19:17 23 Februar 2020
Slušajte Sputnik
    Život
    Preuzmite kraći link
    54898
    Pratite nas

    U četvrtak se navršava 75 godina od početka američko-britanskog bombardovanja Drezdena, koje je trajalo od 13. do 15. februara 1945. godine. Prema zvaničnim podacima, poginulo je 25 hiljada civila. Kristof Adam je jedan od očevidaca ovih bombaških napada. Prema rečima 90-godišnjaka, ove napade bi trebalo smatrati pravim ratnim zločinima, a ne „odmazdom“ za ratne zločine koje je ranije počinila nacistička Nemačka. Od trenutnog rukovodstva zemlje on zahteva razoružavanje. 

    Kristof Adam je imao 14 godina 1945. godine. Zajedno sa svojim roditeljima i trogodišnjim bratom živeo je u drezdenskom okrugu Johanštat na trgu Direrplac 25. U noći 14. februara Velika Britanija i SAD počeli su da bombarduju grad. On je svojim očima 15. februara posmatrao poslednji talas tih bombaških napada. U intervjuu Beati Arnolld za nemački Sputnjik Adam je govorio o svemu kroz šta je morao da prođe tih dana i kako on ocenjuje te događaje.

    Izbeglice u Drezdenu 

    Ujutro sam po običaju pošao u školu, a zatim sam na Centralnoj železničkoj stanici dočekao izbeglice jer sam bio član organizacije koja se bavi brigom o njima. Sve više vozova pristizalo je sa izbeglicama sa istoka, obično iz Istočne Pruske i Šleske. U štabu koji se nalazio na železničkoj stanici, davali su nam adrese na kojima bi izbeglice trebalo da se usele. To su bile adrese u raznim delovima grada, ali izbeglice su se obične useljavala kod svojih prijatelja i rođaka. Obično smo tramvajem stizali do određene adrese. Bio sam učenik i imao sam odgovarajuću potvrdu za to. Poslednje izbeglice koje sam uspeo da smestim otišli su u okrug Klejnšacvic na obali reke Elbe. 

    Karneval i zvuk sirena

    Zatim smo kod kuće, kao i svake godine, obučeni u kostime lovaca i indijanaca proslavili karneval uoči Velikog posta (pandan ruskoj Maslenici). Naša zgrada na Direrplacu je bila ukrašena šarenim fenjerima od papira i papirnim trakama. Uveče smo pošli na spavanje, kada se usred noći začuo zvuk sirena. Požurili smo u podrum. U Drezdenu nije bilo skloništa od bombi ili nečeg sličnog i zato smo se krili u podrumima. „Mi“ smo stanovnici velike stambene zgrade, oko 60 ljudi.  

    Stravična buka se čula svuda: kada su bombarderi leteli iznad našeg okruga začuo se nepodnošljivi, zaglušujući zvuk velikog broja motora. Nikada ranije nismo čuli tako nešto. Skoro istovremno smo čuli zviždanje rasprsnih mina i drugih bombi, kao i smrtonosne glasne eksplozije. Podrum je mirisao na izgorelo, a u susednoj zgradi zid se delimično rušio. Nekoliko godina pre bombardovanja, zgrade koje su bile jedna pored druge, bile su povezane zidovima od običnih cigli. Po tom zidu do nas je pretrčalo i dopuzalo oko 40 ljudi. Zidovi su se tresli, malter je padao sa plafona, svuda su se čuli vrisci i stenjanja.   

    Tramvajska mesečna karta. Privatni dokument
    © Foto : Dr. Christoph Adam (privat)
    Tramvajska mesečna karta. Privatni dokument

    Zgrade u plamenu

    Morali smo hitno da izađemo iz podruma i trčimo do Direrplaca koji je bilo otprilike dva puta veći od Starog trga. Tamo smo videli da svuda gore zgrade. Još se sećam ove slike: zgrade u plamenu od vrha do dna. Tamo su već bili vatrogasci. Iako su imali dovoljno vode, ništa nisu mogli da učine, ni uprkos tome što su zahvaljujući ruskim ratnim zarobljenicima imali izgrađeni bazen sa vodom za suzbijanje požara. Vatrogasci jednostavno nisu imali nikakve šanse da ugase vatru. Pokušali smo da pobegnemo sa trga, ali su ulice delimično već bile blokirane ruševinama.   

    Zarobljeni u vatri 

    Želeli smo da dođemo do „Velike bašte“ i potrčali smo ka bivšoj ulici Furstenštrase. Na trgu Furstenplac upali smo u pravu vatru. Bila je toliko moćna da si svi članovi naše porodice jednostavno popadali. Dugo smo ležali na ulici. Mislim da je sila vetra dostizala 150 kilometara na čas. Jedna od poprečnih ulica igrala je ulogu svojevrsnog „dimnjaka“ i vukla ka centru grada tako da jednostavno nismo mogli ostati na nogama. Jedan prijatelj mi je kasnije objasnio da je u centru brzina vetra bila i preko 200 kilometara. Ljudi su bukvalno leteli u vazduhu, u horizontalnom položaju. On je video neku ženu sa kolicima i nekog ranjenog muškarca koje je povukla vatra. 

    Mokra ćebad

    Stubovi plamena dosezali su visinu od 500 metara — Drezden je goreo nekoliko dana zaredom. Zatim smo pomogli jedni drugima i krenuli dalje. Uspeli smo da pređemo oko 300 metara kada je krenuo drugi napad. To je bilo već 14. februara. Preživeli smo ovaj napad na ulici. Sirene se više nisu čule, bombe su padale sa svih strana i svuda je bilo užasno bučno. Legli smo na kraju neke ulice ispod drveta i odjednom pored mene, možda pola metra ili metar dalje, pala je zapaljiva bomba. Otac je uspeo da nas pokrije mokrim peškirom koje je uzeo iz kuće. Na tkanini su se formirale rupe, verovatno veličine šake i na tim mestima vatra je spalila kožu. Mi smo potpuno bespomoćni ležali na ulici oko 45 minuta. Svakih pet-deset minuta nešto je gorelo. Čitava ulica se pretvorila u jednu neprekidnu buktinju.

    Kristof Adam sa majkom i bratom Gerhardom 1943. godine na klupi u Direrplacu
    © Foto : Dr. Christoph Adam (privat)
    Kristof Adam sa majkom i bratom Gerhardom 1943. godine na klupi u Direrplacu
      

    Kasnije su mi prijatelji rekli da su zgrade u Johanštatu, u kojima je ugašen požar posle prvog bombaškog napada, bile namerno ponovo bombardovane. Na kraju su tamo ostale samo ruševine. Tokom tri talasa bombardovanja grada bačeno je oko milion bombi, uglavnom zapaljivih. Srećom, svi smo preživeli i stigli do „Velike bašte“. Tamo sam legao pod drvo i probudio se sutradan. Odatle smo stigli do rodbine, u kuću u kojoj još uvek živim. U podrumu smo preživeli treći talas bombardovanja. Moji roditelji su odlučili da napuste grad zajedno sa mnom i mojim tada trogodišnjim bratom. Pokupio nas je konvoj vojnih kamiona koji su prevozili izbeglice i krenuli smo u pravcu Frajtala. Na kraju smo se smestili u domu za izbeglice u Altenbergu, gde smo ostali do kraja rata.   

    Paljba iz mitraljeza na stanovnike Drezdena

    Čuo sam da su posle bombardovanja, naravno ne prvog kada su ljudi još ostajali u podrumima, već posle drugog kada se neko usudio da izađe na ulicu, ciljali iz mitraljeza na ljude. To je bilo pravi lov na njih. Ja to nisam video. 

    Nemački general, koji je bio odgovoran za Drezden, takođe je pričao o tome. Tokom drugog bombardovanja on je bio ispod mosta Marijenbruki i po njegovim rečima, u doline reke Elbe otvorena je paljba iz mitraljeza na stanovnike Drezdena koji su bežali. Isto to mi je reklo nekoliko prijatelja. Oni još uvek žive tamo. Zamolio sam ih da napišu o tome, ali nisu hteli.  

    „Pričekajte i vi ćete završiti u grobovima“ 

    Jedan moj drug objavio je broj poginulih stanovnika Drezdena: on je izračunao 35.500 žrtvi (posle rata on je čitav svoj život posvetio pronalaženju informacija). Dugo je čuvao letke koje su bacile trupe zapadnih saveznika i na kojima je bilo napisano: „Pričekajte, i vi ćete završiti u grobovima“. Ja lično nisam video te letke, ali moji prijatelji ih imaju. Tokom rata bilo je opasno čuvati takve letke. U poređenju sa ukupnim brojem žrtvi, činilo se da nije toliko važno da li je poginulo 25 ili 30 hiljada ljudi, ali čak jedan poginuli je već mnogo! Rasprave o tome da li je čak 500 hiljada ljudi poginulo ili možda manje, neće nam pomoći. Moramo reći da želimo da dejstvujemo drugačije i želimo da u budućnosti vlada mir. Jednom sam izračunao da je takav napad zajedno sa pripremom koštao milijardu i poslužio je besmislenom istrebljenju ljudi. 

    Dr Krstof Adam
    © Foto : privat
    Dr Krstof Adam

    Strategija „Sumanuta osveta“ 

    Naši preci su započeli rat, ali sa istorijske tačke gledišta, ovaj napad nije bio neophodan. Tada su se Rusi približili Drezdenu na manje od 100 kilometara. Sovjetske trupe su se već borile u blizini Gerlica. Mi, stanovnici Drezdena, 1945. godine prilično neočekivano smo bili svedoci paklenog bombardovanja usmerenog na nezaštićene i nenaoružane civile. To je bilo strateški planirano, ali sa čisto vojne tačke gledišta, besmisleni pakao: napad nije izveden protiv vojnih ciljeva, štaviše, bilo je poznato da u Drezdenu nije bilo skloništa od bombi, imali smo samo podrume. Komanda savezničkih vazduhoplovnih snaga je znala za to. A već kada je posle prvog talasa napada usledio drugi, a za njim i treći, u uslovima kada su ljudi bili na ulicama i u parkovima — po mom mišljenju to je bio zločin.  

    Strategija sumanute osvete nekog vojnog komandanta postala je prilika za pakleno bombardovanje izbeglica, koje su tada preplavili ulice Drezdena, tokom kojih je bolnom smrću poginulo na hiljade civila: ovo je bila akcija odmazde. Čerčil je mrzeo Nemačku jer su Nemci bombardovali Koventri i bili prvi koji su ispalili rakete na Englesku. Tada niko nije razmišljao o tome, uključujući i onog ko ih je projektovao, onog koji je kasnije razvio svemirske rakete.

    Mnogo godina kasnije, prošetao sam zajedno sa jednim engleskim pilotom bombardera ulicama našeg već obnovljenog grada, i imao sam osećaj da ga je grizla savest zbog rata koji su tada vodili iz osvete. Prijateljski smo se rukovali.   

    Obračun za ludost

    Ne želim da mislim da je ono što se dogodilo u Drezdenu bilo „obračunavanje“. To je ludost. Mi treba da se brinemo za budućnost. Moje želje su usmerene na budućnost. Moramo nešto učiniti, ne s razlogom i čisto simbolično, jer Evropa već 75 godina, koliko je prošlo od Drugog svetskog rata, živi u miru.  

    Oprostiti jedni drugima vojne zločine

    To je bio ratni zločin i njih je bilo mnogo. Ne mogu za to da krivim Engleze, jer su i Nemci ispalili rakete na London, i to je takođe bila ludost. Moramo podvući crtu svemu ovome. I svi bi trebalo da rade na tome, i stari i mladi.  

    Moramo prestati da računamo ko je koga napadao i oprostiti jedni drugima. Mladi bi trebalo da pomažu starijim da prevaziđu neprijateljstvo između naroda, tako da ono što sam ja i ostali stanovnici Drezdena prošli, više ne ponovi.  

    Želimo mir i razoružavanje u Nemačkoj  

    Kada vidim da naša vlada planira da poveća vojnu potrošnju, i kada čujem da gospodin Tramp zahteva od naše zemlje da kupi više oružja, smatram da treba dejstvovati sasvim obrnuto! Ne želimo ponavljanje prošlosti i ne pokušavamo ni sa kim da se svađamo. Želimo mir. Želim da naša vlada, naša zemlja Nemačka, počne sa razoružavanjem, odbija da izvozi oružje i da preusmeri vojsku na „mirne pruge“ jer je Nemačka učestvovala u Prvom svetskom ratu i počinila teške zločine za vreme Drugog svetskog rata u Poljskoj i Rusiji. Sadašnja trgovina oružjem po celom svetu podstiče razvoj sličnih scenarija

    Pri tome u svetu postoji mnogo različitih stvari: ljudi gladuju, klima se menja… Što se tiče budućnosti, voleo bih da novac koji se sada ludo uništava, usmeri na miroljubive ciljeve. Jer ćemo mi, ljudi starijih generacija, uskoro izgubiti glas. 

     

    Tagovi:
    Drugi svetski rat, bombardovanje, Drezden
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga