22:19 11 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Manastir Gračanica

    Šta povezuje Nemanjiće, Đokovića, Miškovića i Tomu?

    © AFP 2019 / ARMEND NIMANI
    Život
    Preuzmite kraći link
    Piše
    22111
    Pratite nas

    Kada 31. maja završi mandat predsednika Srbije, Tomislav Nikolić, koji je u rodnoj Bajčetini sazidao crkvu i predao je na upotrebu narodu, moći će da kaže da se upisao u red srpskih vladara zadužbinara. Tradicija zadužbinarstva u Srba, koja je trajala vekovima i iznedrila ono po čemu nas i u svetu prepoznaju kao narod, ipak se polako vraća.

    I danas su najlepše zgrade Beograda, Novog Sada i drugih naših gradova zadužbine, a velikih srpskih zadužbina ima i van granica današnje Srbije, poput Tekelijanuma u Budimpešti. Možemo li zamisliti Beograd bez Kapetan-Mišinog zdanja, Igumanove palate, Kolarčeve zadužbine, Vukove zadužbine, ili zadužbine Nikole Spasića, bez kojih Knez Mihailova ne bi bila ista. Ili Novi Sad bez Matice srpske ili Platoneuma. Eto tek nekoliko svima znanih zdanja od oko hiljadu fondacija i zadužbina koje su registrovane u Srbiji.

    Arhiv Srbije čuva listu sa više od 400 zaveštalaca, u Univerzitetskom arhivu su akta 78 zadužbina i fondova, dok Arhiv SANU poseduje listu od 59 zadužbinara i darodavaca.

    Još od podizanja manastira Studenica, srpski narod je iznedrio mnoge ktitore, nesebične dobrotvore koji su mislili i na budućnost svoga roda.

    Zadužbinarstvo je na našem tlu posebno bilo razvijeno u srednjem veku, u vreme dinastije Nemanjića. Naše najznačajnije zadužbine su svakako manastiri. Svi srpski vladari, a i mnoge velmože, ostavili su zadužbine bez kojih Srbi ne bi imali mesta na listi svetske kulturne baštine. Počev od velikog župna Stefana Nemanje, pa sve do despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića, svaki se vladar starao da podigne bar jednu veliku crkvu ili manastir.

    Osim Studenice, slavna dinastija Nemanjića podarila je srpskom rodu nekoliko izuzetnih zadužbina, manastire Žiču, Pećku patrijaršiju, Mileševu, Sopoćane, Gračanicu, Visoke Dečane… Nemanjići nisu zidali samo crkve, već i mostove, bolnice. Stefan Nemanja i njegov sin Rastko, kasnije prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava, zidali su manastire i van Srbije, najviše u Grčkoj, na Svetoj Gori i u Solunu.

    Težnja ka zadužbinarstvu u Srbiji nije prekinuta ni pod turskom vlašću, a kako beleži Vuk Karadžić, ispoljavala se u simboličkim formama. Sakralno zadužbinarstvo obnovilo se pod turskom dominacijom u 15. i 16. veku. Primer su manastir Manasija i oni na Fruškoj gori. Na srpskom Atosu je od 15. do 18. veka izniklo 16 manastira.

    Vez Dragice Nikolić
    © Sputnik . Aleksandar Milačić

    U vreme borbe za nacionalno oslobođenje od turskog ropstva, zadužbinarstvo je suštinski doprinelo građenju ideje o srpskoj državotvornosti i njenom kontinuitetu, kaže u svojoj knjizi „Zadužbinarstvo kod Srba“, Slavko Vejinović. On tvrdi da među novostvorenim građanskim slojem koji se formira i bogati u burnim godinama 18. veka, jača svest o odanosti svom otačestvu, pa početkom 20. veka zadužbinarstvo doživljava — zlatno doba. Nisu samo industrijalci i trgovci ti koji zidaju i poklanjaju, već i ministri, ugledni profesori, oficiri, crkveni velikodostojnici, pa i političari.

    Zadužbinarstvo je uhvatilo novi zamah sa reafirmisanjem državnosti Srbije. Između dva rata je oko 500 pojedinaca zaveštalo svoju imovinu zadužbinama, a među njima su kralj Petar Prvi Karađorđević, Nikola Spasić, Luka Ćelović Trebinjac, kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, kraljica Natalija Obrenović.

    Fondove tih velikih zadužbinara obesmislile su istorijske promene nakon Drugog svetskog rata, čiji je silazak sa istorijske scene krajem 20. veka omogućio sporadično „vaskrsavanje“ institucije zadužbinarstva.

    Donošenje Zakona o zadužbinama i fondacijama i Zakona o restituciji stekli su se uslovi za ponovnu reafirmaciju te lepe i značajne tradicije.

    Bivši predsednik Srbije Boris Tadić i odlazeći Nikolić više puta su pokušavali da probude uspavano dobročinstvo onih s najdubljim džepom. Tako je Tadić pozivao „nepristojno bogate“ da se oduže zajednici tako što bi podigli, na primer most, rukovođeni primerima dobrotvora iz prošlosti. I Nikolić je apelovao na savest onih koji imaju više da podele sa onima koji nemaju dovoljno.

    I pre tog apela bogati Amerikanac srpskog porekla Slobodan Pavlović sagradio je svom narodu ćupriju na Drini spojivši Mačvu i Semberiju.

    Ipak, srpsku tradiciju zadužbinarstva, posle više decenija zatišja, moglo bi se reći da je prva nastavila Madlena Cepter, supruga biznismena Filipa Ceptera. Njenom zaslugom izgrađena je zgrada opere i pozorišta „Madlenijanum“, ustanovljena nekadašnja nagrada „Žensko pero“, ali i „Dobričin prsten“. Donirala je i izgradnju prvog posleratnog privatnog muzeja u Srbiji u Knez Mihailovoj ulici i osnovala fond za stipendiranje mladih talenata.

    Na apel nije čekala ni porodica Karić. Zadužbina Karić fondacije je medicinska škola u Ćupriji, koja prima 5500 studenata. Finansijski su podržavali najrazličitije umetničke projekte i karijere, a patrijarh Irinej im je posebno zahvalio što pomažu opstanak kosmetskih svetinja, posebno Pećke patrijaršije.

    U darodavce su se upisali i biznismeni Miroslav Mišković, koji je podigao dečji i omladinski centar na Bežanijskoj kosi u Beogradu i Miodrag Kostić, koji je poklonio kuću SOS dečjem selu u Kraljevu.

    Na kraju, a po vrednosti donacija verovatno među prvima, jesu naši proslavljeni sportisti Vlade Divac i Novak Đoković. Zahvaljujući njihovim fondacijama zbrinute su brojne porodice bez krova nad glavom, a najmlađima omogućena adekvatna edukacija. Poznata je i pomoć Đokovića Srpskoj pravoslavnoj crkvi na Kosovu i Metohiji, a finansirao je i izgradnju crkve u postojbini Đokovića u blizini Nikšića u Crnoj Gori.

    Zadužbinarstvo je ponovo među Srbima. Ali bi i država odgovarajućom poreskom politikom trebalo da ga podstiče. Da nam se ne dešava da na ono što neko već poklanja još mora i da plati porez. A još je gore kada se ne zna u čijoj je nadležnosti briga o zadužbini.

    Kako reče veliki Andrić u romanu „Na Drini ćuprija“: Svi mi umiremo samo jednom, a veliki ljudi po dva puta — jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina.

    Treba li podsećati da je zadužbina našeg slavnog nobelovca jedna od najreprezentativnijih u Beogradu.

    Tagovi:
    zadužbine, zadužbinari, Bogoljub Karić, Stefan Nemanja, Sveti Sava, Ivo Andrić, Miroslav Mišković, Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Novak Đoković, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga