04:50 10 Maj 2021
Slušajte Sputnik
    Život
    Preuzmite kraći link
    Piše
    13033
    Pratite nas

    Ne bih se preselila iz mog Orahovca u Beograd, volela bih samo da budem srećna, da imamo salu za fizičko, gde bismo mogli da igramo fudbal posle škole, a da nas niko ne tera i ne baca flaše, priča nam Pavlina Radovanović, čudo od devojčice iz enklave na Kosovu i Metohiji.

    Delovala je kao svaka beogradska klinka dok klati nogama i kosom i pije limunadu na Tašmajdanu. Sve dok nije posegla za šećerom: "Jao, šta je ovo?! Kafeni šećer?! U getu, u Orahovcu, na Kosovu i Metohiji gde odrasta, nema kafića, ali u prodavnici, kaže, ima uvek i brašna i šećera, a ovo čudo - braon šećer, nikada nije videla.

    I to nije jedino "čudo" koje je jedanaestogodišnja Pavlina prvi put videla u Beogradu...

    Srbija je ovu talentovanu devojčicu upoznala nedavno, kada je iz svog Orahovca, u kome živi sa preostalih 280 Srba, došla na Marakanu, da vidi gde igra njen omiljeni tim Crvena zvezda.

    Pavlinino pismo na počasnom mestu, na policama sa ikonama porodice Borjan.
    © Foto : Sputnjiku ustupila Velinka Radovanović
    Pavlinino pismo na počasnom mestu, na policama sa ikonama porodice Borjan.

    Pavlina obožava da igra fudbal i to kao golman. Napisala je pismo najdražem "kolegi", a onda se desilo njeno prvo beogradsko čudo.

    Slika Pavlininog susreta sa golmanom Zvezde Milanom Borjanom mnogima je naterala suze na oči. Pavlina se trese dok nam prepričava taj susret:

    "Ne mogu da vam opišem taj osećaj, ne znam da li možete da shvatite tu moju ljubav prema Borjanu. Nisam se ni nadala da ću ga videti, nisam se nadala ni da će videti to pismo, ali kada sam shvatila da ga drži na polici gde su mu ikone, stvarno sam se iznenadila. On se čak i slikao sa tim mojim pismom. Rekao je, kad bude imao prilike, da će obavezno doći u Orahovac. Obećao mi je da će doći".

    Pavlina igra fudbal od pete godine, sestra je, kaže, naučila da brani i da navija za Crvenu Zvezdu. Sanjala je da postane kao Borjan, ali u Orahovcu nema gde da trenira.

    "Imamo jedno igralište, ali su nam ga uzeli Šiptari. Kada vidimo da njih nema, odemo da se igramo. Željni smo igre. Ako nas vide, bacaju staklene flaše pored golova i po celom igralištu. Mene to stvarno iznervira, moram da se sklonim od gola, jer ne smem da branim ako je dole staklo. Dok svo to staklo sakupimo, tad padne mrak i nemamo više vremena. Tako skoro svaki dan, nemamo vremena za igru".

    Kao i svim njenim vršnjacima u Orahovcu, Pavlinin život odvija se u jednoj ulici, ali ona ima sreću što pored fudbala ima još jednu veliku ljubav – muziku.

    Ima i veliku porodicu. Tata radi, a mama je uvek tu. Pavlina je ponosna na svoju novu ulogu, odnedavno je tetka.

    Pavlina porodica
    © Foto : Sputnjiku ustupila Velinka Radovanović
    Pavlinina porodica za slavskom trpezom pre nekoliko godina. Sada je sve drugačije, starije sestre više nisu sa njima.

    Nikada nije bila u pozorištu, pa smo se uputili u Malo pozorište „Duško Radović“, da makar vidi kako izgleda.

    Usput priča, kao navijena, ima tri sestre i jednog brata, Jovana ima 24 godine, studira, sad je na onom, „kako se ono zove – master“, čekaju da se zaposli, kaže. Anđelija ima 23, udala se, Pavlina je tetka jednoj Magdaleni. Najmlađi brat Petar ima 6 godina. Ima i sestru Slobodanku, Coka ima 19.

    "Ona takođe ume da peva, ali ne ume da peva pesme kao ja, već zabavne, ja volim da pevam narodne pesme, volim da se bavim muzikom, obožavam da sviram".

    Zastala je, ponovo se desilo čudo. Pozorište. Scena.

    "Vau, kako je lepo ovde!", uskliknu.

    Vrti se u krug i odmah raspevava, ceni da će joj glas u tom velikom prostoru odlično zvučati.

    Talentovana devojčica dobila je klavir zahvaljujući manastiru Visoki Dečani.
    © Foto : Sputnjiku ustupila Velinka Radovanović
    Talentovana devojčica dobila je klavir zahvaljujući manastiru Visoki Dečani.

    Klavir od manastira Visoki Dečani

    Priča da je ovo za nju vreme čuda, jer joj se nedavno dogodilo još jedno, dobila je klavir od manastira Visoki Dečani.

    "Fondacija "Delije", koja me je i pozvala na Marakanu, obratila se manastiru Visoki Dečani, ocu Isaiji i njegovoj grupi "Osmeh na dar". Da tog čoveka nema, ja ne bih imala klavir! Veoma brzo je stigao, stvarno sam se iznenadila. A dok je trajala ta akcija sakupljanja novca, ja sam pravila zahvalnicu ocu i Dečanima. Napisala sam da ću, kad porastem, učiniti nešto baš lepo za njih, kao što je manastir meni učinio nešto dobro, što su mi kupili klavir".

    O svom drugom talentu priča samouvereno, kao o nečemu što se podrazumeva. Sanja da upiše muzičku školu u Kosovskoj Mitrovici. Omiljena pesma joj je "Zajdi, zajdi", a pre nje je samo jedna "Orahovcu bašto rajska".

    "Sada imam profesora koji se zove Nemanja Đorđević, on je profesor klavira. Kada nemam uslove da idem kod njega u Laplje Selo, čujemo se preko zum aplikacije. Ne znam kako ovo da vam objasnim, kad se završi čas, ja sam veoma tužna. Nekako, jedva čekam da krene novi čas".

    Peva Pavlina, ori se po pozorištu. A kad su je čuli ljudi iz “Radovića”, odmah su je pozvali da im bude specijalni gost pa je tako u Beogradu pogledala i svoju prvu predstavu.

    Lepše u Orahovcu nego u Beogradu

    Na pitanje, da li bi volela da živi u Beogradu, jer bi tako mogla da igra fudbal, možda i u Zvezdi, da svaki dan ide na časove klavira, odgovara negativno, misli da je trenutno u Orahovcu bolji život. Dok priča o tome, deluje kao da nije devojčica od jedanaest godina.

    Pismo zahvalnosti ocu Isaiji
    © Foto : Sputnjiku ustupila Velinka Radovanović
    Pismo zahvalnosti ocu Isaiji

    "U Beogradu, samo mi se sviđa Hram Svetog Save, jer sam tamo bila, mnogo mi se sviđa, posebno jedna velika prostorija. A to što mi se Beograd baš i ne sviđa je zbog ljudi i vozila. Oni ne obraćaju pažnju na druge, ljudi gledaju samo sebe. Samo pričaju o poslu i kako zarađuju novac. Kod nas u Orahovcu, kada bi neko dete palo ili neki čovek, mi bismo svi prišli, a evo ovde, da čovek padne na sred puta, ne bi obraćali pažnju, svi samo gledaju sebe...“

    Videla je i sveta, kaže, bila je u Crnoj Gori pre nekoliko godina, preko škole. Baš joj se svidelo. Sada je došla u Beograd da napravi pasoš - "Svetosavsko zvonce" vodi je na Krf na letovanje. Jedva čeka!

    "Tamo će ići i jedna glumica koja se zove Dara iz Jasenovca. Jedva čekam da je vidim! I ne samo nju, čula sam da tamo ima škola za glumu i pevanje, a ja baš želim da idem u školu za glumu".

     Pavlina na Tašmajdanu
    © Sputnik / Senka Miloš
    Pavlina na Tašmajdanu

    Sanja samo novo igralište

    Pitam je ima li još neku želju u Beogradu, da li sanja neko novo čudo.

    "Da skupimo pare, da izgradimo salu, da nas ne bi uznemiravali Šiptari, da tu imamo fizičko i da se igramo posle škole. Moja želja je da samo u životu budem srećna, ne samo ja, nego i moj narod, moj Orahovac, moji drugari. Da se ne svađamo više sa Šiptarima, to mi je jedina želja. Ne moramo baš da se sprijateljimo, ali da recimo igramo fudbal zajedno".

    Rastajemo se sa Pavlinom. Otrčala je, kao metak, niz park ka crkvi Svetog Marka, gde je čeka mama.

    U džepu kaputa mrvila sam "kafeni" šećer.

    I na klupi za zaljubljene predveče u Orahovcu nema nikoga, bezbednije je ostati kod kuće.
    © Sputnik / Dejan Simić
    Predveče u njenom Orahovcu na ulici nema nikoga, bezbednije je biti kod kuće.
    Tagovi:
    Visoki Dečani, klavir, muzika, igralište, Albanci, Milan Borjan, Crvena Zvezda, Pavlina Radovanović, Orahovac
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga