08:34 27 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Život
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Sputnjik na srpskom Kosovu (13)
    0 2722
    Pratite nas

    Uvek kažem, ako treba da stradam, makar da stradam tu, gde je moje. Ne tražim ničije, ali ovo nebo je moje. Samo sedimo i svoje ne damo.

    Ovako započinje priču Olivera Radić, profesorka srpskog jezika dok nas dočekuje u svom domu u Orahovcu, u jedinoj ulici u tom gradu u Metohiji u kojoj još žive Srbi. Svuda okolo su Albanci.

    Predveče je, vreme kada se oni koji žive na malom prostoru oko pravoslavne crkve zaključavaju. Nenajavljeni, kucamo na vrata žene koju smo upoznali samo preko njenih tekstova.

    Profesorka srpskog bavi se i novinarstvom izveštavajući iz Orahovca, Velike Hoče, ali i iz drugih delova Kosova i Metohije.

    Srbi svoje ne daju, čak i kad im je ostala jedna ulica

    U njenoj varošici nekada je živelo tri hiljade Srba, a danas ih je deset puta manje. Najviše ih boli kada odlaze mladi, porodice sa decom.

    „Sada nas je toliko malo da kada ode i samo jedan čovek kao da ih je otišlo stotinu“, priča Olivera.

    U školi „Dositej Obradović“ ove godine ima 37 dece i petoro predškolaca, u gimnaziji je samo 16 đaka.

    Ekipa Sputnjika u Orahovac je stigla predveče, u vreme kada se oni koji žive na malom prostoru oko pravoslavne crkve, zaključavaju.
    © Sputnik / Dejan Simić
    Ekipa Sputnjika u Orahovac je stigla predveče, u vreme kada se oni koji žive na malom prostoru oko pravoslavne crkve, zaključavaju.

    „U našim životima sve je improvizovano. Čak i igralište za našu decu, pošto je ogromno ostalo u donjem delu grada. Na njemu se danas sve manje igraju naša deca, zato što su neke kuće prodate komšijama Albancima iz donjeg dela grada. Njihova deca žele tu da se igraju. To su deca, ne možete da im kažete: ’Nemojte tu da se igrate‘. Mi moramo da budemo obazrivi, jer ako dođe do sukoba među decom, kao što je bilo manjih čarki, to uvek može da uplete roditelje.“

    Majka četiri Jugovića

    Olivera je nosilac Ordena Majke Devet Jugovića. Dobila ga je od Eparhije raško-prizrenske, jer je majka četvoro dece. Najstariji Jovan od ove školske godine predaje u Bogosloviji, ali je i paroh prizrenski pri Crkvi Svetog Đorđa, nešto mlađa Stefana studira turizam i ekonomiju, Dimitrije je treća godina gimnazije, a najmlađi Atanasije ide u šesti razred. Ona i suprug Blagoje čine sve da ih sačuvaju od pošasti vremena i mesta na kojem žive.

    Olivera je nosilac Ordena Majke Devet Jugovića. Dobila ga je od Eparhije raško – prizrenske, jer je majka četvoro dece.
    © Sputnik / Privatna zbirka
    Olivera je nosilac Ordena Majke Devet Jugovića. Dobila ga je od Eparhije raško – prizrenske, jer je majka četvoro dece.

    Ogorčena je politikom privremenih vlasti u Prištini, ali kaže da je ona, posle svega što su Srbi na Kosovu preživeli, očekivana. A odnos naše države prema onima koji su ostali na Kosovu i Metohiji je boli:

    „U novčaniku imam dve lične karte, jednu koju srcem nosim, gde sam državljanin Srbije, što sam oduvek, a druga govori da sam državljanin ’republike Kosovo‘. Mnogo mi je teško bilo kada sam morala da prihvatim tu ličnu kartu, ali to je samo običan papir. Bez njega ne mogu ovde da se krećem i morala sam da ga prihvatim.“

    Priča nam i muke sa registarskim tablicama:

    „Auto moram da registrujem na KS. Kad njime odem u Beograd, tamo me psuju, misle da smo Šiptari, pa stavimo veliki krst, koji sklonimo kad se vratimo. Eto, takav je taj život, moraš da vodiš računa o svemu. Građani smo drugog reda, nemamo pasoše koje imaju naši sunarodnici u centralnoj Srbiji. Sin je studirao u Grčkoj, za četiri godine nijednom nismo otišli da ga posetimo, zato što smo morali po vizu u Prištinu i da tamo čekamo. Nismo hteli“, objašnjava naša domaćica u enklavi.

    I na klupi za zaljubljene predveče u Orahovcu nema nikoga, bezbednije je ostati kod kuće.
    © Sputnik / Dejan Simić
    I na klupi za zaljubljene predveče u Orahovcu nema nikoga, bezbednije je ostati kod kuće.

    Umiranje živih, umiranje mrtvih…

    Ona dodaje da verovatno ne možemo ni da zamislimo koliko sve to boli Srbe koji su ostali na Kosovu i Metohiji, koji se svakoga dana bore.

    „Moramo, moramo da idemo dalje! Odemo i do groblja, a ono celo porušeno, nema živih ni spomenika… Umiranje živih, umiranje mrtvih, umiranje tragova. Moja profesorka Mitra Reljić je popisala neka groblja na Kosovu i Metohiji, pa i ovo naše. Sada je jedini dokaz da su neka imena i prezimena bila ispisana — njena knjiga. U njoj spominje nekog starog kafedžiju ili nekog ko je ubijen u jednom ili dugom ratu ili nekog zemljodelca. To je ostalo sačuvano samo u toj knjizi, tamo, na groblju, od nekih spomenika nije ostalo ništa.“

    Pored rada sa decom u školi, Oliverina velika strast je pisanje, počela je da radi kao novinar, jer je osetila potrebu da kaže ljudima šta se dešava i kako se živi na Kosovu i Metohiji.

    Izložba Oliverinih fotografija u Matici Srpskoj u Novom Sadu - poseban segment izložbe posvećen je kidnapovanim i ubijenim Srbima iz Orahovca.
    © Sputnik / Privatna kolekcija
    Izložba Oliverinih fotografija u Matici Srpskoj u Novom Sadu - poseban segment izložbe posvećen je kidnapovanim i ubijenim Srbima iz Orahovca.

    „Napravila sam intervju sa velikohočanskim parohom, ocem Milenkom, on je rekao: ’Ne želim da pravimo intervju, ovo što ti i ja sada pričamo, to nije intervju, to je život‘. To je meni bila lekcija, uopšte nisam novinar, ja sam samo neko ko želi da približi svetu ono što se ovde dešava. Stalno se vežem za priču jedne bake u selu Drsnik, vodila me da posetimo njihovo groblje, kaže: ’Lepo je ovde, obnavljaju nam selo, vratili smo se mi stari, ali mi stari samo odimo povr‘ zemlje, a nesmo živi‘. Hoću da kažem, ako nam deca ne ostanu ovde, ako se ne čuje dečja graja, nama nema života.“

    Velika pouka predaka

    Kroz kuću Olivere Radić prošla je i sva so naše pameti, stranci koji traže istinu o Kosovu, pa i nobelovac Peter Handke. Uz najlepše metohijsko vino, slušali smo kako ih je dočekivala i ispraćala.

    Kroz kuću Olivere Radić prošla je sva so naše pameti, stranci koji traže istinu o Kosovu, pa i nobelovac Peter Handke.
    © Sputnik / Privatna zbirka
    Kroz kuću Olivere Radić prošla je sva so naše pameti, stranci koji traže istinu o Kosovu, pa i nobelovac Peter Handke.
    A nas je ispratila rečima da veruje da je život sa Albancima moguć, jer ponovo mogu biti dobre komšije. Ispratila nas je rečima koje su uteha svima koji veruju da još ništa nije gotovo:

    „Teško je, ali nema odustajanja! Trebalo bi da se setimo naših predaka. Oni su mogli da odu preko Albanije, da osvajaju i da se vrate preko Kajmakčalana u svoju zemlju. A šta smo mi ovde uradili? Ništa, sedeli smo na svome i potvrđivali smo svojim prisustvom naše postojanje. Samo to treba i da radimo. Jeste teško, jeste bolno, jeste da smo ponekad i besni, umemo i da galamimo i da se svađamo, ali moramo da se borimo. To je jedina žrtva.“

    Tema:
    Sputnjik na srpskom Kosovu (13)
    Tagovi:
    okruženje, opstanak, deca, škola, odlazak, umiranje, Albanci, ulica, Srbi, Orahovac, Sputnjik na srpskom Kosovu
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga