11:21 13 Jul 2020
Slušajte Sputnik
    Život
    Preuzmite kraći link
    0 1022
    Pratite nas

    Posle više od 21 godine hotel „Gejzer“ u Sijarinskoj Banji, 52 kilometara od Leskovca, danas ima samo jednog gosta, osamdesettrogodišnjeg Živojina Perovanovića iz Švajcarske, koga je pandemija virusa korona zadesila baš u ovom lečilištu, na šta on gleda kao na blagoslov.

    „Osećam se kao car Selasije i kao Tito jer imam svog ličnog kuvara, lekara, sobaricu, najbolju sobu u hotelu … Svi oni sada na posao dolaze samo zbog mene. Moje carstvo je čitava Banja”, reči su kojima Živojin za „Jug mediju“ opisuje kako se oseća kao jedini gost u hotelu od 119 soba.

    On je u ovu banju došao pre početka epidemije i imao u planu da se vrati svojoj porodici u Švajcarskoj, ali ga je zatvaranje granica sprečilo u tome.

    Mogao je, kaže, da se snađe i otputuje do svog stana u Beogradu, a potom i sa sinom do Švajcarske, ali s obzirom na svoje godine, znao je šta ga tamo čeka.

    „Ja imam toliko godina da bih mogao šest virusa da uzmem. Bolje što sam ostao ovde, tamo bih možda krepao odavno, a da sam otišao u Beograd bio bih kao zatvorenik, ne bih mogao ni da šetam. Ovde posle obroka šetam po terasi i hodnicima hotela, udišem svež vazduh, a osoblje me čuva kao cara, u stvari oni su prema meni bili i pre ovoga dobri, zato što je karakteristika ovih ljudi ovde je da su dobri“, priča Perovanović.

    Društvo mu pravi osoblje hotela. Sa momcima iz obezbeđenja igra karte, sa recepcionerima razgovara, obilaze ga medicinske sestre i direktor, kuvarice svako jutro pitaju šta želi da doručkuje i ruča, a večeru svake noći na terasi deli sa svojim novim prijateljima, golubovima.

    „Deci sam rekao da ne brinu .Ako umrem, saznaće. Ali ja ovde neću da umrem jer živim kao car”, priča Žika s osmehom.

    Nikada se, ističe, nije brinuo da će se u ovom hotelu zaraziti, a kada sluša vesti o epidemiološkoj situaciji u Srbiji, sve mu to deluje kao da je milion kilometara daleko.

    „Ne osećam strah od virusa, uplašio sam se samo da mi ne poraste stomak jer samo jedem i ne radim ništa, fali mi samo šetnja i naravno deca”, priča sagovornik.

    Ipak, priznaje da kada se dan završi a on praznim hodnicima ode do svoje sobe, sve nekako deluje sablasno i mračno, i iako je sve njemu podređeno, nedostaju mu ljudi.

    „Ružno je kada se nakašljem, a ceo treći sprat zvoni , prazno. Ali brzo će sve ovo proći, a ja ću biti tu da sačekam goste da se ponovo družimo”, poručuje Živojin.

     

    Tagovi:
    izolacija, koronavirus
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga