06:50 22 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    © Sputnik

    Pokušaj da se spreči razvoj unipolarnog sveta je razuman, čak i onima koji se politički ne slažu uvek sa odlukama koje donosi predsednik Rusije. Svetska zajednica bi trebalo da zabrani Amerikancima da bilo šta diktiraju. Ako Rusija počne da štiti svoje građane, ona će svom svojom masom tako da ih štiti, da će biti žestoko, poručuje Sokurov.

    Proslavljeni ruski režiser Aleksandar Sokurov, kome je na otvaranju FEST-a uručeno priznanje Pobednik za doprinos filmskoj umetnosti, u Beogradu nije mogao da izbegne ni brojna politička pitanja, posebno ona vezana za situaciju u Ukrajini. Na okruglom stolu iznenadio je novinare tvrdnjom da Srbi nisu nikad pomagali Rusima. U intervjuu za Sputnjik Sokurov, koji je pre nego što je ušao u filmske vode diplomirao istoriju, objašnjava zašto ostaje pri tom mišljenju, i pored toga što Srbija jedina u Evropi nije uvela sankcije Moskvi. On takođe smatra da je Evropa pod stalnim pritiskom da pređe na stranu Amerike, koja, kako kaže, nema moralno pravo da bilo šta bilo kome diktira. Za pokušaje revizije istorije Drugog svetskog rata kaže da su „prljavština“ i na njih gleda s gorčinom.

    Samo što ste snimili Frankofoniju, koja govori o Luvru pod nemačkom okupacijom. U maju se obeležava 70 godina Dana pobede. Kao Rusa, verovatno vas pogađa kad čujete da su Aušvic oslobodili Ukrajinci. Kako se odnosite prema pokušajima revizije istorije?

    Svetska zajednica bi trebalo da zabrani Amerikancima da bilo šta diktiraju. Zato što će to izazivati stalne svađe. Kao što ni Rusija nema pravo da bilo kome bilo šta diktira i nameće.
    © Sputnik / Aleksej Daničev
    Svetska zajednica bi trebalo da zabrani Amerikancima da bilo šta diktiraju. Zato što će to izazivati stalne svađe. Kao što ni Rusija nema pravo da bilo kome bilo šta diktira i nameće.
    Kako mogu da se odnosim prema tom apsurdu, kad sam sin veterana Drugog svetskog rata? Za mene je konstanta da su vojnici moje otadžbine, vojnici te ogromne, velike zemlje koja se tada zvala Sovjetski Savez, dali ogroman doprinos toj pobedi. Koja je još zemlja, koji još narod koje zemlje dao za tu pobedu 20 miliona života, kažite mi ko? Ko je, u suštini, zaustavio taj kobni talas? Istina, hrabro su se borili i suprostavljali Englezi. Istina, borili su se Jugosloveni. Istina je da su se Amerikanci tukli sa Japancima i pomagali nam. Ali gde je bila glavnina armija i snaga neprijatelja, gde su bile glavne nacističke trupe? Na našoj teritoriji, gde su se vodile bitke za svako selo, za svaki grad. Kako mogu da se odnosim prema tome? S veoma velikom gorčinom. Veoma me pogađa što u evropskim zemljama, gde postoji jako mnogo obrazovanih ljudi, pa i u medijima dozvoljavaju nekakvu prljavštinu, nešto tako prljavo da ne želite ni da pogledate na tu stranu. Odakle u civilizovanim zemljama takvo slepilo, takva nedelikatnost, nekorektnost, nepoštovanje. Razumem da su rezultati rata i Staljinova vlast nad pola sveta verovatno pokvarili utisak. Ali, postoje činjenice i opšteistorijska i politička praksa. I lider Velike Britanije, i De Gol, i američki predsednik su ne jednom govorili o odlučujućem doprinosu Sovjetskog Saveza pobedi. Ne razumem, to je nekakvo pomračenje. Veoma mi je krivo zbog naše starije sestre Evrope. O čemu onda govore groblja ruskih vojnika razbacana po celoj Evropi?

    U čemu je suština nesporazuma između Rusije i Evrope?

    Rusija je zemlja sa ogromnom energijom za promene, kakve nema nigde u svetu. Ali sve što se dešava u Rusiji sa stanovišta evropskog pogleda na svet i političke prakse deluje iznenadno i nerazumljivo, nepredvidivo. Glavno što određuje distancu između Rusije i Evrope je ta nepredvidivost situacije unutar zemlje, unutar nuklearne države. Jer mišljenje evropskog čoveka, evropskog diplomate je da zemlja koja poseduje nuklearno oružje treba da bude stabilna, jasna i veoma stroga. Tamo ne treba da bude nikakvih kolebanja, nepredvidivosti. Ta zemlja treba da bude tolerantna, prijateljska i da ume da živi sa svojim susedima, makar zato što je nuklearna država. Mi vidimo da, nažalost, svuda kod nas ima problema.

    Ali, s druge strane, shvatamo da je pokušaj da se spreči razvoj unipolarnog sveta razuman, čak i onima koji se politički ne slažu uvek sa odlukama koje donosi naš predsednik. Suprotstavljanje unipolarnom svetu je samo po sebi ispravno. Ne treba uopšte da postoje polovi. Svi treba da budemo ravnopravni. Našim političarima se čini da je Evropa pod stalnim pritiskom Amerike da pređe na njenu stranu, svaka tendencija polarnog sveta je nepravilna, bilo bipolarnog, bilo unipolarnog. Svetska zajednica bi trebalo da zabrani Amerikancima da bilo šta diktiraju. Treba da neko uspe da ubedi Amerikance da oni nemaju nikavo moralno pravo ni pravni osnov da bilo šta bilo kome diktiraju. Da savetuju – da, da pomažu – da, ali ne da diktiraju. Zato što će to izazivati stalne svađe. Kao što ni Rusija nema pravo da bilo kome bilo šta diktira i nameće. Evropa treba da vidi zašto ne može da razume da je polarnost opasna.

    Ustalasali ste srpsku javnost kada ste rekli da Srbija nikad nije pomagala Rusiji. A čak i da se zaboravi 40.000 belih Rusa koje je Srbija prihvatila i to što smo se zajedno borili u dva svetska rata, ostaje činjenica da Srbija jedina u Evropi nije uvela sankcije Rusiji. Da li ste spremni da preispitate ono što ste rekli?

    Srbija nije uvela sankcije zato što još nije primljena u Evropsku uniju i nije bila obavezna da uvodi sankcije. Nećemo zamenjivati jedno drugim. Neću da povučem ono što sam rekao, jer Rusi koji su dolazili ovde nikada nisu ni za šta molili i uvek su nešto radili. Oni su gradili, bili arhitekte, vojnici, ratovali i čini mi se da nikada nisu bili breme za srpski narod. Mi smo daleko i to je razumljivo. Srbija je napravila svoj izbor u korist EU zato što je Evropa tu pored, a Rusija daleko…

    Naravno, Rusija bi htela više političke podrške od Srbije, otvorenijeg izražavanja pozicije. Ali mi nekako ne osećamo da Srbija pomaže Rusiji u glasanju u međunarodnim organizacijama. Niko ne optužuje Srbiju, to je izbor države. Ali to je činjenica. Srbija nije podržala Rusiju ni u situaciji u ratu u Gruziji, nikako ne podržava Rusiju, ne pruža nikakvu moralnu podršku ili razumevanje u vezi sa ukrajinskom krizom. Zapravo, mi nemamo osećaj da postoji međusobno razumevanje. Shvatamo da Srbiji verovatno nešto treba od Rusije, možda na ekonomskom planu, energenti, nešto da proda. Vremena su se promenila i sve je postalo racionalno. Više nema mesta za bratska osećanja i versku solidarnost. Srbi treba da prave svoj izbor…

    Srbija nije podržala Rusiju ni u situaciji u ratu u Gruziji, nikako ne podržava Rusiju, ne pruža nikakvu moralnu podršku ili razumevanje u vezi sa ukrajinskom krizom.
    © Sputnik / Jekaterina Česnokova
    Srbija nije podržala Rusiju ni u situaciji u ratu u Gruziji, nikako ne podržava Rusiju, ne pruža nikakvu moralnu podršku ili razumevanje u vezi sa ukrajinskom krizom.
    Istorijska, politička logika se razvija tako kako se razvija. Ali, treba sačekati. Možda će se nešto promeniti u Srbiji, Rusiji.

    Kad je reč o Ukrajini, vi ste još 2008. predvideli da će se sve ovo desiti. Na osnovu čega ste to naslutili i čime će se završiti situacija u Ukrajini?

    Prvo, imam dobro istorijsko obrazovanje, završio sam univerzitet u sovjetsko vreme. To je bilo dobro obrazovanje. Zatim, imam intuiciju, ja sam ipak umetnik. Verovatno zato. Ali osim toga, ponešto sam video, čuo, često sam se susretao sa svojim vršnjacima iz Ukrajine, dok sam se školovao i kad sam odlazio u Ukrajinu. Svi moji razgovori sa mojim vršnjacima i mladima u Ukrajini uvek su se završavali pozivima – ostavite nas na miru, pustite nas da razvijamo našu kulturu i državu. Nikada nisam ulazio u polemike tim povodom jer, pošteno govoreći, nisam video znake ugnjetavanja. Uvek sam se čudio, iz kog razloga se o tome govori. Nikad mi se nije sviđalo što mi o tome govore sa takvim besom, s takvom ogorčenošću, kao da sam ja za to kriv. U stvari, želju da se pobegne od Rusije sam oduvek video. Zatim, kako su odlučili, odlučili su. Raspao se Sovjetski Savez i prvi koji su pobegli od Rusa bili su braća Sloveni, Belorusi i Ukrajinci.

    Zato je meni sve to očigledno, sve odlično shvatam. Blisko sam poznavao Borisa Jeljcina, družili smo se i bio sam svedok mnogih istorijskih okolnosti. Mnogo puta sam video to odsustvo želje rukovodilaca slovenskih država za konsolidaciju života sa Rusijom. To me je takođe čudilo. To govori i o tome da su ti odnosi u startu bili slabi. Želja za nezavisnošću je organska i pravedna, ispravno. A greška Rusije je što je kao naivan momčić koji sve vreme ubeđuje devojčicu iz komšiluka da je ona njegova sestra, da su oni rođaci, dok oni samo žive u komšiluku, susedi su. Rusija i Ukrajina su samo susedi. Oni nisu bratski narodi. Ukrajina je oduvek težila samoopredeljenju. Ali ona nikad nije bila samostalna, nema to iskustvo i otud tolike greške. Smatram da je zvanično ukrajinsko rukovodstvo napravilo ogroman broj grešaka i zato je sve ušlo u tako strašnu fazu. Političar treba da bude mudar. Ako je čoveku bolestan otac, on se nikad neće ponašati oštro, grubo i izazovno u rešavanju najvažnijih  pitanja. On će sve snage uložiti da izleči oca ili majku. Ukrajina je bolesna, teško bolesna i povlačiti takve oštre poteze u oblasti nacionalne politike – neće biti ruskog jezika, neće biti ovog, onog – to je bilo ne samo neoprezno, nego i veoma agresivno.

    Rusija i Ukrajina su samo susedi. Oni nisu bratski narodi. Ukrajina je oduvek težila samoopredeljenju. Ali ona nikad nije bila samostalna, nema to iskustvo i otud tolike greške.
    © Sputnik / Vadim Žernov
    Rusija i Ukrajina su samo susedi. Oni nisu bratski narodi. Ukrajina je oduvek težila samoopredeljenju. Ali ona nikad nije bila samostalna, nema to iskustvo i otud tolike greške.
    Rat se nije mogao izbeći?

    Nije se mogao izbeći. I mene je čudilo zašto političari ne vide ono što sam ja video, zašto nisu osećali ono što sam ja osećao. Zašto sam samo ja to rekao. Ista je priča sa Kazahstanom, takođe niko na to ne obraća pažnju. I tamo se odvijaju veoma teški procesi, ruskom delu stanovnika Kazahstana je veoma teško. Dobijam pisma od raznih ljudi s molbom da pomognem. Ljudi žele da odu, da pobegnu. A ugnjetavanje građana velike zemlje je veoma opasna stvar. Tako ne treba da bude. Treba da postoji neko poštovanje u startu. Rusija nije velika, nego prostrana. Ona je prostrana i čak je i u svojoj slabosti jaka. Ako ona počne da štiti svoje građane ona će, kad se probudi,  svom svojom masom tako da ih štiti, da će biti žestoko. I svi političari koji vuku tako neoprezne poteze u vezi sa nacionalnim pitanjem moraju da razumeju da sve to može da preraste u ozbiljan, surov sukob. Eto, političari nemaju pameti, nemaju humanitarnu dimenziju, nije im narod na prvom mestu.

    Imate li u Kijevu prijatelje umetnike, da li ste u vezi sa njima?

    Imam jednog kolegu, producenta s kojim sam u redovnoj vezi. Ali to je veoma složen dijalog, jer sa druge strane moj poštovani prijatelj ne vidi probleme u političkoj praksi svoje vlade. Mi u Rusiji vidimo greške naše vlade, reći ću vam potpuno pošteno, vidimo te greške i govorimo o njima. U Ukrajini imam utisak da su ljudi toliko uzdrmani da najčešće to ne vide. A političar ne može da ne greši. Građanin takođe treba da razume: političar je osuđen na greške. Istorijski proces je tako složen da je nemoguće raditi bez grešaka. Jer je istorija ogroman mehanizam: negde neki šrafčić počinje da popušta, dok si ti primetio taj šrafčić, dok si ga sredio, počinje neki drugi da se ponaša haotično. Zato je svaka politička praksa pogrešna i svaka je praćena propustima. Nažalost, nema idealnih političkih rešenja.

    Mi Srbi smo nekad bili loši momci, sad su Rusi loši momci na Zapadu. Kako se vi kao Rus osećate kad slušate antirusku histeriju i antirusku propagandu?

    Da kažemo otvoreno – Rusi su oduvek bili loši momci i Rus koji dolazi u Evropu uvek je suvišan čovek. Ponekad i ja, iako sam prihvaćen u Evropi, to osećam. Sad sam radio film „Frankofonija“, tamo se, između ostalog, govori i o tome kakvi su odnosi među Evropljanima. Mi se osećamo kao mlađa sestra Evrope. Mi nismo paraziti niti dalja rođaka. Rusija je mlađa sestra. Evropa ne priznaje tu sestru. Ponekad se čini da Evropa oseća neki nadmen odnos prema čitavoj slovenskoj grupi naroda – možda i grešim.

    Ali Evropljani ne priznaju to srodstvo s Rusijom. Čini im se da se mi toliko razlikujemo i oni se boje te različitosti ruske prirode, ruskog stila života, i ne mogu da shvate suštinu, ne razumeju od čega se sastoji ruski način života. Naravno, za to su u velikoj meri krivi savremeni ruski političari koji Rusiju predstavljaju svetu kao nepredvidljivu. To nije ispravno, tako ne treba, tim pre ako smo rođaci. Treba sve vreme da pokazujemo otvorenost.

    Vaši filmovi su veoma upečatljivi, bogati, raznovrsni. Da li postoji nešto što je crvena nit u vašem stvaralaštvu, nešto čemu se uvek vraćate?

    Sudbina čoveka. Jer ja mislim da je za čoveka važan samo čovek. Čoveku je potreban samo čovek. Ni film… Ništa mu ne treba. Treba mu da je neko pored njega. Meni je interesantan čovek, stanje njegovog života, njegovo očajanje ili vera, njegova snaga ili slabost, razumevanje čoveka prema čoveku, možda je to moja crvena linija, neka bude tako. Odnosi između oca i sina, majke sa sinom, sestre i brata, vernika i onog koji ne veruje, zločinca i onog koji nije zločinac. I zločinac je čovek jer je sve čovečansko u čoveku, nažalost, i đavolsko je u čoveku od čoveka. Svuda su lica, ljudi, likovi, oni su uvek novi, oni su uvek u našim filmovima neočekivani i po mom mišljenju veoma interesantni. Junake mojih filmova ne možete mrzeti, čak i kad su strašni diktatori, njih treba razumeti, truditi se da ih razumete. Ja sam na uručivanju te za mene veoma počasne nagrade u Beogradu rekao gledaocima da im zahvaljujem na trudu da razumeju. Zato što je danas zlata vredno kad jedan čovek razume drugog, ili kad ljudi razumeju druge ljude. Sad je toga jako malo, to nedostaje. Svuda je problem u tome što ljudi ne razumeju jedan drugog. Ili su se odučili, ili su glupi i ne shvataju da je to apsolutno neophodno.

    Ponekad se čini da Evropa oseća neki nadmen odnos prema čitavoj slovenskoj grupi naroda
    © Sputnik / Jekaterina Česnokova
    Ponekad se čini da Evropa oseća neki nadmen odnos prema čitavoj slovenskoj grupi naroda
    Zato što su previše zauzeti sobom.

    Sobom, politikom. Ne sme se puštati politika u svoj život u tolikoj meri kako se to dešava. Ljudi kad izlaze na izbore treba da glasaju za one koji humanitarne vrednosti stavljaju iznad političkih.


    Tagovi:
    fašizam, kinematografija, Drugi svetski rat, Konflikt u Ukrajini, Aleksandar Sokurov, Ukrajina, Beograd, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga

    Učitaj još