22:40 07 Maj 2021
Slušajte Sputnik
    © Sputnik

    Ni Jesenjin nije dozvoljavao da se vređa sovjetska Rusija kada je bio u inostranstvu. Rusija nikada nije bila agresor, ni u koje vreme. Ona se ili branila ili štitila prava drugih, ali nikada nije napadala, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Sputnjik čuveni ruski glumac Sergej Bezrukov.

    Sergej Bezrukov, jedan od najpopularnijih ruskih glumaca, biće gost FEST-a. Srpskoj publici će se predstaviti filmom „Zlato“ u kome igra glavnu ulogu.

    Bezrukov je, kako Rusi kažu, glumac sa hiljadu lica. Ima neverovatnu mogućnost transformacije i može da igra, praktično, svaku ulogu. Njegov filmski opus veoma je bogat, ali ništa nije siromašniji ni pozorišni. Znaju ga po ulogama Jesenjina, Puškina, Ješue, Ljermontova, ali i bandita i policajca, japija i običnog čoveka…

    Odnedavno ima i svoje pozorište, umetnički je direktor Moskovskog gubernijskog teatra, a stiže i da se bavi problemima kulture u patrijaršijskom savetu za kulturu.

    Srpska publika pamti ga po seriji „Brigada“ koja je kod nas emitovana pod nazivom „Sašina ekipa“Saša je zapravo, osvojio ceo svet. To za glumca baš i nije dobro, jer posle takvog uspeha uglavnom mu nude slične uloge, od njega se ne očekuje ništa novo. Pitamo Bezrukova kako je uspeo da se „odlepi“ od Saše.

    Trenutno sam umetnički direktor Moskovskog gubernijskog teatra, u njemu je bio i Emir Kusturica
    © Sputnik / Alekseй Filippov
    Trenutno sam umetnički direktor Moskovskog gubernijskog teatra, u njemu je bio i Emir Kusturica

    „Tako što nisam hteo da nastavim da glumim lik bandita. Usledile su uloge milicionera. Pošto je milicioner antipod bandita, počeli su da me poistovećuju sa poručnikom Kravcovim. To je narodna serija koji se prikazuje i danas, tokom čitave godine za praznike. Prikazuju često i njene delove. Pesma o brezama je postala nacionalna pesma, puno se peva, pa su se Sergej Bezrukov i ta pesma praktično poistovetili, iako to nije moja pesma, već grupe „Ljube“ i Igora Matvijenka. Postao sam podvojena ličnost: bandit-milicioner. Važne su i moje ranije uloge pre Saše i pozorište, a posle toga su krenule druge serije, pojavio se Jesenjin. Meni je bilo najvažnije da me ne pamte po ulozi bandita, nego po raznim ulogama. Uspeo sam. Kod nas u Rusiji smo uspeli“.

     — Nije bio samo Jesenjin, posle je „došao i Puškin. Pravo je čudo sa takvim uspehom igrati ta dva toliko različita pesnika…

    „Najvažnije je sigurno ne zaustaviti se na tome zbog čega su te zavoleli i probati nešto drugo, možda ti se posreći i svidiš im se i u nekoj drugoj ulozi, u nekom drugom svojstvu. Ovde u Rusiji mnogi imaju poseban odnos prema ulozi u „Majstoru i Margariti“ — to je izuzetna uloga, i dopada se mnogim ljudima i gledaocima. Deci se sviđa Viktor Sumarokov, to je dečiji film, veoma omiljen kod nas u Rusiji, za njih sam vitez. Film se često prikazuje na televiziji. Za svakog po nešto. Od poslednjih radova istakao bih film „Visocki — hvala ti što si živ". To je, isto tako posebna uloga, veoma teška… za mene je bilo veoma važno da se isprobam u različitim ulogama i da rizikujem — ko ne rizikuje, ne pobeđuje.

     — U Beogradu ste bili Jesenjin, i doživeli ste ovacije brojne publike u Ruskom domu. Jesenjin je na neki način obeležio vaš život, ali veza s pesnikom je na neki način sudbinska, nastala je pre nego što ste na sceni postali Jesenjin. Imate i isto ime.

    „Da, meni su ime dali u čast Jesenjina, i u porodici je postojao kult ovog pesnika. Otac je igrao Jesenjina u televizijskoj operi Agafonjikova. On je prvi glumio Jesenjina na televiziji. Imao je tada 24-25 godina, bio je mlad, izuzetan glumac, plav, pravi Jesenjin i jasno je zašto se još tada zaljubio u pesnika. Vaspitavao me je uz Jesenjinovu poeziju, još od ranog detinjstva. Prva pesma koju sam naučio bila je „Bela breza pod mojim prozorom". Još od detinjstva sam maštao da igram Jesenjina. Došla je 1995. godina, 100 godina od pesnikovog rođenja. Moj otac je napisao dramaturgiju „Čudni nitkovi“ na osnovu Jesenjinove poeme, a potom ju je ponudio raznim pozorištima. Na pesnikov rođendan, mnoga pozorišta su birala predstave o Jesenjinu.

    Bezrukov će se predstaviti na festu filmom „Zlato“, u kome igra glavnu ulogu
    © Sputnik / Artem Žitenev
    Bezrukov će se predstaviti na festu filmom „Zlato“, u kome igra glavnu ulogu

    Iako je nudio mnogim pozorištima, ona su bila sumnjičava, zato što je „Čudni nitkovi“ veoma snažno delo. Otac je na sceni prikazivao ubistvo Jesenjina, i oni nisu hteli da dižu veliku buku oko toga. Potom je pozvao Pozorište Ljermontova ali mu je rečeno da oni nemaju nikoga da glumi ulogu Jesenjina. Direktorka je pitala: Možemo li da vidimo vašeg sina Sergeja, on je glumac?

    Otac je uvek verovao u moju zvezdu i smatrao da je upravo 1995. godina, stogodišnjica od rođenja Jesenjina, veoma važna godina da mu se ostvari san da vidi sina kao Jesenjina.Te 1995.godine to se praktično dogodilo, zahvaljujući njemu, njegovoj energiji, njegovom temperamentu. Upravo te godine, novembra meseca, izašao sam na scenu Ljermontovljevog pozorišta. To je prva velika scena na koju sam izašao kao glumac. Prvi put na velikoj sceni, i odmah u ulozi Jesenjina!

    Doživeo sam prve ovacije u životu. Sa dvadeset i dve godine ja sam još uvek bio nepoznati glumac. Kada sam izašao da se poklonim sećam se da sam se strašno bojao, duša mi se kidala, svaku scenu sam igrao kao da je poslednja u životu. I kad sam izašao da se poklonim, čuo sam ovacije. Dvorana je prosto eksplodirala. To je bio trijumf. Plakao sam, i otac je plakao, naravno, zato što smo pobedili. Mi smo pobedili upravo 1995. godine. To je bila sudbina. Posle smo počeli da maštamo o filmu o Jesenjinu. Srećan sam što je na Prvom kanalu, centralnom kanalu, prikazan film „Jesenjin“. Mi smo prvi pokazali verziju ubistva, jer je bilo veoma hrabro, na centralnom, državnom kanalu prikazati verziju pesnikove smrti koja se razlikuje od zvanične. To je bilo hrabro. Veoma hrabro. To je naša, umetnička verzija, jer niko ne zna kako se to zaista desilo. Mi smo ubeđeni da se radi o ubistvu, i prikazali smo na Prvom kanalu, ono što smo smatrali potrebnim. To se desilo te 2005. godine.

    Potom je došla predstava „Ispovest huligana“. Nadam se da će ona biti prikazana i u Beogradu, jer to je prava poezija. To je dva sata Jesenjina. To su moje pesme sa stihovima Jesenjina. Prati me izuzetan balet. Izuzetni igrači. Orkestar uživo.“

    Dali su mi ime u čast Jesenjina, a u porodici je postojao kult ovog pesnika
    © Sputnik / Ekaterina Česnokova
    Dali su mi ime u čast Jesenjina, a u porodici je postojao kult ovog pesnika

    - Bilo bi lepo, u Srbiji i znaju i vole Jesenjina.

    „Naravno, hteo bih da prikažem i srpskim gledaocima odličnu predstavu ’Ispovest Huligana‘, u kojoj je u stihovima predstavljen čitav pesnikov život. Počinje se intervjuom Jesenjina, pošto je nakon putovanja u Ameriku držao predavanja, a u sali su ljudi umirali od dosade, tražili su od njega da recituje. On je sam priznavao: Drugovi, ja ne umem da držim predavanja, govoriću vam stihove. Tada se sve menjalo.

    Nosili su ga na rukama. Kao režiser, išao sam tim putem. Odgovarao sam na pitanja kao Jesenjin, počinjao sam potom da recitujem i pevam. Predstavu sam zasnovao na njegovom stihu: „Mnogo sam pesama, govorio o sebi". To je Jesenjin koji peva pesme na osnovu svojih sopstvenih stihova i recituje svoje stihove. Bio sam u Kanadi sa tom predstavom, u Americi…

     — Nakon Jesenjina ste bili Puškin. Tu je sasvim drugačija situacija. Jesenjin — to ste Vi. Ne fizički, ali Vi ste, kako kažu, „zlatni dečak. Međutim, Puškin niste Vi. To je sasvim drugi čovek. Možete li da napravite paralelu?

    „U oktobru ću imati 42 godine, to je strašno mnogo kada znaš da će Jesenjinu uvek biti 30 a Puškinu 37. Bili smo vršnjaci, a sad sam ja stariji od tih velikih ljudi, genija, koji jesu različiti, ali bez obzira na to, postoji neka energija koja ih spaja. Jesenjin je uvek podražavao Puškina. Cilindar, štap, kravata. Uvek je hteo da liči na Puškina. Na neki način, taj Sergejev san se ispunio jednom u životu. Igrajuću Puškina, ja sam igrao Jesenjina. On je zaista hteo da bude kao Puškin. Nadimak Jesenjina iz Bogoslovske škole, bio je Puškin. Tako su ga zvali jer je pisao stihove, imao plavu kosu, bio je pesnik.

    Jesenjin je maštao da bude slavan kao Puškin. Želeo je da i njemu bude podignut spomenik u bronzi. On je to i predvideo, a 1995. godine na Tverskom bulevaru mu je podignut spomenik. Sada, kod nas, Puškin i Jesenjin stoje na Tverskom bulevaru.“

     — Tako i treba da bude. Izgleda kao da je prilično lako igrati Jesenjina i Puškina, zato što njih odavno nema i za publiku, Vi ste njihovo ovaploćenje. Ali Visocog se mnogi sećaju, i svi su želeli da ga vide živog. Vi ste mogli da im pokažete svog Visockog. Ali ste se odlučili da ga „oživite". Uspeli ste da ga pokažete publici upravo onakvog kakav je bio. To je bio veliki rizik.

    „To je bilo veoma važno. Gledaocu bi teško bilo da razume Visockog. Njega ljudi toliko znaju da je bilo potrebno stvoriti veran lik. Koliko se u tome uspelo kod gledaoca, ne znam, ali je bilo uloženo mnogo snage, i fizičke i mentalne, sva snaga je otišla na to. I maska i tehnologija su bile jedinstvene. Sećam se i kada su naručivali u Holivudu masku, pokušavali su da nađu nekoga ko će od mog lica napraviti lice Visockog. Holivudski stručnjaci su odbili, rekavši da su gospodin Bezrukov i Visocki suviše različiti, i da je to nemoguće. Naši stručnjaci su to uspeli da urade i ponosim se što je naš veliki umetnik Petar Garšenjin preporodio lice Visockog. Ja sam živeo sa tim licem.

     — To je bilo veoma opasno?

    „Bilo je opasno. Imao sam probleme sa zdravljem. Hvala Bogu sve je prošlo, ali je bilo važno izmeniti lik da bi ljudi poverovali. Tema je veoma škakljiva, veoma složena, jer je za osnovu uzeta 1979. godina. Veoma opasno vreme, vreme teške bolesti, strašno vreme. Vreme kada je pesnik bio nezadovoljan sobom, kada se bolest širila, doživeo je kliničku smrt. To je film o vaskrsnuću pesnika. On je umro da bi mu Gospod poklonio još celu godinu. Njegov sin Nikita Visocki kaže da je upravo te godine Visocki napisao izuzetne, filozofske stihove. Gospod bog mu je poklonio čitavu godinu. U toj godini koju mu je Gospod poklonio, posto je izuzetan pesnik. Da bi se to sve odglumilo, bilo je potrebno gledati mnogo dokumentarnih filmova, jer Visockog ima mnogo na snimcima sa koncerata. To je bilo veoma važno, teško, ali veoma važno. Težak posao.

     — Kako ste se osećali kad je odlučeno da ime glumca koji igra Visockog ostane tajna?

    „Bio sam spreman za to. Nije bilo potrebno skretati pažnju na glumca, to bi smetalo da film bude prihvaćen. Ovako su gledaoci imali prilike da gledaju realnu priču sa Vladimirom Visockim, a ime glumca im nije odvlačilo pažnju. Možda je neko hteo vidi razliku, neko je nagađao, gledao u oči, pokušavao da raspozna glas, ali svi su pratili priču, što je bilo jako bilo mi je drago. Ali, i na kraju i na početku ja sam bio na to spreman da niko o nikad ne kaže ko je bio Visocki.“

     — Sve te uloge od vas su stvorili najpopularnijeg glumca u Rusiji. Kako se nosite sa tom neverovatnom popularnošću?

    „Ja samo radim. Trenutno sam umetnički direktor Moskovskog gubernijskog teatra i zato bih jako želeo da i Srbiji pokažem predstave našeg pozorišta. Mi imamo šta da pokažemo. Ponosim se time što je u ovom teatru bio Emir Kusturica. Imali smo neke zajedničke ideje. I sada smo u kontaktu. Maštam, naravno. Hteo bih…“

    U Ruskom domu me dočekuju moji zemljaci i oni koji znaju ruski
    © Sputnik / Ekaterina Česnokova
    U Ruskom domu me dočekuju moji zemljaci i oni koji znaju ruski

     — Vaše pozorište se reklamira kao pozorište za sve. Šta znači „Za sve"?

    „Za sve znači da se u ovom teatru s poštovanjem odnosimo prema svakom gledaocu i oda nam je jako važno da svako shvati da se obraćamo upravo njemu. Važno mi je da teatar bude razumljiv. Možemo govoriti o onim istinama o kojima su pisali ljudi, o duši, o bogu. Možemo i o porocima, ali to treba da bude jasno. To je taj prvi sloj, najvažniji. Ali, ovo je prvo pozorište u Rusiji, koje pruža usluge tiflokomentatora. Ovde i slepe osobe vide predstavu. Specijalni komentator komentariše događaje koji se dešavaju na sceni. Tako je teatar je dostupan svima. Imamo i lift koji je specijalno opremljen za ljude koji nisu u mogućnosti da se popnu, za ljude sa kolicima, koji ne mogu da dođu do sale. Pozorište je dostupno svima.

     — Pozorište vas ne udaljava previše vremena od vašeg glavnog posla — Vi ste, ipak, glumac?

    „Stvar je u tome što ja nastavljam da glumim. Bez obzira na sve, nastavljam da radim u pozorištu. Trenutno postavljam predstavu „Sirano de Beržerak“. Osim toga, glumio sam u dečjoj predstavi „Ostrvo sa blagom“ gde igram jataka. Veoma velika predstava. Sada se daje „Maugli“, to je svojevrstan dečji blokbaster. Ja smatram da za decu treba raditi upečatljive predstave, da bude istinsko, da pirati budu pravi pirati, da car bude pravi car, da sve bude stilski odlično. Imam mnogo ideja. Sam sam postavio predstavu kao režisser, po Ostrovskom. To je velika predstava sa orkestrom. Meni se uopšte, dopadaju velike forme. Zato radim kao reditelj, i kao glumac i ne zarboravljam da snimam“.

     — Jednom ste rekli da čovek ne može da živi u vakuumu i da uopšte ne govori o onome što ga brine. Rekli ste da nema slobode mišljenja ni u SAD, ni u Evropi, da ona uopšte ne postoji.

    „Ja mislim da je to politika dvostrukih standarda. S jedne strane govorimo o slobodi, sa druge zabranjujemo drugima da govore ono što oni misle. Ako živimo u slobodnoj zemlji, ja imam pravo da govorim ono što mislim. Ipak, ima ljudi koji govore o slobodi, ali istovremeno zabranjuju drugima da govore ono što misle. Ja sam patriota svoje zemlje i šta god da se dešava u mojoj zemlji, kada vređaju Rusiju, nazivaju je agresorom, to mene kao Rusa vređa. Isto tako Jesenjin nije dozvoljavao da se vređa Sovjetska Rusija kada je bio u inostranstvu. Kada su je belogardejci prosto uništavali i svojim rečima blatili i govorili gadosti na račun Rusije, Sovjetske Rusije, Jesenjin ju je branio. Rusija nikada nije bila agresor, nikada, ni u koje vreme. Ona se ili branila ili štitila prava drugih, ali nikada nije napadala. Pogledajte istoriju i shvatićete. A to što danas pokušavaju da je ocrne, da je uvrede, to je nedopustivo. Mislim da bi se svaki čovek koji je patriota uvredio i bilo bi mu krivo što vređaju njegovu zemlju. To je isto kao da u tvom prisustvu vređaju tvoju porodicu…“

    Sergej Bezrukov
    © Sputnik / Sergej Pjatakov
    Moja misija je da propovedam rusku književnost, da propovedam klasično pozorište

     — Jasno, naravno.

    „Čovek može da bude nečim nezadovoljan. Jasno je da problema ima mnogo, u svakoj zemlji ima mnogo problema. Da, mi znamo za probleme, pokušavamo to da ih rešimo, bavimo se svojim poslom. Ja se bavim pozorištem, mislim da je to moja prava dužnost. To je moj posao kojim treba da se bavim, tako ja radim za svoju zemlju. Moja misija je da propovedam rusku književnost, da propovedam klasično pozorište. Sada je Godina književnosti. Tokom svojih brojnih gostovanja ja govorim stihove Jesenjina, igram Puškina, Sirana de Beržeraka, govorim Ljermontova… Postoji posebna predstava posvećena Ljermontovu. To je vrlo važno. Dolazi omladina i odlazi sa osećanjem da je otkrila nešto novo. Mladi su već zaboravili ko je Puškin. Oni znaju, ali se odnose prema tome kao nečemu što su učili u školi i kažu „Ne treba nam više“. Gledaju predstavu o Puškinu, koju bih takođe, hteo da dovedem i pokažem u Beogradu. To je odlična predstava po komadu mog oca. To je uzeto iz života, to su suze i ljubav, to je njegova romantična drama, odlična drama. Ne hvalim ja svoju predstavu, već ova predstava vrlo snažno deluje. To je već moja verzija predstave, otac je imao svoju verziju. Sad ja imam i filmsku verziju koja se daje na ekranu. To je spoj filma i pozorišta, vrlo zanimljiv spoj. Zato kada mladi izađu sa predstave koja traje četiri i po sata, svi imaju želju da ponovo pročitaju Puškina, zato što vide živog pesnika, percipiraju ga kao živog. Osećaju bol što pred njihovim očima ubijaju Puškina, boli ih što je Puškin poginuo u dvoboju. Svima poznata činjenica da je Puškin poginuo, dobija novi značaj, oni to ponovo preživljavaju, oni vide živog čoveka, zaljubljuju se u njega ponovo i istinski i žele da ga ponovo pročitaju. A to je upravo onaj posao kome sam ja dorastao. Ja se uvek pitam: Šta ja mogu da uradim korisno za moju zemlju? Mogu da izađem na scenu i da recitujem stihove."

     — I poslednje pitanje — s čime nam dolazite u Beograd

    „Prestaviću film „Zlato". To je klasika. Film je veoma interesantan i veoma savremen zato što je to strane Rusija devetnaestog veka, ali sam uveren da se ništa ne menja. Sve je isto. Vlast, novac, duša, vera u Boga… Sve je u tom filmu. Interesantno je videti mene koji izgledam potpuno drugačije.

    Tamo imam pravu bradu i pravu kosu, tamo sam trgovac Andrej Bragin. To je tipičan ruski čovek, u kome je sve izmešano. Interesantno je pogledati koliko se moj junak menja, on na početku veruje u Boga, u porodicu, u mle stvari, a onda dobija zlato. Šta zlato radi s čovekom! I šta radi novac sa čovekom! Meni se čini da je to toliko savremeno.

    A u Ruskom domu me dočekuju moji zemljaci i oni koji znaju ruski. Pre nego što predstavim film „Zlato", sat vremena ću govoriti stihove Puškina i Jesenjina i pevati Visockog. Veoma mi je važno i da recitujem Visockog zato što ste svi navikli na pesme. Ja zaista volim da pevam Visockog i pevao sam i pre filma. Volim Visockog zato što se tu i glumi. Treba se uživeti u tu prekrasnu atmosferu njegove pesme. Čak i kad su glasovi slični, potrebno je da se poklopi energija i tako postaje živa pesma, živa pesma Visockog. Počinje da se dešava nešto neulovljivo, s jedne strane slično, a s druge strane gluma. To se dešava sa pravim glumcima. Ja glumim njegove pesme. I zato treba slušati."

     

     

     

     

    Tema:
    #PrvaSputnjikGodina: Tekstovi koji su obeležili prethodnu godinu (42)
    Tagovi:
    Sergej Bezrukov, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga

    Učitaj još