02:41 24 Jun 2021
Slušajte Sputnik
    Život
    Preuzmite kraći link
    Piše
    33892
    Pratite nas

    Film „Sedam hiljada duša“ Sanjina Mirića koji govori o stradanju srpskih i ruskih vojnika i civila u austrougarskim logorima na teritoriji današnje Češke, Jindrihovice i Broumov, uskoro će imati premijeru u Beču. Iako nagrađen na gotovo 30 festivala u svetu, ovaj potresni istorijski dokument o stradanju Srba još nije doživeo beogradsku premijeru.

    U logorima je bilo smešteno čak 60 hiljada ratnih zarobljenika, a više od 7 hiljada Srba, uglavnom seljaka koji su kao zveri hvatani na njivama i kućnom pragu, nije se vratilo kući. Umrli su od gladi, tuberkuloze i drugih bolesti, ali i posledica zlostavljanja, prebijanja.

    Film slika stravičnu surovost austro-ugarskih, a posebno mađarskih vojnika prema srpskim vojnicima i seljacima koji su internirani u Češku.
    © Foto : Sputnjiku ustupio Sanjin Mirić
    Film slika stravičnu surovost austro-ugarskih, a posebno mađarskih vojnika prema srpskim vojnicima i seljacima koji su internirani u Češku.

    Jindrihovica i Broumova nema u našim udžbenicima istorije, u poglavljima koja govore o ratu u kome je Srbija izgubila gotovo trećinu stanovništva, oko 60 odsto muške populacije.

    Veliko stradanje srpskih i ruskih vojnika u Češkoj

    Mirića, koji je scenarista i reditelj ovog dokumentarno-igranog filma, ova činjenica je dugo proganjala.

    „Osećao sam da Prvi svetski rat kod nas, pogotovo na filmu, nije zastupljen u dovoljnoj meri, malo se i u školama uči o njemu, a ja sam 35 godina u Češkoj, Jindrihovice su mi blizu, nekoliko godina sam razmišljao da napravim film, to je drugo najveće srpsko groblje na svetu. Niko ni od Čeha o tome gotovo ništa nije znao, a kamoli neko od nas, osim nekoliko istoričara kojima je to posao“, kaže reditelj.

    Istina o strašnom mestu

    O surovosti austrijskih, a posebno mađarskih vojnika koji su čuvali zatočene Srbe, u filmu govore dvojica čeških istoričara Petr Bergman i Vladimir Bruženjak, a otkrivanju istine o ovom strašnom mestu doprineo je i naš stručnjak za Prvi svetski rat Danilo Šarenac.

    Gladni i bolesni, Srbi su imali utehu svog sveštenika koji je preživeo patnje logora, vratio se u Srbiju i zabeležio njihova svedočanstva.
    © Foto : Sputnjiku ustupio Sanjin Mirić
    Gladni i bolesni, Srbi su imali utehu svog sveštenika koji je preživeo patnje logora, vratio se u Srbiju i zabeležio njihova svedočanstva.

    Prvo suočavanje sa surovim životom u logorima Mirić je doživeo kada je došao u posed fotografija koje su zabeležili tamničari, ali i logorski lekar. Bio je, kaže, oduševljen, jer te fotografije u Srbiji nikad niko nije video.

    „Najlepše je bilo to iskustvo, vidite logoraše, na slici petnaestoro naših ljudi, ali kada sam počeo da kolorišem, da bojim ta lica, kada su počeli da dobijaju ten, boju ruku, to više nisu bili zarobljenici, pretvorili su se u ljude sa svojim pojedinačnim sudbinama, borama, sa manama i prednostima. Tačno vidite ljude, ne crno-bele fotografije. Strašno mi je bio zanimljiv taj posao, dva i po meseca samo sam na tome radio“, priča nam autor filma.

    Nije samo fotografijom Mirić uspeo da dočara emocije srpskih vojnika, a posebno seljaka koji su izgladnjivani, mučeni batinama ostali okupljeni u nadi da će se vratiti kući, ali i tražili utehu u svojoj pravoslavnoj veri. Pronašao je njihova autentična svedočanstva koja je sačuvao logorski sveštenik i preneo ih na filmu.

    Najteži deo posla bio je pronaći u Srbiji rođake onih koji se nisu vratili, čije kosti danas počivaju daleko od rodne Šumadije, u mauzoleju u Jindirhovicama. Ipak, imao je svesrdnu podršku Srba u Češkoj i matici, ali i podršku kolega.

    Ključni Lordanov savet

    Austrougarskog lekara Georga Langera koji je lečio, ali i fotografisao zarobljenike i tako ostavio najvredniji istorijski dokument o ovom strašnom mestu, igra Mirićev kolega i praški sugrađanin Lordan Zafranović. Mirić kaže da je na prvi pomen ideje odmah pristao da dâ svoj doprinos ovoj temi.

    „Rekao sam, igraćeš srpskog zarobljenika, šalio sam se s njim, objasnio sam da će igrati doktora Langera. Rekao je hoću, nema problema, nije bilo razmišljanja, dvoumljenja. Sjajno je odigrao svoju ulogu, strašno mi je drago što je bio deo ekipe. Dao mi je i nekoliko saveta na terenu, na snimanju, a najlepši je da u svakom danu kada snimam treba da popijem sedam deca crnog vina.“

    Kore od krompira za ručak

    Važan segment filma je i činjenica da je lokalno češko stanovništvo, iako je najstrože bio zabranjen bilo kakav kontakt sa logorašima, pomagalo Srbima. Jedna meštanka rizikovala je život da bi pomogla deci iz Srbije.

    „Deca su pronalazila ili kopala rupe u ogradi i bežala iz logora da nađu nešto da pojedu, bilo je užasno malo hrane. Ona ih je uhvatila kako iz kanalizacije vade ljuske od krompira i jedu. Sažalila se kad je videla da jedu ljuske od sirovog krompira da bi preživeli, pozvala ih je i dala im skuvani krompir. Dolazili su s vremena na vreme, preživeli su logor, kada su se vratili, iz Srbije su joj poslali prsten sa ugraviranom 1915. godinom i četiri tačkice, koje su predstavljale petoricu dečaka, to su joj poklonili.“

    Draga, jedina Srpkinja u logoru, melem za telo, ali i dušu srpskih seljaka proganih daleko do Šumadije.
    © Foto : Sputnjiku ustupio Sanjin Mirić
    Draga, jedina Srpkinja u logoru, melem za telo, ali i dušu srpskih seljaka proganih daleko do Šumadije.
    Osvojio svetske nagrade — nedovoljno za Srbiju

    Film „Sedam hiljada duša“ prikazan je na desetini festivala širom sveta, dobio je preko 30 prvih nagrada. Oduševio je i na najstarijem festivalu istorijskog filma u svetu, u Džordžiji, za najbolju režiju, scenario i celokupno ostvarenje dobio je i nagrade u Parizu, Atini, Švedskoj, Brazilu, Indiji, gotovo u svakoj zemlji u koju je otišao, takmičio se ili ne. Autor ne može da shvati da film nije dovoljno dobar za srpske festivale.

    „Izgleda da su filmadžije u Beogradu i u Istočnom Sarajevu pametnije od svih u svetu. Zaista ne znam kako to da objasnim, ako film dobije trideset nagrada na festivalima, pet u Americi, pet u Londonu, da ga Beldoks ne uzme ili Martovski festival. Ne znam zašto film nije dovoljno dobar za naše festivale, to je van pameti, ali ne ljutim se na njih, svako ima pravo na mišljenje, možda su to odlični filmski stručnjaci, ali malo mi je ipak to čudno, onako narodski kad razmišljate, zašto je svuda u svetu dobar, a nije kod nas“, kaže Mirić.

    U subotu 6. juna film će se premijerno naći pred bečkom publikom, autor će sa istinom suočiti i one čiji su se potomci nalazili na mračnoj stranici istorije. Za Sputnjik kaže da ima tremu, pozvao je i predstavnike institucija koje bi trebalo da budu upoznate sa ovom tematikom.

    Sanjin Mirić u selu Šljivovica - kaže da je najteže bilo pronaći porodice onih koji se nisu vratili,a susret sa njima bio je izuztetno potresan.
    © Foto : Sputnjiku ustupio Sanjin Mirić
    Sanjin Mirić u selu Šljivovica - kaže da je najteže bilo pronaći porodice onih koji se nisu vratili,a susret sa njima bio je izuztetno potresan.

    U Beogradu jedne subote...

    „Zašto da ne, zašto da ne prikažem film u Austriji ili u Mađarskoj. Tako je bilo. Najviše ovaj film volim zato što verujem da on ni u kom smeru nije propagandni. U njemu je sve istinito, tako je bilo. Tražio sam da pozovu i predstavnike ambasada svih zemalja bivše Jugoslavije. To ću učiniti i kada bude premijera ovde u Pragu.“

    Na pitanje kada će film konačno doživeti premijeru u Beogradu, on odgovara:

    „U subotu, samo ne znam koju.“

    Tagovi:
    Prvi svetski rat, Sanjin Mirić, Jindrihovice, Češka, logori, Srbi, film
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga