03:35 06 Decembar 2020
Slušajte Sputnik
    Život
    Preuzmite kraći link
    0 160
    Pratite nas

    I pored velikih političkih tenzija, trgovina između Turske i Austrougarske tokom 18. i 19. veka je cvetala, a samim tim i protok robe i ljudi. A da putnici namernici sa sobom ne bi preneli i najtežu pošast tog vremena – kugu, brinula je vojska koja je sa osmatračnica kontrolisala prelazak.

    Kako se bolest ipak širila, Beč je odlučio da radikalizuje borbu protiv epidemije i napravi zaštitnu zonu koja bi štitila Monarhiju.

    Na prostoru današnjeg Zemunskog parka od 1730. do 1881. godine postojao je karantin – „kontumac“, nezaobilazna stanica za sve koji baš na ovom mestu ulaze u Habzburšku monarhiju.

    Putnici, roba i životinje su bili zaustavljeni kako bi se izvršio detaljni pregled i zadržavanje onih koji imaju i najmanji simptom bolesti.

    „Normalan život“ u predsoblju smrti

    Sam karantin je bio opasan visokim zidom i dubokim kanalom punim ustajale vode. O posetiocima su brinuli lekari, a bio je zabranjen svaki kontakt sa putnicima.

    Jedini izuzetak od tog pravila bio je kontant u Parlatoriji („Razgovornici“), mestu gde su, uz nadzor, putnici zadržani u kontumacu mogli da porazgovaraju ako bi neko došao da ih vidi.

    Zadržavanje u karantinu je prvih godina trajalo do 42 dana, ali je potom period smanjen na 3 nedelje. Ukoliko putnici prebrode taj period bez tegoba, mogli bi nastaviti putovanje ali uz pismeno odobrenje lekara.

    Sva roba je tokom izolacije odlagana u posebne odaje, a ista pravila su važila i kada je reč o pošti koju su sanitetski radnici dezinfikovali sirćetnom parom.

    Svi koji su bili zaraženi kugom ili nekom smrtonosnom bolešću ostajali su u Kontumcu. Ako bi neko od njih preminuo, sahranjivan je u posebnom delu karantinskog prostora, a posmrtni ostaci su zatrpavani krečom.

    O ljudima u izolaciji brinula je posluga, ali i čitav niz drugog osoblja - lekari, pisar, sanitetski radnici, dva sveštenika (pravoslavni i katolički) a zapisi kažu, sredinom 18. veka 56 duša živelo je na ovom mestu.

    Postojala je gostionica, pekara, a oni u karantinu mogli da jedu i dobiju bilo šta, dokle god su to mogli da plate. Zabeleženo je da su tokom zime morali da sami finansiraju i ogrev.

    Slavni u karantinu

    U toku postojanja karantina u njemu su boravile mnoge značajne istorijske ličnosti, prilikom njihovog prelaska iz Beograda, koji je tada bio u Turskoj, u Zemun, koji je tada bio u Austriji. Ovde je 1833. godine boravio i francuski književnik Lamartin, a 1842. danski književnik i putopisac Hans Kristijan Andersen.

    Naravno, u karantinu su zadržavane i ličnosti bez kojih je danas nemoguće zamisliti srpsku istoriju - Karađorđe, Joakim Vujić... kao i Vuk Karadžić. Ovaj poslednji, u zemunskom kontumcu boravio je u jesen 1832. kada je, razočaran načinom na koji je knjaz Miloš vodio državu, napustio Srbiju i krenuo nazad za Beč.

    Gašenje karantina, počelo je 1883. godine posle perioda od 150 leta. Tada su imovina i zemljište na ovom prostoru prodati zemunskom Magistratu i Ugarskoj finansijskoj direkciji.

    Po odluci vlasti podignuta je četvorogodišnja škola „Realka“ i Velika sedmogodišnja škola. Tada je na delu nekadašnjeg karantinskog prostora izgrađen tzv. „Mali park“ koji se vremenom širio sve dok nije poprimio današnje dimenzije, prenosi B 92.

    Tagovi:
    Vuk Karadžić, park, Zemun
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga