00:07 23 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Vesti
    Preuzmite kraći link
    Izbori i protesti u Belorusiji (516)
    31093
    Pratite nas

    Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve je u jeku protesta u Minsku neočekivano smenio egzarha u Belorusiji. Odluka je izazvala burnu raspravu u javnosti. Eksperti veruju da iza svega, po svoj prilici, stoji pokušaj da se u Belorusiji spreči razvoj događaja po ukrajinskom scenariju – i to u crkvi.

    Odavno mediji nisu toliko aktivno izveštavali o odlukama zasedanja Sinoda, najvišeg upravnog organa Ruske pravoslavne crkve. Iako je događaj ranije planiran, podigao je veliku prašinu - a radilo se isključivo o kadrovskim odlukama. 

    Najupečatljivija odluka je bila smenjivanje Beloruskog egzarha. Mitropolit Pavle napušta Minsk nakon sedam godina upravljanja ovim veoma značajnim delom Ruske pravoslavne crkve. Na njegovo mesto postavljen je episkop borisovski Venijamin.  

    Crkvena karta u politici

    I sve bi bilo u redu da do reorganizacije nije došlo usred političke krize u Belorusiji. Htela ne htela, Beloruska crkva je bila uvučena u to. Njeno sveštenstvo je generalno imalo liberalan stav. U apelu sinoda Beloruske pravoslavne crkve, koji je objavljen 15. avgusta, kritikovane su i surove akcije bezbednosnih snaga, kao i provokacije nekih demonstranata.  

    „Kategorično osuđujući nasilje, mučenje, ponižavanje, neosnovane lišavanje slobode, ekstremizam u svim oblicima i manifestacijama, laž i izdaju, apelujemo na sve kojima je draga naša Otadžbina, deca, porodica i prijatelji, da zaustave i prekinu sukob. Verujemo i nadamo se da će rukovodstvo zemlje, koje se sa pravom poziva da poštuje i štiti svoj narod, zaustaviti nasilje, čuti glasove uvređenih i nevinih ljudi koji su povređeni u sukobu, i predati sudskoj osudi one koji su pokazali svirepost i okrutnost“, navedeno je u apelu. 

    Međutim, predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko, pozvao je sveštenstvo svih vera da se ne meša u politiku. U suprotnom, kako je rekao, „država neće ravnodušno gledati na to“. „Dragi moji sveštenici, smirite se i bavite se svojim poslom“, upozorio je on. 

    Upravo ovo je dovelo do glasina o čisto političkoj prirodi sinodske odluke. Međutim, iza nje stoje potencijalno ozbiljni problemi za samu crkvu.  

    Problem raskola

    „Vladika Venijamin je čovek vrlo jasne i stroge kanonske crkvene svesti, očigledni protivnik autokefalnih akcija, koje su se, nažalost, poslednjih decenija veštački inspirisale i izazivale u Belorusiji“, prokomentarisao je imenovanje novog egzarha prvi zamenik šefa sinodalnog odseka za odnose Crkve sa javnošću i medijima Aleksandar Ščipkov. 

    On je za RIA Novosti pojasnio da je „religijska situacija“ u Belorusiji prilično napeta, kako ističe, i zbog „neuverljive i dvosmislene“ verske politike vlasti, kada se podržavaju razni suprotstavljeni pokreti, što je na kraju dovelo do mogućeg crkvenog raskola. 

    Reč je, pre svega, o takozvanoj „Beloruskoj autokefalnoj pravoslavnoj crkvi“. Ona zauzima nacionalističke stavove, na primer, zalaže se za službu samo na maternjem jeziku. Tokom Drugog svetskog rata, nemački okupatori su primorali lokalno sveštenstvo da održi sabor, na kome su planirali da osnuju pomesnu crkvu nezavisnu od Ruske pravoslavne crkve. Međutim, njegovi učesnici, uprkos pretnjama, ovo nisu učinili. 

    Protesti u Minsku
    © Sputnik / Viktor Tolochko
    U apelu sinoda Beloruske pravoslavne crkve, koji je objavljen 15. avgusta, kritikovane su i surove akcije bezbednosnih snaga, kao i provokacije nekih demonstranata. 

    Ali sama ideja je zaživela među beloruskim emigrantima. Oni su 1948. godine osnovali Belorusku autokefalnu pravoslavnu crkvu, uzimajući kao model sličnu strukturu koju je stvorila ukrajinska dijaspora. Međutim, za razliku od Ukrajinaca, većina Belorusa koji žive na Zapadu ovo nije shvatila ozbiljno. Nova crkva je bila izuzetno mala. Krajem 1960-ih, jedan broj njenih parohija u SAD se pridružio Carigradskom patrijarhatu. Petnaest godina kasnije, organizacija se podelila iznutra. 

    Uprkos tome, najvatreniji ideolozi autokefalnosti se nisu smirili. Početkom 90-ih su pokušali da se probiju u Belorusiju i da, po uzoru na svoje ukrajinske „kolege“, odigraju na nacionalističku kartu. Ali doživeli su neuspeh: građani se i dalje mole u crkvama Moskovskog patrijarhata. 

    BAPC ima samo jednu parohiju u zemlji. Na njenom čelu je sveštenik, a rukovodstvo strukture je nastanjeno u SAD. 

    Niko se ne bi setio beloruskih autokefalista da nije bilo protesta. Uz to, o crkvenom faktoru nisu progovorili ni opozicionari, ni predstavnici vlasti. 

    Savet iz inostranstva

    Ukrajinski raskolnici neočekivano su se umešali u unutrašnje poslove Belorusije. Njihov vođa Epifanij Dumenko pozvao je Beloruse da slede put svojih suseda. 

    „Voljom verujućeg naroda i sa blagoslovom naše zajedničke Majke Crkve, Carigradskog patrijarhata, „Pravoslavna crkva Ukrajine“ se učvrstila među autokefalnim sestrinskim crkvama. Pravoslavna crkva Belorusije ima iste temelje i prava da zatraži od Majke Crkve tomos, kada se pojavi želja za tim“, izjavio je on. 

    Međutim, istina o neprijatnoj realnosti ostala je između redova - da je umesto  ujedinjenja Ukrajinaca, stvaranje PCU krajem 2018. godine je na kraju donelo samo još jednu podelu. To su priznali i sami raskolnici, koji se i dalje međusobno bore za uticaj. U međuvremenu, kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva, koja samo nominalno pripada RPC, izdržala je uprkos surovom progonu svetovnih vlasti. Štaviše, od 2014. godine, kada je počeo pritisak, ona ima više sveštenika i hramova, a time i vernika. 

    Ukrajinski scenario u Belorusiji prećutno podržava i patrijarh Vartolomej. Na dan Dumenkove poruke Belorusima, on je pastvu Ruske crkve nazvao „nezahvalnom decom“ jer, tobože, nisu hteli da priznaju njegovo vođstvo. Iako je upravo zbog ambicije Fanara započeta podela u pravoslavnom svetu. 

    A sve zato što je Vartolomej odlučio da preispita kanone koji su bili na snazi vekovima. Prema njima, svaka pomesna crkva ima svoju jurisdikciju. U nadležnosti Ruske pravoslavne crkve su zemlje bivšeg SSSR, uključujući Ukrajinu i Belorusiju. Ove teritorije su 1686. godine prešle u Moskovski patrijarhat u sastavu Kijevske mitropolije Carigradskog patrijarhata. Vekovima kasnije, mitropolija je „vraćena“ u Istanbul, uz kršenje svih pravila. Sve da bi se stvorio utisak da su raskolnici kanonski. 

    Stoga Dumenko nije tek tako spomenuo Vartolomeja, koji i Belorusiju smatra svojom teritorijom. 

    „Belorusi su protiv“

    Zasad nije jasno da li će beloruski autokefalni projekat biti tako velikih razmera kao ukrajinski. Do sada samo postoji osećaj da je on više potreban Fanaru i PCU, nego samim Belorusima.  

    „Ideja autokefalije, za razliku od Ukrajine, ovde je apsolutno nepotrebna. Većina vernika ne teži ka tome. Činjenica da BAPC ima samo jednu parohiju u zemlji govori sama za sebe. I to su apsolutno podivljali nacionalisti“, ističe u razgovoru za RIA Novosti crkveni istoričar Vladislav Petruško. 

    Uprkos činjenici da je ideja o nezavisnoj crkvi u Belorusiji „sama po sebi mrtvorođena“, u trenutnoj teškoj situaciji, po mišljenju stručnjaka, biće aktivno promovisana. Stoga Moskovski patrijarhat treba da reaguje. 

    „Trenutna situacija u Belorusiji je pokazala da je bolje kada je na čelu egzarhata čovek iz te zemlje koji je dobro upućen u njenu specifičnost (a episkop Venijamin je ceo život živeo u Belorusiji). Da protiv njega ne bi bilo pritužbi, kao u slučaju sa mitropolitom Pavlom koji je stigao iz Rusije 2013. godine, kojeg su optuživali da je ruski državljanin i da mu to što se dešava u zemlji, navodno, nije na srcu“, pojašnjava Petruško. 

    Stoga imenovanje episkopa Borisovskog Venijamina za poglavara egzarhata, prema rečima eksperta, izgleda logično. U trenutnim uslovima, ističe on, potrebno je biti „krajnje oprezan“. Uključujući i akcije iz Moskve. 

    Moguć i estonski scenario

    Verski ekspert Roman Lunkin iznosi za Sputnjik Belorusija još jedan moguć scenario.

    „Mislim da ukrajinski scenario ne preti Belorusiji jer objektivno egzarhat nema konkurenta. Ali mislim da će Beloruska autokefalna pravoslavna crkva postati glavobolja za beloruski egharhat. Ako bi se u Minsku promenila vlast, iz Njujorka, gde je centar te strukture doći će njihov arhiepiskop. Od nove vlasti zatražiće imovinu, kao što se dešava u Crnoj Gori“,kaže Lunkin.

    Iako smatra da nema razloga za ozbiljan raskol crkve u Belorusiji, on upozorava da je u toj zemlji moguć scenario već viđen u Estoniji.

    Situacija, po njegovom mišljenju, može biti sledeća: na teritoriji Belorusije stvara se Beloruska autokefalna pravoslavna crkva, ona se registruje i vrši se pokušaj da joj se da deo imovine. Pojedini predstavnici sveštenstva, u toj varijanti, prelaze iz beloruskog egzarhata u nezavisnu crkvu i nju po okrilje uzima Konstantinopoljski patrijarhat.

    „To nije ukrajinski nego estonski scenario. U Estoniji takođe postoji estonska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata, a 90-ih godina upravo je zbog nje došlo do razlaza Konstantinopolja s Moskvom jer je Konstantinopoljski patrijarhat oformio svoje paralelne strukture u Estoniji. Zatim je sve tiho prekinuto, ali dve pravoslavne strukture i dalje deluju – velika Estonska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata i manji broj parohija pod jurisdikcijom Konstantinopoljskog patrijarhata“, objašnjava Roman Lunkin.

    Pročitajte još:

    Tema:
    Izbori i protesti u Belorusiji (516)
    Tagovi:
    ukrajinski scenario, crkva, Belorusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga