je osam puta manje nego pre 30 godina, dok je ista ili slična situacija u drugim gradovima i selima naše stradalne Eparhije. Statistika u ovom slučaju jeste naše najcrnje ogledalo, u kojem se oslikava dubina našeg ponora.

    Mi ovde nismo od juče, već od pamtiveka. O tome najbolje svedoče svetinje kojima se dičimo. Drevni Rmanj, tihi svedok našeg trajanja, danas se nalazi na meti onih koji bi da ga nema. Nove kadije, sa istim aršinima kao u otomansko doba, urušavaju našu duhovnu stečevinu.

    Na stratištima Šušnjaru i Garavicama, na kojima počivaju naši preci ubijeni zločinačkom rukom, nije nam dozvoljeno ni da podignemo spomen-hramove, koji bi nas doveka opominjali na njihovu žrtvu.

    Zato je Rmanj naša Gračanica, Veselinje naši Dečani, Bihać naš Prizren, Livno naš Orahovac, Drvar naš Zvečan, Garavice naš Gazimestan…

    Gospod nas nije doveo u istoriju da bismo bili puki posmatrači vlastite nacionalne propasti, već da se složimo, obožimo i umnožimo, kako bismo sebe sačuvali u Krajini, kako bismo je predali onima koji će doći posle nas.

    Sve naše oči uprte su u Srpsku i Srbiju, u Banjaluku i Beograd, u njihove građane, u njihove institucije. Naša je nada u Gospodu, a vera u bratsku pomoć ne umire.

    Sve dok trajemo, borićemo se za Krajinu mi koji u njoj živimo, ali je bratska pomoć od sudbinskog značaja, kako ne bismo ostali bez kolevke.

    Opustošena ratovima Krajina ne sme ostati pusta, jer mnogo je onih koji joj duguju sopstveni identitet, sačuvan u mnogo težim i surovijim vremenima. Zato ne smemo odustati od borbe za naše pravo u našoj Krajini, za naše postojanje na našoj dedovini.

    Ako zaboravimo Krajinu, izgubićemo sami sebe. Onda će Krajina biti naš kraj, a ne početak, kao što je to uvek bivala.

    Ako zaboravimo Ćopića, koga ćemo se sećati?

    Ako prezremo Principa, slobodu nećemo imati!

    Ako izgubimo Rmanj, ni Studenica nam više neće biti ista!

    Ako se odreknemo Krajine, bićemo niko i ništa u vekove!“

    Episkop bihaćko-petrovački Sergije

    Tagovi:
    Episkop Sergije
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga