08:03 01 Decembar 2020
Slušajte Sputnik
    Život
    Preuzmite kraći link
    0 190
    Pratite nas

    Selo Uelen, izdužena traka zemlje široka trista metara, najistočnije je naselje Evroazije. S jedne strane je laguna, s druge Čukotsko more. Kuće stoje na šipovima (šipke zakopane u zemlji), tako se gradi na večitom mrazu. Tokom oluja voda nekada potapa stepenice objekata. Ponekad morževi i kitovi završe na obali, medvedi dolaze kad osete miris.

    Do Kruzenšternovog ostrva, u američkoj državi Aljaska, od Ulena ima oko pedeset kilometara vodenim putem. Do Moskve ima više od šest hiljada kilometara po pravoj liniji. Ali nikakve „prave“, naravno, nema. Treba da letite avionom iz Anadira, glavnog grada Čukotke, do primorskog sela Lavrentija. A dalje zavisi kakvu ćete sreću imati. Helikopterski letovi do Ulena su jednom u dve nedelje. Može se doći morskim putem. 

    „Ako helikopter treba dugo da se čeka, a more je mirno, lokalni stanovnici iznajmljuju čamac. Zimi putujemo terenskim vozilima i motornim sankama. Povremeno na psećim saonicama“, kaže Sergej Klimakov koji je rodom iz Uelena. Pre pet godina on je upisao koledž u Anadiru. Od tada nijednom nije bio u rodnom kraju, iako mu nedostaju prijatelji i porodica, ali put je previše komplikovan. 

    Helikopteri i saonice koje vuku psi

    Prema rečima Irine, koja je iz istog sela kao i Sergej, pseće saonice koriste najviše dve porodice, a drugi su već odavno prešli na savremeniji transport. Međutim, jednom godišnje se u okolini sela organizuju trke, a učesnici sa psima stižu iz različitih delova Čukotke. 

    Stanovnici sela Uelen na Čukotki
    © Sputnik / A. Blohin
    Stanovnici sela Uelen na Čukotki

    „Ovde je civilizovano“

    Niko se ne žali na uslove. „Sve je tu. Civilizacija. Struja i voda bez prekida. Međutim, ponekad postoje problemi sa internetom i digitalnim kanalom“, kaže lokalni stanovnik Oleg. On je u Uelenu praktično čitav život. Odavno je navikao na klimu i nedostatak zabave. 

    Najviša zgrada je trospratna škola. Iako omladina teži da ode u grad, ne može se reći da selo umire. „Aktivno se gradi. Od 2009. godine kuće su postavljene na šipovima. Struja, voda i sve za normalan život je sprovedeno. U vikendicama neki ugrađuju centralno grejanje, a drugi se greju na šporet. Ugalj se jednom godišnje uvozi brodom“, dodaje Irina. Ona se preselila u Habarovsk 2013. godine, ali letos je bila u poseti domovini. 

    „Kada sam živela u Uelenu, htela sam što pre da odem. Svi se poznaju međusobno, šta na jednom kraju sela kažu, na drugom odmah čuju. Sada shvatam da mi je tamo sve nekako draže“, priznaje Irina. 

    Velike pošiljke hrane dostavljaju se u Uelen morskim putem, obično u avgustu, a u drugo doba godine hrana se dostavlja u malim količinama terenskim vozilima i helikopterima. Postoji nekoliko privatnih prodajnih mesta i jedna državna prodavnica u kojoj su cene iste kao u Anadiru. Međutim, u regionalnoj prestonici nije jeftino. Voće i povrće je oko 300-500 rubalja (3,3-5,5 evra). Ponekad se u Uelenu zeleniš ne može kupiti ni za puno novca. 

    „Ove godine nije bilo krastavca i paradajza, ali bilo je jabuka, pomorandži, limuna, belog i crnog luka“, nabrojala je Irina. 

    „Iako su cene visoke, izbora nema i ljudi uzimaju. Na primer, karton jaja (33 komada) košta 1.100 rubalja (12,11 evra)“, pojašnjava Klimakov. 

    Radnih mesta ima malo, kao i stanovnika. Stanovništvo je nešto više od šest stotina ljudi. U Uelenu postoje škola, vrtić, dom kulture, polarna stanica, granični prelaz, radionica za rezbarenje kostiju morža (tradicionalni vid umetnosti na Čukotki) i prodavnice. 

     Radionica za rezbarenje kostiju morža (tradicionalna umetnost na Čukotki)
    © Sputnik / V. Čistяkov
    Radionica za rezbarenje kostiju morža (tradicionalna umetnost na Čukotki)

    „U radionici postoji sekcija za školarce. Sirovine obezbeđuju lovci. Izrađuju proizvode uglavnom za izložbe, ali seljani uzimaju nešto i za sebe i za rođake na kopnu“, kaže Sergej Klimakov. 

    Međutim, Oleg iz Uelena primećuje: „To je malo skupo za lokalno stanovništvo“. Irina ima samo nekoliko privezaka lokalne proizvodnje. Ali radionica za rezbarenju kostiju morža je poznata: proizvodi koji su ovde napravljeni se čuvaju, između ostalog, u muzejima u Moskvi i Sankt Peterburgu. 

    Karakteristike lokalnog „kompota“

    Gotovo svi pecaju ribu u Uelenu, a mnogi love bajkalsku foku. Kitove lovi posebna brigada. Na more izlaze na nekoliko čamaca. Love uz pomoć harpuna, postroje se u red i nose ubijenu životinju na obalu. Na obali čekaju seljani, svi imaju pravo na deo plena. Najbolji komadi idu kitolovcima

    „Sada na raspodelu idu uglavnom stariji. Omladina ne želi da učestvuje“, objašnjava Irina. 

    Karakter i ukus starosedelaca Uelena su surovi. 

    „Kada sam bila mala, potrčala sam na more, a tamo su ulovili morža. Baka je sedela na obali. Probila je creva životinji, izvadila utrobu i jela. Nazivala je to ’kompotom‘“, seća se Irina. 

    Većina stanovništva su Čukči i Eskimi. Irina je Ruskinja. Njena baka je poslata u Uelen po zadatku, upoznala se sa radnikom polarne stanice, udala se i dobila decu. Tako su oboje ostali u selu na kraju sveta. 

    Irina je oprezna sa lokalnom kuhinjom. „Živela sam tamo toliko dugo, ali nisam navikla. Solili su kitovo meso, sakupljali biljke (postoje četiri vrste) i pripremali ih sa bobičastim voćem na masti. Prave ’kimgit‘: čiste morža, zatim utrobu stavljaju u trup i zakopaju. Ali sada se malo ljudi bavi ovim, uglavnom kao hranu za pse. Posebno jelo je kitova koža. Neko je čak jede i sirovu. Videla sam jer sam nedavno prisustvovala čišćenju. Probala sam kitovo meso, ali samo dimljeno. Uopšte ne podseća na ribu, više je kao govedina. Smatra se da je delikates jezik, mnogi ga hvale, ali to nije za mene. Uopšte ne znam ukus morža i bajkalske foke. Možda samo džigericu, ali po našem, ruskom receptu“.

    Foke
    © CC0 / Unsplash
    Stanovnici Uelena love foke i kitove i od njih pripremaju različita jela

    „Medvedi dolaze na jesen“

    Zime u selu obično nisu previše ledene. Prema rečima Olega, najčešća temperatura je minus 15. U selu koje je sa dve strane okruženo vodom, vrlo je vetrovito. Na jesen talasi dolaze skoro do kuća. Posle lošeg vremena, more na obalu izbaci ubijene životinje, po koje dolaze medvedi. „Oseća se miris, ali nije mnogo jak, jer tamo nije toliko vruće“, kaže Irina. 

    Neposredna blizina velike vode uzrokuje i druge nevolje. „Postavili su lukobrane, a more ih je već potuklo. Nekada se desi da stepenice u kući odnese voda. Ranije ste mogli da gledate selo sa brda i vidite da je tačno na sredini između mora i lagune. Sada izgleda kao da se voda približava. Menja se klima. Prošle ili pretprošle godine temperatura se popela na plus 20, neki hrabri ljudi su se čak kupali“. 

    Nedaleko od sela se nalaze termalni izvori, najseverniji termalni izvori Azije. Meštani tamo dolaze i leti i zimi. 

    Ansambl Doma kulture u Uelenu
    © Sputnik / V. Gricюk
    Ansambl Doma kulture u Uelenu

    Šaman i notar

    Irina se seća da su ne tako davno, tokom njenog detinjstva, u selu živeli šamani. „Obično se prava na nasleđe dokumentuju kod notara, a tamo je sve mnogo jednostavnije. Glava pokojnika se umotava u čaršav, a rođaci se okupljaju okolo. Šaman je govorio kome i šta pokojnik predaje“. 

    Ova tradicija je sada deo prošlosti, ali u Uelenu još uvek jako veruju u duhove. Kada osoba u selu umre, lokalni ansambl otkazuje probu ili nastup, jer se takvim danim ne sme udarati u daire, zato što one povezuju ljude sa dušama preminulih. Nema potrebe da se oni uznemiravaju. 

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    život, Čukotka, Uelen
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga